Почетна / Култура / ПОЛИХИСТОРСКА ПЕРСПЕКТИВА МИЛА ЛОМПАРА

ПОЛИХИСТОРСКА ПЕРСПЕКТИВА МИЛА ЛОМПАРА

danilo-bastaПише Данило Н. Баста

Обележја, по којима се препознавао класични полихистор, нису неповратно ишчезла. Преиначена и модификована, она се могу наћи и код модерног полихистора, одређујући га као особену фигуру у непрегледном мноштву учењака посвећених нагомилавању размрвљених и ситних знања лишених шире смисаоне целине, лишених, у ствари, благородне светлости истине. Та обележја, претходно подвргнута саморефлексији, налазе се и код Мила Ломпара као необично продуктивног аутора, као самосвојне духовне личности на позорници наше хуманистике, али и као препознатљивог обликоватеља критичког става према неким разорним појавама, тенденцијама, струјањима и опредељењима

Mало ко би се данас код нас осмелио да некој својој књизи даде наслов Полихисторска истраживања. Јер, реч „полихистор“, чије значење није унапред јасно знатном делу читатељства, чак ни оном образованијем, подразумева нарочиту претенциозност и изузетну захтевност, с којима се, особито у времену специјалистичког зачауривања и последичне скучености, није лако носити и којима је тешко удовољити. Ако се, примерице, погледа како је реч „полихистор“ објашњена у Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке, видеће се да су је аутори овако одредили: „научник који је стручан за многе области науке, свезналица“. Мило Ломпар, који се према употреби речи и језику уопште свагда односио с крајњом брижљивошћу и појачаном одговорношћу, свакако је то знао када је својим разноликим истраживањима, сабраним у овој опсежној књизи, придодао атрибут „полихисторски“. Била је то одлука која, поготово у нашим околностима, није лишена ризика да, заједно са оним ко ју је донео, буде изложена подозрењу, можда и (притајеном или отвореном) изругивању.
Да ли је Ломпар с тим рачунао или није, то не можемо знати. Но, то и није толико важно. Важно је нешто друго. Означивши своја истраживања као „полихисторска“, он је тиме себе – одмах треба рећи: с пуним правом – свесно, чак изазовно, сврстао међу оне наше малобројне, сасвим ретке духовне делатнике који су својим свеукупним дојакошњим радом, својим књигама, па и јавним наступима, испунили све потребне услове да у нашој средини стекну статус полихистора и да у њој тако буду и прихваћени. Утолико се не може погрешити ако се каже да су „полихистор“ и „полихисторски“ речи којима Мило Ломпар нескривено ставља до знања како разумева самог себе, па нема никаквог разлога да не буду и речи помоћу којих и други треба да разумеју њега и његову интелектуалну делатност. Јер, он уистину јесте полихистор, и то модерни полихистор, саобразно разликовању које је он сам у уводном разматрању усвојио између класичног и модерног полихистора.
У чему се састоји та разлика?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *