Почетна / БРОЈ 449 / Плусеви у минусу

Плусеви у минусу

АНАЛИЗА ПРЕДЛОГА БУЏЕТА ЗА 2017. ГОДИНУ

parlamentПише Ненад Поповић

И овога пута пропуштена је прилика да се у буџет за 2017. угради више развојних елемената, попут субвенција за домаће предузетнике, мала и средња предузећа, или да се део новца одвоји за оснивање државног Гарантног фонда, који би таквим фирмама помогао да лакше долазе до банкарских кредита

Иако је Предлог закона о буџету за 2017. бољи од свих таквих закона у последњих десет година, он садржи одређене недостатке који су добрим делом последица политичког курса државе. Упркос залагању Српске народне партије (СНП) да Влада Србије што пре формира институције за сарадњу са Русијом, оне не само да још нису оформљене већ средства за то нису планирана ни у предложеном буџету за 2017. годину и то је једна од његових највећих мана. Надам се да то није дефинитивна потврда да се планира наставак безалтернативне политике економске сарадње само са ЕУ, јер би то знатно отежало настојање домаћих компанија да повећају свој извоз на тржишта Русије, али и осталих земаља БРИКС-а и Евроазијске уније.

ИЗВОЗ У РУСИЈУ И КИНУ Последњи је час за унапређење институционалне сарадње са Русијом, јер је наш извоз између 2013. и прошле године пао за чак 30 одсто, са рекордних 1,063 милијарди на непуних 725 милиона долара. Много већи неће бити ни ове године, јер је до почетка новембра био 651 милион долара. Само за две године на том тржишту смо, дакле, изгубили скоро 330 милиона долара, или један одсто бруто домаћег производа. За толико је могла бити већа наша стопа привредног раста.
Ако се нешто брзо не предузме, поништићемо одличне резултате од 2000. до 2013. када је наш извоз у Русију растао дупло брже него на сва остала тржишта. Уз то, невероватно је са каквом се лакоћом одричемо потенцијала тржишта осталих осам држава ове две асоцијације (БРИКС и ЕАЕУ). Иако у њима има чак 2,9 милијарде потрошача, српске фирме прошле године нису успеле да им продају робу вредну ни 100 милиона долара. Поређења ради, 2014. је албански извоз само у Кину био 143 милиона евра, и заиста депримира сазнање да је извоз у Кину из Албаније за један месец практично исти као из Србије – али за целу годину!
Још горе је ако се зна да је прошле године словачки извоз у Кину био 217 пута већи од српског, док су фирме из Мађарске и Чешке на том тржишту зарадиле по две милијарде евра, а наше само 12 милиона.
Немам илузије да је оснивање институција за сарадњу са Русијом пар екселанс политичко, а не само економско питање. Али ако јапански премијер Шинзо Абе однедавно у свом кабинету има министра за економске односе са Русијом, ако Немачка у Влади и Бундестагу има специјалне представнике за везе са Русијом, зашто нешто слично не би имала и Србија? Ако би некоме из Брисела пало на памет да критикује такав потез Владе Србије, требало би пре тога да исто питање реше са немачком канцеларком Ангелом Меркел.

РЕАЛНИЈИ БУЏЕТ Приходна страна буџета је прилично реалистично пројектована и ту не би требало очекивати нека већа, непријатна изненађења, осим уколико се драматично не погорша међународни амбијент, јер се не може до краја искључити могућност успоравања привредног раста у неким од земаља које су наши кључни спољнотрговински партнери, због референдума у Италији и избора у Аустрији, Немачкој и Француској.
У државну касу до краја октобра ове године слило се 829 милијарди динара, и ако прилив до краја године буде на нивоу просека за првих десет месеци, укупни приходи у 2016. биће отприлике на нивоу планираних 997,4 милијарде динара. С обзиром на то да су за наредну годину планирани буџетски приходи од непуне 1.093 милијарде, то повећање за 9,5 процената могуће је уз пројектовани раст бруто домаћег производа од три одсто, инфлацију од око два процента и већи удар на сиву економију у којој се, по неким проценама, ствара између четвртине и трећине српског БДП-а.
Овакав план прихода, међутим, индиректно указује на закључак да је Влада одустала од идеје да већ у 2017. смањи оптерећење зарада (сада послодавци на 100 динара нето плате у просеку морају да, за све друге обавезе, издвоје још 65 динара). То је, иначе, добра идеја, јер може допринети бржем решавању једног од кључних проблема српске економије – високе незапослености.

НАЈМАЊИ МИНУС –НАЈВЕЋИ ПЛУС Главни плус предложеног буџета је што се њиме планира минус од 69,9 милијарди динара, много мањи него у неколико претходних година и најмањи још од 2005. Тиме се шаље јасан сигнал да су српске јавне финансије на правом путу.
Три године, између 2013. и 2015, дефицит није силазио испод 200 милијарди динара и за то кратко време укупан мањак у државној каси био је чак 5,6 милијарди евра, односно 661 милијарду динара. Коначно је прошле године кренуо силазном путањом, пао је на 115 милијарди динара, ове ће бити још мањи, а наредне ће први пут пасти испод два одсто БДП-а, на споменутих 69 милијарди динара.
Самим тим, уз фискални дефицит од 1,7 одсто БДП-а и очекивани привредни раст од три одсто, коначно ће бити заустављена спирала раста удела јавног дуга у БДП-у и он ће почети да опада, што би за последицу могло да има и повољније услове будућег задуживања за покривање буџетског дефицита, али и кредитирање важних инфраструктурних пројеката, што је и најбољи начин да се убрза привредни раст.
Друга добра ствар на страни расхода је што ће се значајно повећати капитални издаци, са ове године планираних 42,2 на 94,5 милијарди динара 2017. То повећање за чак 1.254 одсто тим је значајније што никада до ове године стварни капитални расходи нису били ни близу планираних, а јавне инвестиције у Србији годинама су испод просека сличних земаља у региону иако се сигурно не можемо похвалити стањем инфраструктуре.
Лично сам од почетка глобалне кризе, још од 2008, инсистирао управо на повећању јавних инвестиција, јер је то био начин да се спречи рецесија. При томе ни међународне финансијске институције сигурно не би имале ништа ни против нешто већег буџетског дефицита, под условом да се више новца усмерава у инфраструктурне пројекте. Проблем је што смо годинама, нарочито од 2009. до 2013, имали високе дефиците само због претерано високе текуће потрошње, док се погрешно штедело на инвестицијама. Сада се та грешка коначно отклања и то заслужује сваку подршку, поготово од оних који се за то залажу већ неколико година.

НЕДОСТАЈЕ ВИШЕ РАЗВОЈНИХ ЕЛЕМЕНАТА За разлику од приходне, на расходној страни, упркос чињеници да је за 2017. планиран дефицит од само 69 милијарди динара, односно 1,7 одсто БДП-а на нивоу опште државе, и овога пута, по инерцији, остале су неке старе, могло би се рећи „системске грешке“. Оне су делом последица одлагања неопходних реформи јавних предузећа, због чега су она још увек неефикасна, па држава мора да плаћа њихове доспеле обавезе према страним и домаћим кредиторима. И уместо да та предузећа у буџет уплаћују део свог профита, сваке године се за покриће њихових доспелих обавеза троше милијарде динара пореских обвезника. Тај новац могао би неупоредиво паметније да се искористи, за подстицаје постојећим, али и отварање нових малих и средњих предузећа, за модернизацију пољопривреде и повећање извоза.
И овога пута пропуштена је прилика да се у буџет за 2017. угради више развојних елемената, попут субвенција за домаће предузетнике, мала и средња предузећа, или да се део новца одвоји за оснивање државног Гарантног фонда, који би таквим фирмама помогао да лакше долазе до банкарских кредита. Са неколико десетина милиона евра у Гарантном фонду, банке би наредне године малим и средњим предузећима сигурно одобриле најмање 200-300 милиона евра нових кредита. Тим пре што банке тренутно не знају шта ће са вишком новца на својим рачунима, а нове зајмове не одобравају малим и средњим предузећима и предузетницима, јер они не могу да доставе довољно чврсте гаранције да ће позајмљени новац и вратити. Ту „карику која недостаје“ могла би да обезбеди држава, оснивањем Гарантног фонда, а ефекат тако одвојених 30-40 милиона евра био би неупоредиво већи. Овако, много више новца отићи ће за покривање губитака само једног државног предузећа, Азотаре, за коју је и премијер рекао да је достављала лажне финансијске извештаје. А са 300 милиона евра нових кредита, мала и средња предузећа и предузетници у Србији могли би наредне године допринети убрзању привредног раста, са планираних три можда и на више од четири одсто.
Истовремено, нема сумње да би такву додатну финансијску подршку многи српски предузетници искористили за динамичан раст и производње и извоза, па би аутоматски кроз плаћање већих сума по основу разних пореза и доприноса допринели и бољем пуњењу буџета у наредном периоду. За исти циљ требало би више користити и постојеће институције, попут Развојне агенције Србије, која би требало да прерасте у својеврсну развојну банку, а услов за то је да убудуће не сме да кредитира пропала државна предузећа без шанси да опстану у све жешћој тржишној утакмици, јер се на тај начин расипа ионако оскудни јавни новац.

ОПРАВДАНЕ И НЕПОТРЕБНЕ СУБВЕНЦИЈЕ Упркос упозорењима да се годинама у виду субвенција у бунар без дна баци око 700 милиона евра, и у наредној години за разне субвенције планирано је 84,4 милијарде динара или око 685 милиона евра. Без тих издатака, дакле, Србија би већ следеће године из дефицита прешла у суфицит. Неке од планираних субвенција заиста су неопходне, попут издатака за Железнице Србије (оне ће бити смањене са 17,5 на 15,9 милијарди динара), или за пољопривреду, али ту сигурно има и подстицаја за које још нисмо видели доказ да је од њих општа корист већа од трошка. То пре свега важи за „остале субвенције“, јер нема спецификације на који ће начин бити потрошено 11,1 милијарда динара или 90 милиона евра.
Моћним мултинационалним компанијама у виду подстицаја за отварање нових радних места наредне године из буџета биће исплаћено 11 милијарди динара, а у 2018. и 2019. за те подстицаје планирано је додатних 25,5 милијарди динара. Уз то, и ове године је за инвеститоре, углавном стране, у буџету било намењено осам милијарди динара. Да се тим новцем субвенционисала камата од чак четири одсто, уз услов да крајње кориснике кредит не кошта више од два одсто у еврима, то би за банке био изузетно висок и мало ризичан приход од шест одсто, а привреда би дошла до јефтиних кредита. Са тих осам милијарди динара могли су да се субвенционишу кредити од 200 милијарди динара или 1,6 милијарди евра! Са толиким додатним средствима домаћа предузећа сигурно би запослила пет-шест пута више радника од страних компанија, које су за свако ново радно место од државе добијале од 4.000 до 10.000 евра.

ЈАВНИ ДУГ И ТРОШКОВИ ЗА КАМАТЕ Један од проблема српске економије је још увек висок јавни дуг, који је 1. новембра износио 24,6 милијарди евра. Због тога ће наредне године само за камате морати да се издвоји 134 милијарде динара, или тачно три одсто бруто домаћег производа. То значи да ће нам камате „појести“ сав планирани привредни раст за 2017. Срећа у несрећи је што су каматне стопе тренутно на светском тржишту на рекордно ниском нивоу, али се поставља питање шта ће бити када камате на долар и евро почну да расту, јер ће то имати директне негативне последице и на српске јавне финансије.
Јапан, иако је његов јавни дуг 200 одсто БДП-а (релативно је три пута већи од нашег јавног дуга, који је 72,1 одсто БДП-а), нема никаквих проблема, јер је сав тај дуг у локалној валути, у јенима. За разлику од Јапана, лавовски део нашег јавног дуга је у страној валути, трећина у америчким доларима, а половина у еврима. Ако већ не може да повећа удео динарског дуга и тако спречи опасност од промене курса – јачања евра и долара у наредном периоду – Влада и Министарство финансија могли би да барем део новца за покриће буџетског дефицита у 2017. позајме од сопствених грађана. Тим пре што они сада могу да буду пресрећни ако за своју девизну штедњу, орочену на годину дана, од банака добију камату од 0,7 одсто. Зашто се онда држава код сопствених грађана не задужи у еврима, уз камату од 2,5 одсто? Грађани би на своју штедњу добили три и по пута већу камату него у банкама, а држава би плаћала својим грађанима мање него страним повериоцима? Грађани би, дакле, добили више, а држава би плаћала мање!
На овакав начин могао би се обезбедити бар део неопходног новца, јер је предложеним буџетом планирано да се наредне године држава задужи за 859 милијарди динара, или 6,9 милијарди евра.
Додатни позитивни ефекат је што би тај принос од камате остао у Србији, тај новац би се добрим делом искористио за куповину домаћих роба и услуга, а повећана тражња би омогућила предузећима да повећају и производњу. Коначни ефекат био би већи привредни раст, уз мање издатке државе по основу камата. Овако, наша држава још увек плаћа камате од чак 7,25 одсто и то на доларе, позајмљене у септембру 2011, док је премијер био Мирко Цветковић. А у међувремену је и долар ојачао за више од 55 одсто, са 74 на око 115 динара.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АГРАРНОГ БУЏЕТА Влада Србије није на прави начин искористила трговински рат између Брисела и Москве да повећа извоз у Русију, пре свега хране и пољопривредних производа. Уместо да смо искористили шансу која се српским пољопривредним произвођачима указала на огромном руском тржишту, наш аграрни буџет је за ову годину био чак мањи него за прошлу. Ако је за утеху, за наредну годину је бар предложено да се субвенције за пољопривреду повећају, са 28 на 31,6 милијарди динара.
Но, и са оваквим аграрним буџетом, субвенције на које могу да рачунају српски сељаци и даље ће бити неупоредиво мање од помоћи коју од својих држава добијају фармери из земаља ЕУ, па и региона. Иако је то уобичајена пракса, предложени аграрни буџет за 2017. има посебну специфичну тежину, јер наредне године у септембру ступа на снагу одредба ССП-а по којој ће и странци моћи да купују пољопривредно земљиште у Србији. Од почетка сам се противио и ССП-у, а посебно тој одредби, јер ниједна друга земља тако нешто није дозволила пре званичног уласка у ЕУ, а многе су се избориле и за додатни мораторијум на продају земље странцима, док економски не ојачају.
Иако су многе владе обећавале аграрни буџет од око пет одсто укупних расхода, он ће и наредне године бити знатно испод тог нивоа, или само 2,8 одсто свих расхода буџета. Додатни проблем је што ће наредне године, чак и да курс динара остане непромењен, аграрни буџет бити мањи од 257 милиона евра. То јесте за нијансу више него 2014, али и много мање него 2013. године, када су субвенције за пољопривреде биле 360 милиона евра, или око четири одсто укупних расхода буџета.
Уз такву недовољну подршку, реална је опасност да финансијски изнемогли српски пољопривредни произвођачи неће моћи да се одупру конкуренцији из иностранства и ускоро би странци, по релативно ниским ценама, могли постати власници српских ораница. А онда ће, ако једног дана Србија уђе у ЕУ, натерати Владу Србије да им исплаћује много веће субвенције него што су их добијали српски сељаци. Уз то, странци ће знати много боље да користе и погодности Споразума о слободној трговини између Србије и Русије. Па, немачки „Тенис“ не намерава да дође у Србију због седам милиона домаћих већ због 200 милиона потрошача из Русије и других земаља Евроазијске уније, у које компаније из Србије могу да извозе своје производе без царине.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Као што сам већ истакао, овај предлог закона о буџету вероватно јесте најбољи у последњих десет година, али ни ове године министар финансија није успео да прецизно испланира приходе и расходе у државној каси. Морам да приметим да већ две године заредом у буџету, све до последњег месеца, постоји суфицит, а онда за само 30 дана тај плус пређе у минус. Мислим да би било боље да се ти трошкови равномерно распореде на целу годину, да се за плаћање неких обавеза не чека последњи минут, јер се тако и у јавности подстичу нереална очекивања и уверење да у српским јавним финансијама више нема никаквих проблема. А и тешко је обичним пореским обвезницима објаснити како то да је држава 11 месеци у плусу од неколико десетина милијарди, а онда за само месец дана направи минус већи од 60 милијарди динара.
Већ дуго, сваки пут пред крај године, сведоци смо неких непријатних буџетских изненађења. У 2014. били су то трошкови ликвидације државних банака. Прошле године у децембру из државне касе морало је да се исплати скоро 400 милиона евра непланираних дугова – 200 милиона били су дугови „Србијагаса“, 120 милиона дуг војним пензионерима, а 65 милиона евра дуговало се пољопривредним произвођачима за субвенције, због лоше планираног аграрног буџета. Упркос томе што су се накнадно у буџет убацивали непланирани трошкови, последњи ребаланс урађен је 2014. године.
Тако су 2015, по Закону о буџету, приходи требало да буду 924,4 а 2015. расходи 1.083 милијарде. Реални приходи те године били су 948 милијарди (за 24 милијарде изнад плана), а расходи 1.063 милијарди (за 20 милијарди динара мањи од планираних). То значи да су и приходи и расходи битно одударали од оних утврђених Законом о буџету. У 2014. приходи су били 16 милијарди мањи, а расходи 18 милијарди већи него што је планирано ребалансом буџета, па је и дефицит био за 34 милијарде динара већи него што је смео да буде. У 2013. у односу на ребаланс (измене Закона о буџету) приходи су подбацили за 61, а расходи за 39 милијарди. Ове године стварни приходи биће врло близу планираних, али ће расходи бити знатно мањи од 1.085 милијарди, колико би требало да износе по Закону о буџету. Упркос тим значајним одступањима, нико не помиње могућност ребаланса. С обзиром на то да је Закон о буџету најважнији документ, од којег у великој мери зависи економска политика, Влада не би смела да има баш толика дискрециона овлашћења да по сопственом нахођењу може да троши тако велика средства, а управо је прошле године, без ребаланса и без изјашњавања Скупштине, потрошено скоро 400 милиона евра, или 1,3 одсто БДП-а. Ако је већ тако, чему онда служи Закон о буџету, јер улога Скупштине не би смела да се сведе само на то да накнадно верификује оно што је Влада већ урадила.
Ови „непланирани“ буџетски трошкови више нису никакво изненађење, већ су постали правило, а биће их све док држава буде (некада је то и оправдано) давала гаранције за кредите јавним и државним предузећима. Зато препоручујем да министар финансија уложи додатни напор да те трошкове угради у предлог буџета, да бисмо сви заједно имали јаснију слику о правом стању српских јавних финансија. Он је већ требало да научи да се привременим скривањем од јавности проблеми неће решити.

Аутор је председник Српске народне партије (СНП)

Један коментар

  1. Јовиша Видић од Рудина

    Не може се извозити нешто чега нема. Треба прво произвести нечега, за које постоји потреба и тражња
    и наравно са задовољавајућим квалитетом, да би се могло продати. Србија једноставно нема довољно производа
    за озбиљније тржиште. Што се тиче буџета, он је страначки буџет а господину Поповићу је у опису радног места
    да тај буџет хвали, да није тако, неби могао бити на том месту на коме је.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *