ПЛАТНА НА КОЈИМА СЕ БОРЕ НЕБО И ЗЕМЉА

Поводом недавно објављене монографије сликара Горана Митровића организована је и изложба његових радова у Галерији РТС

Издавачи монографија Горана Митровића су „Париски круг“ са директором и уредником мр Живојином Иванишевићем, ЈМУ Радио–телевизија Србије и „Службени гласник“. Аутори текстова у књизи су Ђорђе Кадијевић, Срето Бошњак, Дејан Ђорић и Мирослав Радовановић. Реч је о једном од наших најбољих фигуративних мајстора који је имао стилски развојни пут од завичајног реализма до потпуно самосвојног вида фантастике, од окретања према прошлости и националном до визионарског и утопијског оличеног у новије време често сликаним времепловима.

Уља Горана Митровића по форми су монументална и на мањем формату, као што су њихов садржај, израз, потез и колорит снажни. Из паганских предела овог сликара (а свако његово дело може се схватити као превредновање пејзажа) исходи данас изгубљен смисао за херојско као једно од кључних обележја предмодерне уметности, подиже се магла, вије се дим историје, а топла, влажна земља испарава. Реч је о завичајном реализму који трага за мирисом и додиром, Мачва и Срем као да су зачарани, мистични, израсли из црнице. После свих експеримената и прогласа смрти уметности, поново се појављује сликарство у најбољем виду: носталгично и драматично, осећајно, налик античким митовима, у ери кризе идентитета, масовности и безличности, уметност која зрачи посебношћу.

Збива се на Митровићевој слици судар елемената, боре се небо и земља, цртеж и боја, сликар и слика, пејзаж је притиснут вишком историје, у складу са Хераклитовом мудрошћу да је „рат отац свих ствари“. Није то само српски предео већ универзални и ванвремени, сликар можда настоји да наслика вечно. Тај трагични пејзаж, претворен у ведуту старог или неког будућег града после катаклизме, на његовим платнима надлећу сада балони и имагинарне летелице, налик оним првим, из почетака авијације, када су се мешали сан и техника. Без било какве теорије, естетског предумишљаја или дискурзивног убеђивања, тих критичарских протеза садашње уметности, лишено испразности гламура и пролазности брзо стечене и још брже изгубљене славе, израсло је сликарство снаге, воље, сокова крви и тла, драме и скривеног ужаса.

[restrict]

ПРЕВРЕДНОВАНЕ СЛИКЕ МАЈСТОРА Митровићево меланхолично царство симболично је и сценично, реално и имагинарно, сурово и поетско, почев од неба, његове светлости, приказа доба дана, амбијента, и (најчешће тмурне) атмосфере. У том свету јаких контраста, наглашеним светло-тамним разликама, много тога истовремено је измаштано и реално, управо зато и магично. Посматрач је суочен са вечном зором или сутоном, паганским, страсно насликаним пределом, свежим подстицајима маште, који делују понорно и страшно, јер су представљени као визија, апокалиптична у оној мери којом смо се огрешили о природу и Бога. Сликарство је то каткад грубо и сирово, мушко свакако, материјалистичко понекад, увек митско, које сумњом у техничко и вештачко враћа поверење у свет. Звучи попут тужбалице или звона у ноћи, представља повратак земљи, небу и птицама.

Сликарство овог мајстора успоставља однос према прошлости и великим старим волшебницима, можда најпре јасно одређеним садржајем. Фигуре, предео и предмети учествују у тихој и смиреној, помало статичној сцени а када се појави савремено у виду ваздухоплова, приказано је са иронијом. Без великих гестова и кретњи, неокрзнуте актуелном естетиком спектакла, слике овог ствараоца исказују праву људску драму, човека симболисаног страшилом, смештеног у пејзаж који као да је ватра или стихија опустошила. Страшила воде рат или крећу у поход, у сеобу, вођена својом утварном, злом судбином, у том кључу је превреднована и чувена слика Паје Јовановића посвећена сеоби Срба. Сликара занима драма која настаје у вечитом судару два света – спољашњег и унутрашњег, то је најпре драма светлости и сенки, која није ништа друго него сликарство, али и сумрак, смрт и умирање. У том трагичном свету који ипак није лишен хумора, појављује се светлост као виша димензија и митско присутно и у предметном. О постојању бескрајног протока времена, циклусу смењивања и умирања, постоје докази, можда највидљивији у равничарском простору, дискретно осветљеном и леонардовски сфуматичним… Можда је ово сликарство само опело хај-тек цивилизацији која се ишчашила из природног поретка; Митровић слика крстове, венце и страшила настала од небригом одбачених ствари, похабаних и злоупотребљених. Слика некакве чудне конструкције, „скангала“, како би рекли наши стари, заборављене и зарђале бродове насукане на безводне реке у опустелом пределу, усамљенике у пространствима беспућа и туге, бескрај заборављеног света, луталице и просјаке који броде небом. Сваки предмет, фигура и пејзаж – свет за себе, особен и личан, дискретно се разоткрива. По томе слику препознајемо као ауторску, непосредно видимо биће, осећајност и став самог сликара. Ма колико биле утопијске, ове реалистичке визије имају неку привлачну топлину људског, као рефрен и ламент над злом судбином света.

ЗАПРЕПАШЋУЈУЋА ПРЕЦИЗНОСТ Свет је то лишен логоса, истина силази у Хад, појављују се некрштени људи, постапокалиптички не-свет, одсуство смисла и Творца. Крмарош је напустио своју корабљу, свака слика је „Бродолом наде“, човек је вероватно сувишан, па често није ни насликан. Прецизност тих порука застрашујућа је. Невиност „равничарског сликарства“, сплин Војводине, меланхолија обода покојне Ka und Ka монархије, на овим уљима детаљно су приказани сликарством великих просторних планова. Иза муклог хоризонта полако се ваља скривени доживљај, опасност, уметност није ништа више до одраз прохујале непогоде, која за собом оставља само гротеску. Оголивши стварност до краја сликар је прешао у надреално, детаљи су архетипови, али као да нема никога да са њима освежи памћење. Људске фигуре се са муком формирају на овим платнима, ваде се из својих чаура, зраче одсуством. На новим сликама мајстор се вратио на игралиште смисла ведријим представама летећих циркуса, ваздушних бродова, балона и цепелина као вечне ирационалности освајања неба, коју су футуристи претворили у поход на Сунце; Митровић, дакле, не проналази само слузави траг патетике.

Неки савремени циник се не би само упитао да ли данас има смисла овако сликати већ, после свега, да ли уопште сликати? Али, шта радити са оваким опусом, из кога нескривено избија презир према свему ововременом? Треба схватити поруку Митровићевог сликарства, јер није заборавио на древну поуку, на чињеницу да је стваралаштво увек нешто значило. На почетку једног века који слути смрт природе и људске слободе, смутњу духа и превласт извештаченог, лажног и виртуелног, слабост у свим доменима, појавио се усамљеник који својим стваралаштвом сатире дух времена, дела насупрот њему, иде храбро упркос струји, наступа као богоборац против икона рекламократије. У пустињи духа указује на нешто посве друго – на блато, страшила, њиве и људе, или на невини сан о летењу. Да ли ће се икада поново поћи тим трагом, путевима масне земље ка диму и ватри, жетви и жртви, или ка небу, зависи од онога што је преостало у човеку. Управо се тим остатком бави Горан Митровић, који је још као млад сликар успео да покаже пут и испуни своју судбину, судбину уметника.  

[/restrict]