Почетна / Друштво / Писма читалаца – ДИЈАСПОРА НА РАСКРШЋУ

Писма читалаца – ДИЈАСПОРА НА РАСКРШЋУ

skole-u-nemackojПише Миодраг Крецуљ

Деца треће генерације у расејању изопштена су из српског образовног и педагошког система, лишена су могућности да прате редовно допунску наставу, углавном су препуштена перфидној интеграцији, односно инклузији (нов термин), у ствари недужне су жртве социолингвистичког феномена асимилације, па све слабије владају матерњим језиком у амбијенту моћних домицилних култура које апсорбују националне специфичности и бришу идентитетска обележја

Опасно је самозаваравање живети у уверењу да држава Макс Веберовски непристрасно третира све грађане, посвећује им једнаку пажњу и на исти начин приступа решавању њихових проблема. Прошло је осам месеци од парламентарних избора и 100 дана од формирања Владе, али нема помака, није конституисана Управа за дијаспору, већ преко две године нема Скупштине дијаспоре, јединог представничког тела расејања! Ништа се не догађа случајно, без идеја, концепта, плана и дугорочне стратегије! Држава трагично неспремна да прихвати реалност потпуно је затајила у комуникацији и проналажењу прихватљивих решења масе проблема годинама присутних у односу са расејањем. Уместо експертске упућености и осмишљеног рада заживели су вулгарни аматеризам, импровизације и непотистичка персонализација институција. Несумњиво да резултати на економском и политичком плану које бележе премијер и Влада заслужују похвале упркос скептицизму појединих економиста, али живот нису економија и новоотворени километри ауто-пута већ људи и њихове судбине, а њих је у Србији и расејању све мање.

КОМУНИКАЦИЈА ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Ускоро имаћемо најбољу економију, али неће бити оних или ће их бити занемарљиво мало који ће уживати њене благодети. Депопулација Србије и расејања у пуном је замаху, поред ниског фертилитета годишње Србију напусти 25.000–30.000 људи у репродуктивном добу. Деца треће генерације у расејању изопштена су из српског образовног и педагошког система, лишена су могућности да прате редовно допунску наставу, углавном су препуштена перфидној интеграцији, односно инклузији (нов термин), у ствари недужне су жртве социолингвистичког феномена асимилације, па све слабије владају матерњим језиком у амбијенту моћних домицилних култура које апсорбују националне специфичности и бришу идентитетска обележја. У комуникацији треће генерације све присутнија је диглосија, билингвистичка српско-немачка језичка компилација налик српском језику. Захтев баварског ЦСУ-а, вероватно се ради о „пробном балону“ и „опипавању“ јавног мњења, да се на јавним местима, али и по кућама у фамилијама говори немачким језиком ради боље „интеграције“, јасно указује на могуће последице јер одумирањем језика губи се сећање на етничко порекло, а Немачка је стара нација, до прошле године нација најнижег фертилитета на свету – до 2060. године имаће16 милиона становника мање. Како рече Жан-Мари Листиже: „Језик на тајанствен и концентрисан начин садржи у себи целокупну душу, целокупну прошлост, целокупни духовни склоп и целокупне стваралачке замисли народа.“ По Конвенцији УНЕСКО: Матерњи језик је најважнији елемент нематеријалног културног наслеђа (НКН) једног народа. Или краће, како рече духовни утемељитељ српске културе и језика Свети Сава у Законоправилу: „Реч језик има двојако значење, значи и језик и народ.“ Држава фасцинирана економским растом, свакодневном медијском мантром, фокусирана на задовољење постављених макроекономских критеријума ММФ-а и политичким лавирањем између Истока и Запада изгубила је компас за све остало и пасивно препустила ствари да иду својим током испустивши из вида да је језик, нарочито у расејању, озбиљно угрожен. Деца, ако језик више не уче и не говоре као матерњи, несвесни су и невини саучесници његовог самоуништења! Без језика нема идентитета, а чини се занемарљиво мало, недовољно да би било другачије, чак и тамо где би уз минимум напора могло да се уради много више у чему би Јавни сервис (РТС) свих грађана Србије могао да понуди значајнији допринос.

БЕЗ ПОДРШКЕ ДРЖАВЕ
Нема разумевања и довољно подршке од Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства културе и информисања, Института за српски језик САНУ (у оснивачком Акту САНУ записана је брига о језику), Филолошког факултета, Матице српске. Да је неким случајем у програмском Одбору РТС-а од 19 чланова само један из расејања, вероватно се не би догодило да уместо забавно-поучне емисије, недељом у ударном термину „Ја волим Србију“ (домаћа продукција), дијаспора преко сателита гледа филм југословенске кинематографије из 60-их, а и квалитет (концепт, садржај) емитованог програма преко сателита био би примеренији потребама расејања и бољи. Само је логичка рефлексија општег стања чињеница да у Националном савету за културу (19 чланова) нема представника успешних и признатих заграничних аутора и посленика културе, нити се у Закону о култури једном речју помиње стваралаштво расејања као да је тривијално и безвредно или да га уопште нема. За све је лако наћи крунски аргумент као добар изговор и одговорност нечињења превалити на плећа дијаспоре: нису организовани, немају своје представнике, не чине ништа да би се инфилтрирали у домицилне политичке институције, по могућству парламенте, како би помогли себи, али и „утицали“ на политику према Србији, што су за лаковерне банализована казивања Шехерезаде из „1001 ноћи“. Можда је у времену политичког романтизма такав аранжман био могућ, попут пријатељства Михајла Пупина и америчког председника Вудру Вилсона, али данас у политици нема пријатеља и емоција, све су потисли калкулације, интереси и корист. Проблеми о којима је реч су системске природе, дубоко су укорењени као модел мишљења и пркосе свим политичким и идеолошким променама, опстају као пракса и празна обећања државних чиновника, али и премијера. Без темељне ревизије Закона о дијаспори и Србима у региону и других правних аката (нов Устав је добра прилика) како би се премостила законска, али и стратешка празнина, као прекретница у лоцирању и решавању проблема и унапређења односа матице и расејања. Како се показало, декларације, прогласи, одлуке – све су то биле само приче без покрића и практичног ефекта за наивне, и тако по потреби укруг од прилике до прилике. Допунска настава је таква, каква је, на сателитски програм не могу да утичу они којих се највише тиче, комуникација са државним установама практично не постоји упркос Закону о доступности информацијама од јавног значаја, локална бирократија још увек упркос извесним помацима обесхрабрује по инерцији сваки покушај инвестирања, градње, вађења било ког документа… У таквој ситуацији расејање мора бити у стању себи да помогне, али и да испуни своју друштвену обавезу и допринесе општем добру – да Србија буде пожељно место за живот, добра за најбоље, земља повратка, а не земља из које успешни и најперспективнији масовно одлазе са стеченим знањем и професијама на нашим универзитетима, финансираним народним парама.

ИЗОПШТЕНИ
Грађани у дијаспори нису заступљени у Народној скупштини и државним органима као специфична интересна група, практично је изопштена из политичког живота, за разлику од националних мањина заступљених кроз националне савете са административно-политичком структуром, припадајућим буџетом и већим ингеренцијама од Скупштине дијаспоре и Срба у региону. Много питања је без одговора јер узрок таквог стања је непостојање препознатљиве, конзистентне и потребама расејања примерене реалне државне политике као трајне одреднице, норме и мере међусобног функционалног односа и оживотворења замрлог поверења. Невероватно, али је истинито да у скупштинском Одбору за дијаспору и Србе у региону, месту на којем би требало да се стичу и укрштају интереси дијаспоре, нема њених аутентичних представника, већ се о њеним потребама договарају и доносе одлуке они који имају сасвим ограничена и површна сазнања, понекад и сасвим погрешна о стварној проблематици, нарочито у времену без Скупштине дијаспоре и Управе за дијаспору и Срба у региону. Нико нема ексклузивно право да говори у име дијаспоре осим дијаспоре лично. Евидентан државни јавашлук према расејању није случајност већ последица постојећих околности, и никаква политика неће остварити потребне резултате и замах ако расејање коначно не добије политичко упориште и не проговори својим гласом, ослобођеним од некомпетентних тутора, селектора и суфлера, у Народној скупштини, државним и друштвеним институцијама и свуда где би ресурси дијаспоре могли бити од обостране користи.

Аутор живи у Минхену

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *