Почетна / БРОЈ 449 / ПЕСНИК „БРОЈ ЈЕДАН” И ПЕСНИК „БРОЈ НУЛА”

ПЕСНИК „БРОЈ ЈЕДАН” И ПЕСНИК „БРОЈ НУЛА”

Контроверзе о животу и делу два најутицајнија аутора америчке савремене културе

dilanПише Владислав Панов

Два су одавно за живота легендарна уметника северноамеричког кантауторског музичког огранка, Боб Дилан и Леонард Коен, пријатељи и међусобни поштоваоци иначе, у релативно кратком периоду иза нас, свако на свој начин, потврдила тај легендарни статус. Први Нобеловом наградом, други смрћу

После недавне смрти славног канадског песника, писца, кантаутора и певача Леонарда Коена може се рећи да су у релативно кратком размаку две без сумње најцењеније фигуре северноамеричке модерне културе, свака на свој начин, отишле у легенду. Леонард Коен је то учинио на уобичајени и за све неминовни начин – смрћу. Боб Дилан, седам година млађа али далеко славнија од поменуте две личности, у легендарну вечност и то још за живота, осим хвалоспевним стваралачким опусом уписао се и као контроверзни избор овогодишњег Комитета за доделу Нобелове награде који је одлучио да му додели ово признање за књижевност. Никада пре један музичар, па још и особа коју најчешће сврставају у рок легенде (музике, дакле, која тешко да може да се квалификује за било какав контакт са оваквом врстом вредновања и награђивања), није добио ту награду. Ова су два суперлика северноамеричке музичке сцене, па и читаве њихове културе током претходних пола века, били нека врста стожера такозваног кантауторског стваралаштва. Сличност проткана значајним разликама између ове двојице је далеко већа, а повезаност не само између најзначајнијих производа њиховог стваралаштва већ и између њих двојице у личном, интимном, сегменту постојања и оном који се ствара одјеком њиховог рада у јавности, значајно је присутнија.

[/restrict]

Сличности које чине разлику Током дугог стваралачког постојања на светској музичкој сцени њих двојица су били често растајући и једнако често поново активни пријатељи. Први и најважнији чинилац њиховог спајања био је сигурно најефикаснији, па самим тим и најчувенији ловац на таленте и музички продуцент Џон Хамонд који их је обојицу „открио“ током шездесетих година прошлог века у смислу да им је уз најважнију, прву подршку, неку врсту туторства и подржавање раскошних потенцијала њихових талената које је, по обичају, први у потпуности препознао, као и код многих других (Бени Гудмен, Каунт Бејзи, Арета Френклин, Били Холидеј…)омогућио уговоре са великим издавачима, те и прави почетак професионалног рада. Још је једна значајна ставка у њиховим биографијама битно допунила заједнички садржалац ове двојице. Обојица су јеврејског порекла с тим што је, барем у погледу религије, код Коена током живота пут „скренуо“ према будизму, док је Дилан врло умешно баратао религиозним преиспитивањима западног човека у прилично великом осцилаторном размаку од атеистичког до прилично дубоког религиозног става. Етничко, да тако кажемо, порекло њих двојице је ипак, сваком на њему својствен начин, исписало пут живота и многе успехе у каријери. Отуда, иако је Коен генерацијски био далеко ближи, рецимо, Елвису Преслију од кога је био само годину дана старији, а као песник и музичар, на пример, Жаку Брелу (кога је, како је често говорио, највише ценио и сматрао професионалним узором), он је, када се после свега сумира његов учинак, а онда и утицај тог учинка на, најпре, северноамеричку културу, ипак најближи Бобу Дилану. Обојица су у том делу света оставили тако дубок траг да је тешко замислити тамошњу музичку, па и књижевну (песничку) сцену без њих. Али највише су дали управо као кантаутори. Заправо, уз још тек неколико особа из тог времена и музичког окриља, они су и створили тај комерцијално-уметнички спој у популарној музици примењеног песништва. Иако је Коен био канадски Брел, шансоњер, дакле, макар ако се дубље проникне у суштински састав његовог ауторског ткива, дотле је Дилан био рок песник са дубоким коренима у блузу. Касније су се, међутим, обојица додиривали у некој врсти присуства у америчком „интелектуалном фолку“ с огромним музичким утицајима и скретањима нагомиланим током деценија рада и мењања обојице.

 koen

Најутицајнији аутори америчке културе Занимљива је можда успомена коју је Коен понекад вадио из своје прошлости када се помињало име Боба Дилана. У једном од оних њихових обнављајућих пријатељевања која су им се у спонтаним навратима дешавала више пута током живота, дошли су до преиспитивања позиције обојице у музичкој заоставштини. Дилан је тада духовито, мада и у свом стилу самосвесно до арогантности, Коена назвао песником број један, а себе нултим. Та нула, међутим, како се духовито присетио Коен, није била ознака безначајности него, напротив, тако велике важности, узвишености чак, да је заправо представљала недодирљивост, позицију ван конкуренције. Ипак, свом пријатељу је Дилан одао велику почаст јер га је поставио на прво место макар и на лествици „смртника“ који се могу међусобно мерити. Дилан је с таквим наступом и резоном најсличнији био Џону Ленону који је такође умео да се стави изнад свих и да самоуверено поставља ствари и људе на место које заслужују. С друге стране, Коен, који није волео „Битлсе“, а осим са Диланом био је у појединим моментима пријатељски или пословно повезан са многим данашњим музичким легендама (Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Пети Смит, Лу Рид…), кроз живот, а у свом стваралаштву, далеко је више обраћао пажњу на утицаје мрачних ситуација или периода свог приватног живота, а много мање на „поповање“ другима или о другима. Постао је због те своје приватне тмине, често и изразитог очајања, „Принц таме“, „Врхунски свештеник патоса“ или „Кум туге“, како су га све у медијима крстили. Они, међутим, који су га приватно познавали, истичу да је био сушта супротност свих тих звања и титула и да су се увек у његовом духовитом друштву изузетно проводили. И Дилан и Коен су, како год да су се у успоменама људи уписали, закорачили у дворану легенди када је у питању оно што су као уметници оставили за собом и то као најутицајнији аутори америчке културе. Дилан је у том сегменту утицајности, додуше, далеко надмашио Коена и истински оправдао онај статус недодирљиве „нуле“ с којом је немогуће поређење. Што се тиче утисака, па заправо, преко њега и тог пресудног деловања на друге, иако је Коен тај мрачни витез северноамеричког песништва, уосталом на други се свет преместио реквијем албумом „Желиш мрачније“, Диланове песме су најбитније такнуле инспирацију небројених колега управо из тог „мрачног“ става америчког рок-фолка који је данас постао утицајни поджанр песимистичког интелектуалног песништва сврстан у гигантски музички фах назван „американом“. Диланови хитови и опсервације на све животне теме и ситуације су далеко мрачније, јер су као филмском камером забележене, дакле моћно живописне, него било који интимни призор из Коенове задивљујуће поетике, иначе, успешно трансформисане из нечега сасвим личног и интимног у опште и универзално употребљиво место. „Најчешће не знам шта радим“ – говорио је искрено када би га питали о инспирацији и начину на који је долазио до својих стихова или једнако упечатљивих описа у књигама. „Све те ствари долазе саме, однекуда…“ Занимљиво је иначе да се у легенде, сада коначно и заувек, уписао у том меланхоличном и депресивном светлу, а да је био инспирисан оптимистичким, лаконским и ведрим духом Грка Зорбе кога је деценијама сматрао за узор, чак и за пресудно значајну фигуру најпре на ту његову мистериозну инспирацију (деценијама је добар део године проводио у Грчкој, у својој кући на острву Хидра). Дилан је, с друге стране, свој песимистички осврт на свет изражавао закључцима до којих је долазио личним преиспитивањима и премишљањима, што је све сматрано тако важним, јединственим и дубоким да је, ето, домашио легенду за живота оверену чак и преседан издањем Нобелове награде. И док комотно можете замислити онај чувени проповеднички, као да најављује смак света, дубоки и доминантни глас Леонарда Коена, којим он све речено потврђује насловом своје најчувеније песме „Алелуја“ (рекао је да ју је стварао пет година, а у једном моменту ауторског очаја чак и лупајући главом у зид!), најпригоднији њој, као савршена закрпа, јесте наслов најчувеније Диланове песме „Одувани ветром“ (написао ју је за пет минута!). У оба су случаја мајстори животних истина и коментара, баш у стиховима тих својих тако чувених песама да су оне током година с правом прерасле у својеврсне химне модерне музике, препознали пролазност света и тако моћни значај његове недокучиво значајне безначајности. За сам тај пролазни живот у коме већина најпре препознаје тугу и мрак, Коен је рекао да је пун пукотина, али да у њега, баш кроз те пукотине,
улази светлост! 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *