Отварање северног фронта

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

За очување финске неутралности Русија мора да сноси веће трошкове и она је на то спремна, али ако претња Хелсинкија да ће ући у НАТО није само обичан блеф, неупоредиво вишу цену платиће Финци

Далеко је 1939, али у последње време, када се спомену односи Русије и Финске, сви се некако сете те године. Две државе, које су 108 година (1809–1917) биле део једне, Руске империје, у три наврата водиле су крваве борбе само у периоду између два светска рата. Трећи рат (1939–1940) био је најкрвавији – однео је више од 100.000 живота и донео пола милиона рањених на обе стране, али је Стаљин успео да оствари војне циљеве и помери финску границу од Лењинграда за око 100 километара (до тада је била удаљена 40 км од северне руске престонице). Још се памте Стаљинове речи: „Финска граница је сувише близу Лењинграда. Пошто Лењинград не можемо померити, преостаје нам да померимо финску границу.“

[restrict]

„ПРИЈАТЕЉСКИ САВЕТИ“ И ПОСЛЕДИЦЕ Историја је забележила да је Москва нудила Финцима „брда и долине“, територијалне компензације у двоструко већем обиму, само да пристану да се обезбеди комотнији безбедносни појас око животно важног Лењинграда. Финци нису хтели ни да чују. Рат је био неизбежан и Руси су, по цену својих огромних жртава, заузели територију око Лењинграда, укључујући и град Виборг, одакле су Финци евакуисали све своје грађане. Да нису слушали „пријатељске савете“ Лондона, Берлина и Стокхолма, који су их пујдали на Русе, Финци су могли да сачувају животе својих војника, да се територијално прошире у источној Карелији и да сачувају добре односе са Москвом. Овако су све изгубили у „зимском рату“ крајем 1939. и почетком 1940. године.

Непријатељство Хелсинкија и Москве настављено је у Другом светском рату, где су Финци војевали на страни Немачке, покушавајући да „узврате ударац“ Совјетима. То нису успели, али су две државе мирно живеле једна поред друге у суседству – и током Хладног рата и после њега. Москва је на 1.200 километара финске границе држала само граничаре, без ударних јединица, ракетне технике, војних градова, складишта, аеродрома и хангара. То би већ у блиској будућности могла да постане веома далека прошлост. Деценијама су Руси Финцима продавали ресурсе, а у обрнутом смеру ишли су производи високе технологије. Користећи овако привилегован статус, Финска је брзо напредовала. Као неутрална и Русији пријатељска земља, снабдевала се руским енергентима и сировинама по повољним ценама, а као чланица ЕУ имала је отворено тржиште да своје производе пласира по најбољим ценама и на истоку и на западу. И сви су живели срећно и берићетно.

А онда се испречио НАТО. Још од 2014. године и почетка кризе у Украјини све директније се намеће питање приступања Хелсинкија западној војној алијанси. Готово идентично почиње да се понавља ситуација између 1917. и 1944. године, када је Финска била једна од главних антируских снага на Балтику. У последњих седам деценија Русија је била растерећена одбране овог дела своје границе, одакле опасност није претила. Сада су се, изгледа, времена променила, јер су западни стратези схватили колико могу Русима да загорчају живот ако би поново као 1939. прорадила „финска карта“. Ако се на то дода драматично повећање војних активности Норвешке, Шведске, Пољске, Литваније, Летоније и Естоније, онда је слика на Балтику комплетна.

„Да ли вама то треба?“, упитао је летос у Хелсинкију руски председник Владимир Путин финског колегу Саулија Нинистеа. „Запад би радо ратовао против Русије до последњег финског војника“, директно је Путин поставио проблем. Нинисте је објаснио да је „тежња ка уласку у НАТО показатељ воље финског народа за самоодбраном“ – упркос томе што овој држави не прети никаква опасност од Русије. Могуће је да опседнутост „нападом и одбраном“ код Нинистеа вуче још од када је био председник Фудбалског савеза Финске. Уз то, има и урођен инстинкт за преживљавање, тестиран 2004. у Тајланду, када је избегао удар цунамија тако што се узверао на телеграфски стуб.

КАД МИШ ДРЕКНЕ НА МЕДВЕДА… Приближавање НАТО-у фински шеф државе најавио је 2. марта 2014. године. Виктор Јанукович је још био мокар од зноја бежећи пред дугим цевима нових кијевских власти – иако су му лидери Мајдана и француски, немачки и пољски министри спољних послова својим потписима гарантовала безбедност – а Нинисте је већ оптужио Москву за изазивање сукоба у Украјини и кршење међународног права. Затим се Хелсинки придружио и санкцијама, што је преполовило фински извоз у Русију. Сада су у Русији веома популарне интернет продавнице, где се на кућну адресу поручују фински производи које је Москва ставила под санкције. Ово представља кршење руских контрамера, али Москва за сада жмури на то, не желећи ничим да подстиче и убрзава улазак Финске у НАТО.

Годину дана касније, 7. фебруара 2015, на Минхенској конференцији за безбедност фински шеф државе је рекао да је „увођење санкција Русији била правилна реакција“. „У случају потребе, њихов продужетак биће оправдан корак“, нагласио је Нинисте. Па како таквог човека не позвати у НАТО? То што му је Путин, усред Хелсинкија, без длаке на језику поручио да је за Финску, као 1939. и 1941, спремна улога топовског меса у западној алијанси, Нинистеа много не узбуђује, јер он зна да и у фудбалу често победи слабији тим. Једини је проблем што се у игри коју је започео – неће котрљати лопте.

Крајњи степен заоштравања Хелсинки је опробао у јулу 2015, када је ускратио улазак у Финску званичној делегацији Државне думе РФ, на челу са тадашњим шефом Сергејом Наришкином, која је требало да учествује на седници Парламентарне скупштине ОЕБС-а поводом јубилеја, четири деценије од оснивања ове организације. Формално, Наришкин је враћен кући јер се налазио под „кримским санкцијама“ ЕУ, али у Хелсинкију као да су заборавили ко је формирао ОЕБС (КЕБС), као структуру која треба да заштити и гарантује безбедност свима у Европи, па и Финској. Када миш подигне глас на медведа, то никако није добар знак. Пре свега за миша.

Сада Финци траже заштиту и „самоодбрану“ – у случају „руске агресије“. Нови повод за страх може да буде Путиново летошње упозорење да ће Москва, ако Финска уђе у НАТО, морати да распореди трупе на граници. Тај корак неће бити чин агресије, али ће појачати ратну психозу, где ће на крају бити свеједно ко је први повукао ороз. Никада није поуздано утврђено ко је у новембру 1939. испалио седам граната на совјетској граници, када су погинула четворица војника Црвене армије, а девет рањено. Али је то Стаљину послужило као повод за „померање границе од Лењинграда“. Чак и да је то било дело НКВД-а, како су тврдиле западне државе и две недеље касније избациле СССР из Друштва народа, чињеница је да су те земље претходно пумпале Финску оружјем. По мигу Лондона и Берлина, који су тада већ били у међусобном рату, Хелсинки је одбијао Стаљинове предлоге, иако су Финској омогућавали частан излаз из ситуације – укључујући крупна територијална проширења и економске компензације.

 

РУСИЈА СПРЕМНА ДА ПЛАТИ Руси су знали да са границом 40 километара од Лењинграда не могу да дочекују Немце. Већ тада било јасно да ће пре или касније напасти Лењинград са запада и севера. Зато је граница морала да буде „померена“, иначе град Петра Великог не би издржао ни десети део од 872 дана, колико је опстао под немачком блокадом – и на крају ипак није освојен! Догађаји из 1939. и 1940, упркос тврдњама како Стаљин наводно није веровао бројним извештајима да ће Хитлер напасти СССР, јасно показују да је Кремљ до детаља антиципирао будуће догађаје. На сличан начин као што чини и сада.

Најаве из Финске о приступању НАТО-у у Москви доживљавају веома озбиљно. Неколико војних вежби које је Хелсинки у последње четири године одржао са западном алијансом показују вероватну путању даљег кретања Финске. Понављају се, на неки начин, сцене из „зимског рата“, када су Финци гледали Русе кроз дурбин снајпера, а ови њих држали на нишану митраљеза. Уз једну разлику: Москва се данас неће замајавати по рововима, шумама и језерима. Сада су Финци на радару најмодернијих ракетних система и биће збрисани са лица земље пре него што и схвате да „Руси долазе“. Ако би Финска у случају сукоба већ била у НАТО, био би активиран члан 5 о колективној одбрани, после чега би све отишло дођавола.

Реално гледано, балтичке државе на челу са Финском не могу превише дуго да опстану као део „санитарног кордона“ против Русије. Наиме, сувише су „близу Лењинграда“. Ако је неко спреман да се по ко зна који пут опет упеца на исту удицу, онда то највише говори о његовој неодговорности. А ако мисли да би „овај пут било другачије“, то већ указује на одсуство елементарне интелигенције. Са своје стране, и у Русији се још помало надају да су финске најаве можда само блеф за добијање још већих економских преференцијала. За финску неутралност Русија мора много више да плати и она је спремна. Али ако њихова НАТО претња није само обичан блеф – неупоредиво већу цену платиће Финци.

[/restrict]