ОДРАЗИ РАЗБИЈЕНОГ ОГЛЕДАЛА

berzaПише Момир Булатовић

Свјетски финансијски систем је годинама разбијен у парампарчад и у животу га одржава чудна симбиоза банкстера и државних чиновника највишег ранга. У капитализму какав до сада није забиљежен, остварен је (комунистички) рај за малобројне супербогате и отворена провалија сиромаштва за све остале. Профити остају онима који их приграбе, а губици се социјализују парама пореских обвезника. Разбијено огледало даје многе одразе, али ниједан не може да буде цјеловит и истинит

Одлука италијанских гласача да на референдуму одбију уставне промјене добила је публицитет планетарних размјера. Као што и бива у сличним приликама, прије самог изјашњавања, бирачи су били засути тешким ријечима (до границе пријетњи за саму егзистенцију) и указивањем да њихова воља и не смије бити толико слободна да би, уколико поступе по својим осјећањима, довела до рушења драгоцјенијих и важнијих вриједности. Не њихових личних и грађанских него универзалних, неолибералних које траже да се капитал креће неометано, а да људи баш и не морају.

Управо је у томе била суштина предложених уставних промјена, невјешто сакривена од обичних људи причом о реформама и уштедама (у иначе омрзнутој и прескупој) државној администрацији и политичкој елити. Да би недостајући свјежи капитал дошао из иностранства и покренуо умртвљену привреду треће по снази економије у ЕУ, требало је, по предлагачима уставних промјена, још више обесправити раднике који ће му служити и спријечити домаћи правни систем да корпорацијама поставља додатна ограничења. Покренуто је и питање од суштинског значаја за саму Европску унију и читав процес глобализације: Могу ли грађани, својом демократски израженом вољом, укинути међународне уговоре? Италијани су рекли да могу. Прецизније, да мисле да могу.

[restrict]

ПОСЉЕДИЦА И УЗРОК Каква ће бити освета глобалне елите на овакву неподопштину изазвану вољом „неких тамо обичних (безначајних) људи“? Не треба сумњати да ће је бити и да неће бити милосрдна. Не због самих Италијана него због примјера који пружају, као и због већ увелико забрињавајућег ланца догађања који их неподношљиво иритирају. Прво „брегзит“, па побједа Доналда Трампа, па избор проруских кандидата на највише положаје у антируским колонијама, па сад и весели Италијани…

Аналитичари процјењују да ће се наставити бијег капитала из ове државе, да ће банкарски сектор експлодирати усљед неликвидности, да ће трошкови задуживања државе нагло порасти усљед чега ће развој и запосленост остати у пољу стагнације. Берзе ће показати нестабилност, а забринути инвеститори ће се повлачити, додатно убрзавајући негативне привредне процесе. Све ће то нужно дјеловати и на евро и то, с обзиром на величину италијанске економије, као фактор који неће моћи бити сакривен или одложен за рјешавање, као што је било на примјеру Кипра или Грчке. Рјечју, прогнозе су да овакав развој догађаја шансе за распад Европске уније уводи у зону од деведесет одсто вјероватноће да се деси у кратком времену.

Овако суморна предвиђања су веома реална, а догађаји на којима се заснивају теку и дају за право изведеним закључцима. Али уз једно нужно и веома важно прецизирање. Овдје се замјењују узроци и посљедице. Гласање Италијана на референдуму није довело до овако жалосног стања у економском и политичком животу ове велике и нама тако драге, пријатељске земље. Било је управо потпуно супротно.

Економски раст Италије је озбиљно успорен већ више од једне деценије и за то вријеме су њени грађани доживјели пад просјечног дохотка по глави становника од пуних 12 одсто. Услови за живот и пословање су најлошији у односу на претходних двадесет година. Петина кредита су ненаплативи и представљају празну ставку у билансима банака. Банке „крваре“ када треба да одобре кеш за подршку производњи. Четири велике банке (UniCredit, Unione di Banche Italiane, Banca Popolare di Milano и Banca Monte dei Paschi di Siena) ове су године изгубиле шездесет одсто вриједности својих акција (које се, иначе, налазе у слободном паду) и у својој имовини књиже 400 милијарди евра проблематичних (читај: безвриједних) папира.

Потпуно је логично да људи, својим гласовима, желе да промијене организацију која њихов живот годинама чини све тежим. Право је питање, међутим, зашто „популисти“ нису дошли на власт још много раније?

 

ПОЧЕТАК КРАЈА Сва дешавања која изазивају забринутост и бијес глобалне елите и рађају надања антиглобалиста и поштовалаца демократски изражене воље народа, налазе се тек у зони почетка краја једног неправедног и одвратног система који се заснива на похлепи малобројних финансијских моћника. Систем који их чини некажњивим и недодирљивим, а који их богати на рачун све више модерних робова, исувише је јак и укоријењен у свакодневицу сваког становника ове планете да би могао, брзо и једноставно да буде побијеђен.

Он се, као прво, заснива на огромној моћи новца. И то незамисливо великог новца који се ствара без икакве одговорности и праве контроле. Тим се новцем купује све (и сви) неопходно за његов опстанак и проширење. Од мудрих глава које смишљају софистициране начине за превару и крађу, до контролора који ће потврдити да је све у складу са законима и политичара које ће свему дати подршку и оправдање у смислу „зло се трпи од страха већега“. Сваки начин размишљања који се супротставља биће исмијан и угушен у мору тишине. Сваки глас побуне биће прекинут и описан као назадан и друштвено опасан.

Најбоља и једина одбрана овог система је што је једини, што нема алтернативу која би била вриједна пажње. И стварно, изгледа да је тако. Ако неки политички покрет или појединац крене у трагање за другим путевима, убрзо ће се наћи у недођији и самоћи. Сјетимо се епске побједе Сиризе у Грчкој и звјезданог бљеска Алексиса Ципраса. То како је био експресно рашчеречен и претворен у сопствену супротност може да буде уписано у енциклопедију бешчашћа. Разумије се, најмање Ципрасовог, иако ни сам овдје није без заслуга. Корисно је сјетити се овог примјера у сусрет надама које је пробудио избор Доналда Трампа за новог предсједника Америке.

Свако разуман, укључујући и већину америчких бирача – што је било пресудно, морао је да прихвати вриједности за које се он залагао током изборне кампање. Охрабрење је што су циљеви које је поставио остварили цивилизацијску побједу над политиком „још више истога“ коју је нудила нама добро позната дама. Разумије се, сасвим је друго питање у којој ће мјери Доналд Трамп предизборна обећања претворити у реалну политику. По свему судећи – невеликој. Али то и није толико битно. Љествица је подигнута на ниво који Трамп можда неће моћи досегнути, али његови критичари и конкуренти убудуће неће смјети да је битније спуштају. Коначно, побједа Трампа је проистекла из неке врсте побуне  сиромашних и обесправљених Американаца, али се кретала у оквиру избора између једног или другог естаблишмента. Доналд Трамп симболизује мање штетан дио америчке елите, али је веома удаљен од особе коју би пожељели истински заљубљеници у друштво засновано на социјалној правди. Стога је разумно очекивати да нови предсједник Америке не уђе у оштар сукоб са финансијском олигархијом коју очигледно не воли, али би морао, као разуман човјек, да је се плаши. Биће остварена нека врста кохабитације о чему свједоче кретања на америчким берзама и релативан спокој у редовима Волстрита, симбола оне праксе са којом ће се Трамп наводно одлучно обрачунати.

Привидни мир окружује и тзв. брегзит. Поремећаји на финансијским тржиштима изазвани одлуком Велике Британије да напусти ЕУ могу бити колосалних размјера и са глобалним посљедицама. Ипак, не дешава се ништа, јер се суштински и није десило ништа. Одлука је једно, а остварење већ друго. Преговора још нема, иако се наслућује на неће бити нимало лагодни и јефтини. Можда их управо зато и нема. У складу са старом банкарском тактиком extend and pretend (одуговлачи и претварај се да проблем не постоји).

 

УСПАВАНИ ЕКОНОМИСТИ Један од важнијих ступова ослонца финансијског система који се урушава, али опстаје и производи токсичне економске посљедице, јесте армија успаваних економиста. У посљедњој деценији они који имају приступ медијима главног тока доказали су неспособност да открију и објасне праве узроке свјетске економске кризе. У најбољем случају успјели би да измјере достигнуте степене економске неједнакости, али без упозорења куда она законито води и како мора бити заустављена и преусмјерена. Учено су пратили неразумљиве и бесмислене графиконе који додатно компликују иначе неподношљиву стварност. О теорији која би разјаснила и зауставила економску кризу није било дискусије ни у најгрубљим назнакама.

Једина свеобухватна теорија, Марксова критика капитализма, одбачена је из примитивних, идеолошких разлога, иако се само њеном надградњом и осавремењавањем било могуће ухватити укоштац са овако титанским задатком. То се нарочито односило на већину регионалних економиста од којих су многи докторирали на Марксу, али га спомињу као да никад није постојао. Заборавили су га муњевито, вјероватно зато што никад нису ни разумјели значај и величину његових анализа. Једино што од њих можемо чути су хвалоспјеви страним инвеститорима, укидању јавне својине, штедњи као облику развоја, развијању тржишта радне снаге и слободи протока капитала. Као циљ се поставља управо све оно што је, у развијенијим тржишним привредама, довело до бујања смртне болести раста и развоја сваке националне економије која је ишла тим путем.

Разумије се да Марксова теорија не може објаснити пословање у времену у којем информација обиђе свијет у трену, гдје роботи тргују на берзама, а трговина траје стално и у сваком кутку планете. С друге стране, без Марксове анализе финансијског капитала није могуће схватити ни дио тог свијета који се стално мијења, да би увијек остао исти – у безграничној похлепи за новцем. Некада су се користили бродови и мазге, данас компјутери и роботи, али природа лихвара и превараната остала је иста. И данас они, можда перфидније него икада, из сјенке владају модерним „демократским“ свијетом. Богатећи се до бестијалних граница, они свађају и сукобљавају сиромашне и обесправљене грађане и нације, доводећи свијет до ивице глобалног сукоба. У томе им, значајно, помажу и „успавани“ економисти.

marks

ЕКОНОМСКА КУГА Стање у свјетском финансијском систему је данас лошије него крајем 2008. године када је избила Свјетска економска криза. Упркос годинама патњи, штедње и осиромашења енормно много људи, након губитка десетине милиона радних мјеста и гашења бројних производних погона, свијет је на ивици колапса који би имао катастрофалне и незаустављиве посљедице. Финансијска криза је наступила као непосредна посљедица финансијских деривата (CDS) који су оправдано названи „оружјем за масовно (финансијско) уништење“. Њихов износ је тада процијењен на 65 трилиона УС долара. Крајем ове године се на секундарном тржишту ових (без)вриједносних и (убитачно) ризичних хартија налази десет пута већа сума. Тих невјероватних 650 хиљада милијарди долара представља више него ли осам пута већу вриједност од бруто домаћег производа (БДП) свих земаља свијета у години дана. Или, 36 пута већи износ од годишњег БДП-а Америке.

ЦДС је финансијски инструмент који има књиговодствену, мада не и стварну вриједност. У основи, ради се о уговору између страна које се обавезују да ће, испуњењем неког услова, обавити међусобна плаћања у реалној валути. Утопљени у укупни финансијски систем, они представљају темпирну бомбу која може да експлодира било када. Као што се већ десило 2008. године. Други овдашњи проблем је међузависност свих ових уговора. Уколико једна страна није у стању, или просто не жели да испуни уговорну обавезу, друга трпи значајну штету и настоји да се компензира на трећој страни. Тако локални проблем постаје свјетски и, због своје величине, потпуно нерјешив. Догодило се то, дакле, већ једном и може да се понови сваког часа. Само, овај пут, на начин гдје не би помогло ниједно средство из ватрогасног арсенала којим је, до сада, држан под варљивом контролом (и, у међувремену, десет пута нарастао).

Економисти о свему досљедно ћуте. Тиме се званична економска наука може изједначити са улогом коју је Католичка црква имала током епидемије куге што је покосила Европу током средњег вијека. Црква је тада на себе преузела улогу општег спасиоца, а као узрок пошасти навела је гнијев Божји. Организовала је масовне процесије и заједничке молитве, што је значајно потпомогло ширењу болести. Куга је наставила да хара и заустављена је другачијим путем, али је Црква доживјела пораз од којег се вјековима није могла опоравити.

 

НЕГАТИВНА КАМАТА Политика негативне каматне стопе, или „јефтиног новца“ широко је размахнута и носи епитет посљедње одбране глобалне финансијске стабилности. Не улазећи у неопходне финесе и крајње поједностављући, може се рећи да се ради о обичној глупости. Камата као принос на позајмљени капитал не може да буде негативна. Или је има или не постоји, па се ради о поклону (или крађи). Подсјетимо да смо и сами, током недавне прошлости, робовали идиотизмима попут „негативне стопе раста“ или „позитивне нуле“. Али овдје су у питању много озбиљније ствари. На основу негативне каматне стопе издато је преко 12 трилиона УС долара. Са становишта класичног капитализма ова огромна сума новца разорно је дјеловала на способност тржишта да врши алокацију ресурса и подстиче ефикасност пословања. Али да се не лажемо. Стари добри капитализам никад није волио стварне реформе у друштву. Велики бизнис не трпи конкуренцију. Извршни директори великих корпорација радо се друже са политичким лидерима. Велики инвеститори обожавају ризике и кризе у којима се масно зарађује. Музика и даље свира, игра се дебело исплати, па зашто било шта да се мијења?

 

ПОВРАТАК МАРКСУ Свјетски финансијски систем је годинама разбијен у парампарчад и у животу га одржава чудна симбиоза банкстера и државних чиновника највишег ранга. У капитализму какав до сада није забиљежен остварен је (комунистички) рај за малобројне супербогате и отворена провалија сиромаштва за све остале. Профити остају онима који их приграбе, а губици се социјализују парама пореских обвезника. Разбијено огледало даје многе одразе, али ниједан не може да буде цјеловит и истинит.

Марксова научна анализа је доказала, а стварност након ње недвосмислено потврдила, узроке и посљедице економских криза у капитализму. Финансијски капитал увијек односи превагу над реалном економијом, свијетом у којем се производе добра и пружају услуге. Разлог је што се све активности остварују ради стицања новца на крају процеса, који мора повратити уложена средства и додати профит. Стога, онај ко посједује новац и одлучује о његовој употреби увијек има предност, која је у условима поремећаја вишеструко увећана. Новац може да лежи и да чека. Роба не може, јер ако се не претвори у новац, није више роба. Стога, мора да постоји неки фактор изван капиталистичког тржишта који ће враћати ствари у равнотежу, јер другачије није могуће савладати поремећај. То једино може да буде држава која би преузела улогу регулатора и поставила ограничења оној страни која је увијек јача и побјеђује на своју корист, али уз општу штету. То је потврђено и америчким законом о раздвајању класичног од инвестиционог банкарства (Глас–Стигелов закон) чиме је побијеђена Велика економска криза 1929–1933. године. Додатно, сви смо се увјерили да је након укидања тог закона (1999) избила криза чије трајање и очекивана кулминација може да превазиђе све досадашње.

У недостатку суштинских, јавност је изложена терору злонамјерних, или идиотских објашњења. Политичари и медији воле новац, а он се ријетко кад налази на страни истине и правде. Иако, с друге стране, ниједан покрет који у својој основи није имао ове вриједности није ушао у цивилизацијска достигнућа људске врсте.

Популизам, којег се тако боје садашњи носиоци богатства и моћи, сам по себи није деструктиван. Он не мора да води ка анархизму, мада се у њега може изродити ако се сирово незадовољство испољи као једини мотив. Али ако би економисти, социолози, филозофи… дали увјерљива објашњења, пројекције и предлоге, онда би политичке партије и грађански покрети могли да их преведу у конкретне понуде за политичку активност и затраже демократску подршку грађана. Тада би била формирана власт која би одговарала потребама својих грађана, а не нужности примјене по сваку цијену апстрактних принципа слободне трговине и кретања капитала. То не мора да буде толико тешко колико се на први поглед чини. Посебно када постојећи систем избацује толике апсурде и сам себе урушава текућим бесмислицама. То је пут који су већ наслутили бирачи у Америци, Великој Британији и Италији а ускоро ће, ван сваке разумне сумње, поступити у свим наредним гласањима унутар Европске уније. Надати се да ће већина и на овим просторима разумјети ове токове и прилагодити своје потребе стварности која се убрзано мијења.             

ЖИВИ БИЛИ ПА…

У времену кризе и „свеопште“ штедње банкстери и од њих спонзорисане владе измислили су нови (сулуди) начин експресног богаћења. Ради се о брзо растућем тржишту државних хартија од вриједности са роком доспијећа дужим од живота. Ове године је таквих хартија издато у износу од 49 милијарди долара. Италија, Француска, Белгија и Шпанија су понудиле своје државне обвезнице са роком доспијећа од педесет година које су, у аранжманима њихових ионако презадужених банака, експресно продате. Недавно је Аустрија изнијела на тржиште своје обвезнице са доспијећем од седамдесет година и каматном стопом 1,5 одсто годишње. Један неименовани купац је, у исто вријеме, за сто милиона евра купио дужничке папире Ирске и Белгије са доспијећем од чак стотину година.

У чему је смисао овакве трговине? Па, у профиту који се види већ у другом кораку. Централне банке „штампају“ новац и позајмљују га са негативном каматном стопом. Али тим новцем који не кошта ништа могу да се купе државне обвезнице које гарантују екстремно велики приход, независно од рока доспијећа. Тако „инвеститор“ са сто милиона долази у посјед хартија које гласе на, нпр., двјеста педесет милиона. То што су наплативе тек након стољећа, не игра пресудну улогу, будући да се њима тргује на секундарном тржишту у Лондону. Алхемија је да се, али сада са позиције од 250 милиона, цјенкате и враћате у ликвидност уз профитну стопу која је вриједна дивљења.

Наравно, нико не зна како ће изгледати Италија за педесет, или Белгија за сто година. Али то никога и не интересује. Ово је само лагодан начин за ново богаћање. Па и по цијену да, роком доспијећа ових хартија од вриједности, тих држава више ни не буде на мапи земаљској.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *