Од брегзита до егзита

tereza-mejЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Орбан у Будимпешти, Марин ле Пен у Паризу, Вилдерс у Холандији, брегзит у Британији – превелики низ да би био само инцидент политичке историје Континента

Када је Фојербах објављивао своју тезу по којој су прилике у свету такве да више није питање да ли мењати свет него како га мењати, тешко да је могао да антиципира колико ће бити релевантан за Европу 21. века.
После победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима и плебисцитарне одлуке Британаца на референдуму од 23. јуна да Уједињено Краљевсто напусти ЕУ испоставља се, такође, да је одлуку о одласку лако донети, а мука извести.

[restrict]

ЗАПАДНЕ ВРЕДНОСТИ У ОПАСНОСТИ Како дани протичу, посао раздуживања показује да је „брегзит“ отворио не само питање британског „бити или не бити“ у Унији него и сумње у будућност целе владајуће либералне догме на Западу. Председник Савета Европе Доналд Туск прошле седмице није ни трепнуо када је изјавио: „Западне вредности су у опасноси“, узвикује Туск, ма шта то практично подразумевало, а прва, непосредна асоцијација је Марин ле Пен у Паризу, Доналд Трамп у Америци или Виктор Орбан у Мађарској.
Готово истовремено Туск алармира да последњи догађаји на политичкој мапи света, посебно Европе, показују како се западна демократија „испразнила од садржаја“. Бен Рест, политички уредник „Би-Би-Сија“, написаће овим поводом (11. новембра): „Само с једним референдумом (Британија) и једним председничким изборима (САД) либерална демократија какву смо до данас познавали руши се сама себи на главу.“
У насталој ситуацији традиционалне политичке формације и њихове партије почеле су да се сужавају као шагринска кожа у Балзаковој причи, а индиферентност и неверица у етаблиране политичке партије наслов су дневног реда.
Синхроно, сумња у неку бољу будућност видно је у порасту. У Лондону је пажљиво регистрована Орбанова изјава у Будимпешти по којој је победа Трампа „велика вест“, а велика је вест и зато што се, по његовом суду, у њој „сагледава крај либералне демократије“.
На Темзи је Орбанова дијагноза „узета у обзир“, поготово због његове антиимигрантске политике, тако блиске британском расположењу, али непријатне бриселској догми. На протеклом европском самиту, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер дочекао је Орбана на улазним вратима шаљивом опаском: „Ево, долази диктатор.“ Уз то га је још поздравио и помало неукусном шалом – нацистичким поздравом.
Орбан у Будимпешти, Марин ле Пен у Паризу, Вилдерс у Холандији, брегзит у Британији – превелики низ да би био само инцидент политичке историје Континента или пак изузетак. Јер, када, поврх свега, Туск каже како су „западне вредности у опасности“, то значи да је у опасности цела догма – такозвана људска права, грађанске слободе, слобода вере и говора, тржишна економија (са њеном приватном компонентом), толеранција, политички плурализам – све то заједно или критичан део тога…
Туск се, при том, и не труди да камуфлира главни повод ове колективне зебње; држи да су сви којима не прија Свети грал либералне демократије „срећни због британског брегзита“, што је одмах у Лондону протумачено као ароганција овог Пољака који би да, рецимо, либералну демократију једне Пољске претпостави и дозове памети либералну демократију британске Магна карте. Уз све ово, Туск појашњава да „сви они којима не прија либерална демократија Брисела полажу наде у Владимира Путина и подржавају Доналда Трампа“.

РЕВОЛТ ГЛОБАЛНЕ ПОТКЛАСЕ Како би се овакав опис синхронизовао са раширеним илузијама о Европској унији, питање је широко отворено за дебату и све одговоре, нарочито оне који се не би свидели ни Путину ни Трампу. Реалност је, међутим, да су брегзит, Трамп и Путин изазвали приличан жамор у британским пабовима и бриселским бистроима, уз истовремено „неку врсту меланхолије и злослутног предосећања“ („Би-Би-Си“), па је, иде даље прича, дошло време, „после периода политичке стабилности и економског задовољства који су карактерисале деценије либералне демократије за бригу и неизвесност“…
Изван Британије (делимично и на Острву) и даље постоји „критична маса“ оних који се гласно питају како је Британија могла да гласа за напуштање Европске уније, док милиони Американаца чврсто верују да после Трампа следи Ле Пенова у Паризу, Вилдерс у Холандији или неко још гори у другим европским, за Америку интересантним (НАТО), престоницама…
За већину Британаца Трамп и егзит су два лица исте медаље. И да је, коначно, „политика чула њихов глас“, па јој остаје да само извуче поуку.
У занимљивој књизи Конектографија професор Параг Кана нема уопште дилему да ће ова година бити забележена по револту глобалне поткласе! Тај револт се, по његовом мишљењу, већ исказао у форми брегзита и Трампове победе. То је, каже, победа која је почела покретом „Окупирај Волстрит“ у Америци и сада прети да узме највећи скалп.
По једној анализи Вернона Богданора, политичког аналитичара, професора на лондонском Кингс колеџу, на западној позорници јасно се профилишу два света – глобалистичка елита и поткласа на маргинама без утицаја на збивања… Та подела се исказује у различитим формацијама и у различитим условима, у земљама широм света, али је већ заједнички феномен у Европи и Америци. Није више реч о традиционалној подели на левицу и десницу него о подели између „националног популизма“ и оних који представљај „елиту“. Они који на Западу – поготово у кафкијанском замку Европске уније – виде у Трамповој победи „непријатну будућност и узнемирујући феномен“, ту победу тумаче чињеницом да нас историја модерног времена опомиње како је лако потпалити ватре националистичких емоција. Одатле па до Европе тридесетих година прошлог века већ је поплочана стаза. Професор Богданор оцењује, зато, да је Трампов тријумф у Америци „најзабрињавајући моменат у мом животу“ и у том контексту спомиње долазак Адолфа Хитлера на власт у Немачкој (1933). Ипак, наглашава да Трампа не пореди са Хитлером или фашизмом, мада је узнемирен „неким аналогијама“.

ПРОБЛЕМ ТРАМПОВЕ ПОБЕДЕ Проблем Трампове победе је, иде даље теза, што покреће питање демократије у делу политичких елита које доказују да је тај тријумф управо доказ виталности либералне демократије. У неколико лондонских коментара тражи се опрез и аналитичка разборитост у одговорима на „перфектно легитимне демократске гласове Британаца који су му поклонили гласове“. Радио „Би-Би-Си 4“, најслушанија станица на Острву, има коментар: „Нажалост, одговор многих либерала према појави Трампа објашњава изборе у Америци као феномен sui generis, а порука је да демократија не успева увек да се изрази на најбољи начин, па зато народ не гласа како бисмо ми хтели.“
Дефицит западне демократије, посебно њене либералне варијанте, упорно се исказује на мукама Британије како изаћи из Европске уније после већинске, перфектно демократске одлуке на референдуму од 23. јуна. Сада је тај глас Британаца на искушењу, након одлуке суда да само Парламент (а не влада) има право да активира клаузулу 50 Лисабонског уговора која прецизира процедуру изласка једне земље из Уније. То, уједно, значи да највиши израз демократије – народни референдум – постаје талац Парламента. То, затим, значи да влада мора, после гломазних преговора са Бриселом о будућности „ванбрачних односа“ након брегзита, да Парламенту поднесе на увид шта је преговарала са бриселском бирократијом и да за тај папир добије парламентарни пристанак… Ово, само по себи, омогућава дугу „игру демократије“ која Европејцима у Парламенту омогућава да маневришу, саботирају и изигравају референдумски налог под изговором да их не задовољава овај или онај члан договора о новим односима са ЕУ.

ПУНИ БРЕГЗИТ За „брегзиташе“ пак брегзит значи брегзит. Преведено то значи одлазак из ЕУ. И квит! Ово се у правном и политичком наративу обележава као „пуни брегзит“. Пуни брегзит подразумева и одлазак из Заједничког европског тржишта будући да чланство у њему значи слободно, неконтролисано кретање имиграната из земаља ЕУ, што, следствено, значи да Британија губи суштину њеног поимања суверенитета – контролу над националним границама. Напуштање Заједничког тржишта значи, опет, да ће се суверене одлуке и закони доносити у Вестминстеру, а не у Бриселу и да ће британске милијарде за чланство у тој заједници остати у британској кући и да, при томе, „ми нећемо изгубити ниједан евро, јер је то, ионако, наш новац који смо усипали у бриселску касу“. Британија је највећи контрибутор у буџету Уније.
Одлазак из Заједничког тржишта пружа Британији прилику да поново добије своје место у Светској трговинској организацији уместо да буде само једна од 28 чланица које тамо представљају Унију.
Лондонски „Дејли телеграф“ каже да „еврократе“ знају шта значи пуни брегзит, па се „зубима и ноктима“ боре да задрже УК. „Дејли експрес“ (21. новембар) пише да је у питању нешто далеко више од пуких острвских милијарди у бриселској каси. После британског референдума „бриселијанци“ су „премрли од страха“ да ће на изборима идуће године Холанђани, Французи и Немци кренути истим путем.
Истраживања јавног расположења на Острву сугеришу да за већину држављана „брегзит значи брегзит“, а да на влади остаје да у међувремену договори најповољније будуће односе. Паралелно, председница владе Тереза Меј покренула је процес пред Апелационим судом и тражи да се поништи претходна пресуда по којој само Парламенту припада право да активира члан 50 Лисабонског уговора. Тако би влади припала одлука да мимо Парламента покрене бракоразводну парницу коју је премијерка Меј најавила до краја марта идуће године.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *