Од актуелног имиџа до историјског вредновања

Драгомир Анђелковић 

Дубље сагледавање односа Срба према Титу и Руса према Стаљину даје релевантне индикаторе онога што ће одредити историјски статус политичара који сада воде Србију

Када је 2008. у Русији спроведено велико истраживање јавног мњења на тему популарности историјских личности, Стаљин је заузео треће место. Неки су се због тога фрапирали, чудећи се како је могуће да онај кога сматрају крвавим диктатором тако добро прође. Други су оспоравали резултате тврдећи да је Ј. В. Џугашвили био тек за нијансу другопласиран (први је био кнез Александар Невски), али је истраживање због међународног имиџа Руске Федерације наводно фризирано. Било тако или не, пропорционално заоштравању сукоба са Западом Стаљинов рејтинг је у наредним годинама растао, тако да када би сада био спроведен избор најзначајнијег лидера из прошлости, он би по свему судећи тријумфовао. Тако је јер Руси сматрају да је умео да штити њихове државне и националне интересе. С друге стране, сигурно нису бројни Срби који би тако нешто рекли за Тита. Упркос томе – према великом истраживању које је недавно спровео истраживачки центар „Демостат“ – највише грађана Србије је као најбољег лидера од понуђених (Вучић, Милошевић, Ђинђић) одабрало југословенског маршала!

[restrict]

АСИМЕТРИЧНЕ АНАЛИЗЕ На тај начин Тита доживљава 32,3 посто испитаника, те је он боље пласиран од, међу актуелним политичарима недодирљивог, Вучића (31,4 одсто). Опет, из испитивања се може закључити да је међу Србима врло висок национални набој, па да нису равнодушни у односу на историјску и садашњу судбину свог народа. Стога, тајна и даље велике Титове популарности превасходно је економске, а не геополитичке природе као код Руса у вези са Стаљином. Нису Срби ни ауторитарнији од многих других народа, нити су уникатно анационални, већ се многи још сећају времена када су боље живели и са оптимизмом очекивали сутрашњи дан. То у контрасту са суморним деценијама после Тита утиче на његово позитивно вредновање.
Полазећи од тога можда ће на праву лопту деловати парадоксално оно што следи. Комунистичка власт је била склона томе да пореди своје резултате са стањем земље у прошлости, без упоредног сагледавања позиције у односу на друге државе. Бруто домаћи производ (БДП) Краљевине Југославије био је пред Други светски рат 330 америчких долара по глави становника. Крајем 80-их СФРЈ је имала БДП per capita од око 3.050 долара. Нема шта, респектабилан раст. Међутим, када се прибегне сагледавању тих параметара у међународном контексту слика је другачија. Пред Други светски рат амерички БДП је износио око 1.400 долара, а француски 935, да би позних 80-их био око 18.000 (САД), односно 11.000 (Француска).
Значи док је БДП Краљевине Југославије био 4,2 пута нижи од америчког, БДП СФРЈ је већ био 5,9 пута нижи! Док је домаћи производ по глави становника Краљевине заостајао 2,8 пута за француским, у доба социјалистичког привређивања заостајање се повећало на 3,6 пута! Што се тиче Србије, она је пратила развојне трендове Федерације. Укратко, Титова Југославија је сама по себи напредовала, али у поређењу са развијеним земљама назадовала! Додуше, до средине 60-их СФРЈ се развијала брже од низа западних држава, али онда је исцрпела потенцијале онога што се назива „ефектом сустизања“. Истине ради и после тога је остала део глобалне композиције која је грабила напред. Свет је по окончању рата доживео неслућени бум. Никада у историји није постојао такав период пропулзивног напретка у коме су учествовали готово сви слојеви становништва многих земаља. Ми нисмо били изузетак. То многи памте а не баве се компаративним анализама, које су ипак битне када се изводе смели закључци са објективним претензијама у вези са тзв. „Титовим златним веком“.

ПИРАМИДАЛНИ ТИТОИЗАМ Земље у развоју се пре или касније суоче са „кризом модернизације“. Када одмакне трансформација раније доминантно руралног друштва у урбано индустријско, до пуног изражаја дођу организационе способности менаџмента, делотворан банкарски систем, рационалност власника капитала, продуктивност рада, међународна конкурентност привреде. За даљи прогрес кључно су значајни фактори директно условљени тзв. политичким и правним окружењем бизниса. То су биле препреке преко којих Југославија и друге социјалистичке земље нису могле да пређу. Могле су на основу политичке воље, силе, ентузијазма, кредита да саграде фабрике, али нису могле да њима управљају довољно ефикасно и дугорочно профитабилно.
Последице су биле такве да је у наредним деценијама Југославија протраћила све што је 50-их и делимично 60-их постигла у приближавању западном нивоу развоја. С друге стране, за разлику од социјалистичких земаља – како је у изванредној књизи „Југословенска структура распада“ истакао Ласло Секељ – многе капиталистичке земље у развоју успешно су превладале кризу модернизације. Прешле су из квантитативне у квалитативну фазу развоја. Наставиле су да напредују, мада спорије него у „фази сустизања“. И тако је било док нису запале у канџе неолибералног фундаментализма који у нечему има сличности са позним економским титоизмом.
За разлику од других социјалистичких земаља, остављених самим себи, наш стандард је наставио да расте и пошто смо се суочили са „кризом модернизације“. Уместо за продуктивне реформе режим Ј. Б. Тита одлучио се за све веће задуживање и самоуправне играрије. На тим основама грађани су из године у годину живели све лагодније. Наступила је „златна деценија“, како многи памте седамдесете. Слично је и Запад, али крајем 20. века, ушао у фазу опште дерегулације и развоја на принципима „пирамидалних шпекулација“. Тако је крајем прошле деценије стигао до велике економске кризе (коју до данас није превазишао), као што смо се и ми 1979. суочили са дужничком кризом. Њени ефекти су се у пуној мери осетили после Титове смрти (1980). Почеле су наше економске муке које трају од владе Милке Планинц до данас. Имали смо тек краткотрајне паузе током кратког раздобља које везујемо за Анту Марковића и неколико година средином двехиљадитих. Наравно, далеко је од тога да се тада ишта дубински позитивно дешавало (штавише било је обрнуто). Сада говорим о субјективном осећању бољитка већине грађана.

РУЖИЧАСТИ СНОВИ У том светлу вратимо се Титу. Ту је кључ његове и даље осетне популарности. Људи се не баве, да поновим, статистиком и анализом тога да ли им стандард расте на реалним или нереалним основама, већ живе своје животе и сећају се како им је било. А у Брозовој илузорној, али упамћеној сребрној и златној епохи већина је осећала из године у годину економски бољитак. То су биле импресије многих док је репресију осећала (тим пре упамтила) мањина. Опет, према истраживању центра „Демостат“, данас већина грађана сматра да њихове ствари у животу стоје у месту (52 одсто), док тек 26 процената осећа бољитак (19 посто осећа осетно погоршање). Више људи је уверено да живи знатно горе од својих родитеља (27 одсто) у поређењу са онима који мисле супротно (21 проценат). При томе последњи су често припадници старијих генерација чији су родитељи живели пре или непосредно после Другог светског рата. У таквим околностима није ни чудо што је немало оних који помишљају да је демократија (тим пре траљава) неукусна замена за недостатак онога што се маже на хлеб.
Што је људима данас горе, то више вреднују Тита. Чак 54 процента оних који сматрају да живе врло лоше определили су се за Броза, док је свега 20 посто оних који кажу да им је веома добро, имало такво мишљење. У свему томе је битна и генерацијска димензија. Готово 40 посто старијих од 65 година тврди да је Ј. Б. Тито бољи од свих лидера од краја 80-их до данас, док је тек око 20 одсто млађих од 29 година исказало такав став. Укратко, пре свега они Срби који се сећају да су у његово време знатно лепше живели и после Тита бирају Тита. Њима се прикључује и део млађих који своју тешку стварност упоређују са ружичастим причама старијих. Толико о економији и стандарду.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ФАТАМОРГАНА Не треба доказивати да је Титов режим у националном погледу за Србе био катастрофалан. Наравно није био крив само Броз. Да се сада не бавимо шире прошлошћу КПЈ и Коминтерне, довољно је поменути Дрезденски конгрес (1928) и кулминацију антисрпског као наводно антихегемонистичког курса, у чему су здушно учествовали и многи идеолошки (тек касније и опортунистички) препарирани српски кадрови. Тако смо стигли до административног стварања вештачких нација од делова српске (Црногорци, Муслимани), принудне асимилације Срба (национално свесних српских католика у Далмацији и Дубровнику, бројних наших сународника на северу и западу Македоније), накарадних републичких граница (нпр. уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом док су Србија и Црна Гора биле разједињење а одузета нам је и Барања), наметања покрајина само Србији (док слободарска Српска Крајина која је умногоме изнела НОБ то није постала у саставу Хрватске), систематског потискивања ћирилице.
Многи Срби то добро знају – што се види и по томе да приметно мање припадника нашег народа без обзира на горе наведене разлоге најпозитивније оцењује Тита (29,5 посто) у поређењу за грађанима Србије који припадају нацијама које је он створио или на други начин „задужио“ (нпр. чак 62,3 одсто Бошњака највише „воли“ Тита). Али ипак и поред тога премного Срба је склоно Брозу. Како је још Макијавели приметио, људи највише вреднују оно од чега зависи њихово благостање. Многе друге неправде заборављају и опраштају, али оно што им се одрази лоше на животне услове, готово никада! Но, то се пре свега односи на оне који су све то искусили на „својој кожи“. Са историјском дистанцом, као што из разних истраживања видимо, мењају се и приоритети. У први план постепено, али сигурно долази све оно што је везано за националне интересе, моћ и престиж државе и нације.
Следствено томе већ данас би Титов „рејтинг“ био много нижи да није још једног битног чиниоца. Многи Срби су у души и даље помало Југословени. То што је Броз урадио нашем народу и сада када нема Југославије компензују осећањем њеног некадашњег значаја. Због југословенске фатаморгане (за коју је краљ Александар Карађорђевић заједно са некада владајућом српском елитом крив колико и комунисти) не виде српску пустињу коју је Тито иза себе оставио. Да није тога, ни економски фактор не би спасао Тита од страшног суда историје. Стандард много значи, али не и све. Поготово када се ради о сећању, а не садашњем стању. Александар Невски је за Русе највећи владар јер је сломио две велике инвазије на Русију: шведску и немачку. Стаљин је, како је рекао Исак Дојчер, добио Русију која је орала плугом а оставио ју је са атомском бомбом (и окупационом командом у Берлину). Зато му Руси праштају чистке, гулаге, одрицања ради индустријализације, ратне грешке. Ништа не успева као успех. Поготово када муке прођу а свест о националној слави остане!

ОСТАВЉАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ ПЕЧАТА Срби данас још воле Тита, али тренд је такав да када изумру они који су под његовом влашћу лепо живели и не буду то више препричавали млађима (а међу њима полако слаби и југословенска носталгија), то ће се несумњиво осетно променити. Стаљина ће Руси, сигуран сам, много дуже уважавати. Оба та феномена могу и треба да буду поучни Вучићу. Он је свакако политичар који није равнодушан према трагу у времену који ће оставити, а како сада оре, такве плодове ће његов историјски имиџ пожњети. Што је још важније, од тога зависи шта ће Србима остати иза њега.
Ми смо економски руинирани током санкција, ратова и окупационе транзиције (чији циљ је био да будемо у сваком погледу што ослабљенији). И да се остваре премијерове прогнозе па у наредним годинама имамо за садашње критеријуме динамичан раст (нпр. по четири одсто), биће потребно доста времена да већина грађана осети значајнији узлет стандарда. Да не помињем болну политику штедње и буџетске консолидације. Док евентуално већина и не окуси „слађе грожђе“ на власт ће доћи нека нова гарнитура, а садашња неће бити упамћена по осетном напретку животних услова. Чак и да су реформе које се сада спроводе одрживе, Срби то неће препознати као разлог за трајно историјско вредновање, као што ни Титу многи због јарког сећања на бољи живот не замерају што му је економска политика била нереална. Људи се неће бавити одузимањем и сабирањем негативног наслеђа претходних власти, напора садашње, страних притисака и чега још све не а што нам обликује егзистенцијалне услове, већ ће запамтити како им је (а тешко им је).
Наш естаблишмент себи неће подићи обелиск на пољу успеха у сфери унапређења стандарда грађана. Уосталом, држава и не постоји да би обезбедила што више крпица становништву. Економија је свакако изузетно значајна, али не како нам се то проповеда у посмодерној, вулгарно хедонистичкој ери. Важна је усмереност ка темељним факторима од којих зависи социјална сигурност већине, демографски опстанак нације, капацитет државе да штити националне интересе. А што се њих тиче они подразумевају борбу не само за опстанак Републике Српске, наших позиција на Косову и Метохији и српског народа у Црној Гори и другим земљама региона где је угрожен – већ и у складу са могућностима темељно решавање српског питања.
Свет се геополитички мења у по нас позитивном смеру и не смемо да оклевамо да то искористимо. Ако се Албанци усуђују да причају о уједињењу нашег отетог Косова и Албаније, зашто бисмо се ми уздржавали да кажемо да је циљ коме ћемо на рационалан начин тежити (а)симетрично обједињавање Срба са обе стране Дрине, као и оних са Дунава и из нашег Црногорског приморја? Политика је вештина могућег од економије до геополитике, а на основу мозаика који из свега тога произађе будуће генерације ће судити о нашим садашњим водећим политичарима. И због себе и ради нас отуда је време да енергичније крену у национално-конструктивном правцу. Добра прилика за такво рестартовање у новонасталим глобалним околностима је скори сусрет између Вучића и представника Срба из Црне Горе, односно демократско отварање тамошњег српског питања у међународним размерама. Ко буде деловао на тај начин од РС до Косова (уз реално прихватање територијалних и других компромиса у вези са њим, али не и пристајање на капитулацију) уверен сам да ће далеко иза себе оставити Броза када се буду опредељивали неки будући нараштаји Срба!

[/restrict]