Почетна / Култура / О преласку границе која није за прелажење

О преласку границе која није за прелажење

glasПише Наташа Анђелковић

Иако убројан међу најзначајније шведске писце двадесетог века, Седерберг се у свом писању заправо колеба између деветнаестовековне, реалистичке перспективе у обликовању романа и неких нових импулса, и у животу и уметности, који су наступили с уласком у ново столеће

Читање књижевности која је настајала почетком 20. века не мора нужно да означава анахроност. Напротив, многи писци из тог периода, попут Кафке, Томаса Мана, Булгакова, Џојса, сматрају се изразито савременим, али и „модерним“ и дан-данас, а код оних који држе до своје „интелектуалности“ читање ових писаца представља неку врсту статусне обавезе. Без обзира на овакву, увек постојећу, помодност или претенциозност услед које је често могуће чути да је неком баш Кафка или баш Булгаков одредио живот и отворио му прозор у ко зна шта, побројани писци заиста спадају у класике, сврстани су у лектиру и у сталном су дијалогу са различитим „савременостима“. Да ли је ипак могуће да је увид у светску књижевност био (и остао) непотпун, па су се у канон уврстили само писци великих језика, јер „из великих грменова лафу трудно изић’ није“, а да смо остали ускраћени за многа дела из мање превођених књижевности?
Ако бисмо хтели да се преиспитамо колико познајемо шведску књижевност, било савремену било старију, мало ко би подигао два прста да о томе нешто каже. Јалмар Седерберг (1869–1941) сигурно не спада у писце „који су променили свет“ или утрли пут неком новом књижевном правцу или стилу, па ипак објављивање његовог нама до сада потпуно непознатог романа Доктор Глас из 1905. године има више смисла него свакодневно објављивање дела савремених аутора који с муком и тешкоћом креирају такозване актуелне теме у својим делима. Иако је убројан међу најзначајније шведске писце двадесетог века (у Стокхолму је једна улица по њему названа а подигнут му је и споменик испред Краљевске библиотеке), Седерберг се у свом писању заправо колеба између деветнаестовековне, реалистичке перспективе у обликовању романа и неких нових импулса, и у животу и уметности, који су наступили с уласком у ново столеће. Тако психолошко преиспитивање главног јунака и његова морална дилема истовремено евоцирају ону врсту интроспекције која је код Достојевског варирана и изведена у свој својој сложености, и неких нових тематских обзорја која су се отворила с новим, модерним стилом живљења, потребама, друштвеним кретањем, развојем науке, пре свега медицине и психологије.
Седербергов доктор Глас саткан је од много противречности. Он је и лекар и човек новог доба, живи у главном граду, али његова лекарска пракса, као и животни хоризонт сведени су на провинцијске оквире. Мада има напредне и слободоумне погледе на живот, доктор Глас укотвљен је у један стокхолмски дистрикт, па тако и своја напредна усмерења (не)може да подели само са пацијентима, познаницима и пријатељима које у свом малом универзуму среће. Амбивалентност унутар једне личности тема је коју Седерберг доследно развија у овом роману кроз свог јунака. Расцепљеност између лекарских, етичких начела која га у професионалном и људском смислу одређују и ограничавају, и такође медицинских, али не етичких већ биолошких начела која је спознао, чини од доктора Гласа врло растрзаног, запитаног, модерног човека – на граници. Док је гранична ситуација овог јунака на општем нивоу сведена на доношење става о питању абортуса и еутаназије, што је била свежа и актуелна тема у време када је овај роман писан, а која нама данас може звучати превазиђено, дотле на појединачном и личном нивоу јунак прелази границу која није за прелажење.
Наметнути бракови, немогућност слободног избора љубави, обесправљеност жене, браколомство, теме су које су у деветнаестовековној књижевности доминирале и то тако да је уз успешне психолошке увиде и чврсту причу критика друштва била дата више као констатовање стварности, а мање као позив на промену. Јалмар Седерберг као писац је несумњиво поникао из ове традиције и у свом роману прави крупан корак који га од те традиције удаљава и који указује на отварање новог поглавља у разумевању света. Тиме што доктор Глас почини убиство из добрих побуда, али без икаквог кајања, гриже савести или ма каквих скрупула, упућени смо на показатељ једног новог прагматизма, једног надолазећег времена, чији смо ми данас сведоци, а у којем је све дозвољено, у којем морал више није коректив за људска (не)дела.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *