Напрасно крунисање „новог лидера слободног света“

angela-merkelЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Меркелова, за канцеларски четврти пут, као узданица у борби за одбрану „либералне демократије“, напрасно угрожене и са Истока и са Запада: Да ли „отуђене“ политичке елите (олаким) проглашавањем популизма за опасну јерес која „разара демократију“ не тако ретко (и манипулативно) отписује политику која има (све ширу) подршку грађана, одвајкада стварни „извор“ и ослонац демократије

Висока политика ни у Европи (у Америци је то одавно) очигледно више не може без (холивудске) инсценације. Жестоко оптуживани, и све учесталије, преко гласачких кутија, кажњавани, због отуђености и одсуства слуха за проблеме и жеље плебса, политичари прибегавају опробаном, не увек и успешном, трику: готово нападној „офанзиви шарма“. На високој цени су, у таквим приликама, „блиски сусрети“ и, посебно, макар одглумљене, емоције.

И строго рационалној, наглашено прагматичној и (готово) ледено хладној Ангели Меркел, која сопствене емоције, и у радости и у невољи, уме да чува иза седам брава, саветовано је, у часу кад је, после „дугог премишљања“ (и то је део инсценације!) донела „тешку одлуку“ да се кандидује за четврти (историјски) канцеларски мандат, да што чешће „иде у народ“ и „откључа срце“.

[restrict]

Дирљиви „поклон“

Медијски је то увек атрактивно, политички често исплативо. У такав сценарио, и сценографију, уграђена је и једна суза. На регионалну конференцију функционера њене странке, Хришћанско демократске уније, у понедељак увече у Хајделбергу, непосредно пред партијски конгрес (почетком следеће недеље) на којем ће се, и званично, обзнанити оно што се већ зна – решеност Ангеле Меркел да води странку још једном у изборну кампању („и победу“) – доведен је авганистански дечак (био је то „поклон“ канцеларки једног њеног ватреног присталице Конрада Ројтерса), коме су, пред камерама, усхићеном и ганутом, грунуле сузе кад је уживо видео немачку канцеларку.

„Хвала вам, фрау Меркел, веома сам радостан“, рекао је Едрис на немачком. Канцеларка је, смешећи се (дакако задовољно), кренула полагано (камерама треба оставити више времена) с подијума ка дечаку, и пре него што га је пригрлила, похвалила је његов немачки и (педагошки) му препоручила да „и даље вежба“.

Оно што је потом уследило, а било је оштрих критика на рачун њене (фамозне) избегличке политике, међу којима чак и захтев да поднесе оставку, медијски је надјачала она суза. Страначки делегат из Карлсруеа Улрих Зауер (случајно презимењак њеног мужа) оптужио је Ангелу Меркел да је земљи натоварила, отварајући „широм врата“ избеглицама, „хипотеку“ које се неће лако ослободити, а ако се то и догоди, сигурно не с њом на канцеларском трону.

 

Без америчке мустре

Меркелова је све то стоички примила и искористила као „шлагворт“ да поентира и упозори страначке активисте на распон у којем ће се кретати расправе у изборној арени – од срчане подршке једног Ројтерса до Зауеровог захтева за оставком – уз опаску да ће се она сама клонити кампање по америчкој „мустри“, с оштром (друштвеном и политичком) поларизацијом и мржњом, после чега је уследио снажан аплауз.

Меркелова је, иначе, саопштавајући „тешку одлуку“ о поновној (четвртој) кандидатури, поручила страначкој пастви да ће у изборној кампањи (која је практично већ почела) бити теже него у свим претходним. И да ће уследити жестоки напади (очекивано) слева и (неочекивано) овога пута, још жешћи и отровнији, здесна. Слева прети „баук“ могуће (за сада само потенцијално) „црвено–црвено–зелене“ коалиције, коју би чинили, кад би само могли да се сложе и ослободе сујета и анимозитета, Социјалдемократска партија (СПД), Зелени и Левица. Здесна чека све амбициознија и агресивнија, ксенофобична Алтернатива за Немачку, која је сопствени успон остварила, превасходно, на критици канцеларкине мигрантске политике.

Јавно, канцеларка и даље брани спорну мигрантску политику, иако је она фактички увелико коригована, мање оним што су власти у Берлину предузеле (пооштравање права на азил и одлучније враћање оних који га нису стекли) а више спољним околностима, ригорознијим затварањем „балканске руте“ и посебно „турске славине“. Учинила је то и већ споменуте вечери у Хајделбергу: помогли смо онима којима је наша помоћ била неопходна, и учинили то на величанствен начин. Узда се у напоре који се чине да се укроти избегличка река (споменула је подршку Ираку и оно што се чини како би се успоставила регуларна власт у разореној Либији.

 

Хазардерски (политички) улог

Прескочила је за њу најопаснију и потенцијално најексплозивнију „ставку“ на коју је, хазардерски, бацила највећи (лични) политички улог: Турску. Спорни дил који је, у њеној непосредној режији, Брисел направио са Ердоганом, о задржавању више од три милиона (претежно сиријских) избеглица на турском тлу, опасно је угрожен. После захтева (резолуције) Европског парламента упућеног лидерима ЕУ и њеној „влади“ (Комисији) да се замрзну (вечити) преговори са Анкаром, „султан“ је запретио „одвртањем славине“.

Евентуални „избеглички цунами“ најтеже би погодио управо Ангелу Меркел, и то у часу кад је промовисана за „новог лидера слободног (западног) света“: могла би лако да се опрости од притајеног сна и јаког изазова да по владарском стажу стигне њеног „политичког оца“, и некадашњег (моћног) заштитника, „вечитог канцелара“ Хелмута Кола који је остао на трону пуних шеснаест година.

Напрасно лансирање немачке канцеларке у новог лидера западног света, традиционално и искључиво резервисане позиције за америчке председнике, уследила је после планетарног потреса који је „произвео“ (неочекивани) избор (непредвидљивог) Доналда Трампа за четрдесет петог председника Сједињених Америчких Држава. Успаничени, и самозвани, чувари „либералне демократије“ укључили су аларм: драматично угроженој са Истока (од „опасног и ауторитарног Путина“) и, сада неочекивано и са Запада (од „хаотичног и такође опасног Трампа“) „либералној демократији“ ургентно је потребан снажан заштитник.

 

Предаја штафете

Лидерску штафету, а реч је о вербалној (у политици говорљивој) симболици, немачкој канцеларки предао је (неовлашћено) одлазећи амерички председник Барак Обама хвалећи на сва звона Меркелову као најпоузданијег партнера и савезника. Канцеларка је пристала да се „жртвује“ и да, за добро и спас Немачке и Европе, изађе на барикаде у одбрану (светих) западних вредности.

Неки су Обамин „шлагворт“ и „жртву“ Меркелове дочекали, и изван Немачке, као сламку спаса. Познати енглески новинар Тимоти Гартон Еш је упозорио у „Гардијану“ да се успоставља широка антиглобалистичка (популистичка и националистичка) интернационала, од Русије и Путина, преко Турске и Ердогана до Мађарске и Орбана, уз још неколико европских земаља, а сада ето и САД. Предстоји нам дуга и тешка борба до победе демократије, при чему ћемо успут морати да пронађемо „новог лидера слободног света“, констатовао је Еш. А његов избор је пао на – Меркелову.

Најдостојанственији коментар на Трампову победу који сам чуо, написао је Еш, био је онај Ангеле Меркел: „Немачку и Америку“, рекла је, „повезују вредности демократије, слободе и поштовања закона и људског достојанства, без обзира на порекло, боју коже, верописповести, сексуалну оријентацију и политичке ставове. Доналду Трампу, наредном председнику САД, нудим блиску сарадњу утемељену на таквим вредностима.“ Беспрекорно, констатовао је енглески новинар, признајући да је „подлегао искушењу“ да објави како је „од данас нови лидер слободног света Ангела Меркел“, фраза која је по обичају везана за председника САД и која се често користила „с дозом ироније“.

 

„Погрешна“ канцеларка

Толику еуфорију и одушевљење, због политички готово ултимативних услова које је немачка канцеларка поставила (долазећем) америчком председнику, нису, међутим, показали неки такође угледни немачки новинари. Јакоб Аугштајн, на пример, у „Шпиглу“, констатује да се ради о „погрешној канцеларки“. Због њеног занемаривања Европе, све дубљег социјалног расцепа у Немачкој, као и конфронтирања са Русијом, већ је плаћена висока цена.

Најгора последица њених одлука, по Аугштајновом мишљењу, јесте урушавање политичке културе. Са Алтернативом за Немачку добили смо партију чију су појаву (десно од десног центра) лидери (њене) Хришћанско демократске уније (ЦДУ) увек покушавали (и успевали) да спрече. Таква политика могла би Немачку скупо да кошта: добили смо, упозорава Аугштајн, уместо политичког дијалога и расправа, мржњу. Меркелова се још једном кандидује да реши проблеме „од којих је многе сама произвела“.

И заменик главног уредника „Шпигла“ Дирк Курбјувајт верује да је реч о „погрешној канцеларки“. Да би зауставила „десни популизам“ и спасла „либералну демократију“, Меркелова би до јесени (време избора за Бундестаг) морала да се „радикално промени“, што ће за особу без (великих) идеја и визија бити врашки тешко. Он подсећа да више од петине Немаца „нагиње десном популизму“ и да тај проценат не сме расти. Треба, каже, шпартати земљом и разговарати, разговарати и разговарати са грађанима, а не само с пробраном публиком, лишити их њихових страхова, често ирационалних (људи се плаше „поплаве избеглица“ и тамо где њих уопште нема), страхова који се тичу више психологије него економије, с обзиром на чињеницу да немачка привреда добро функционише, а незапосленост је, у поређењу с већином земаља, заиста ниска.

 

Погубне последице неолиберализма

Ни то са „оптуженим популизмом“ није очигледно једноставна ствар. Док су једни спремни да га прогласе за политичку пошаст, други, а није реч само о левичарима, у његовом готово планетарном таласу виде „повратак отписаних“, жртава неолиберализма и глобализације, на светску политичку сцену. Чак је и један Франсис Фукујама нашао за сходно да, у том контексту, упозори: популизам је етикета којом припадници политичке елите описују ону политику која им се не допада, а која има подршку грађана.

Проглашавањем популизма за политичку јерес најчешће се, манипулативно, скреће пажња од погубних последица владавине неолиберализма: покрет „тоталног тржишта“, без икаквог уплива државе (проглашаване за сметњу и „кочничара“) најављиван као кључ благостања за све („плима подиже све чамце“), донео је, на драматичан и драстичан начин, дуго потискиван и игнорисан, проблем социјалних неједнакости, с којим се у овом часу Запад суочава као с најзапаљивијим политичким изазовом. У ситуацији, и систему, кад „победник добија све“, наједном се јавља све снажнији отпор и побуна губитника.

Исхитрено крунисаној лидерки слободног (западног) света остало је још само да на јесен одбрани трон с којег, неприкосновено, и ауторитативно, влада једанаест година и оправда (ласкаву и звучну) титулу које се нови амерички председник, успут, неће иначе одрећи.

Чини се, бар у овом тренутку, да би оно прво, с одбраном канцеларског трона, било изгледније. Ово с наднационалним лидерством, макар у европским размерама, ићи ће, очигледно, теже. Неспорно моћна канцеларка, с најдужим државничким стажом у европској фамилији, није данас моћна колико је јуче била: упркос грозничавом упињању, Ангелу Меркел нису више вољни, ни спремни, да беспоговорно следе лидери ЕУ. Не само кад је реч о њеној политици према избеглицама…         

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *