НА ЗАПАДУ (И ДАЉЕ) НИЧЕГ НОВОГ

22. Фестивал ауторског филма у Београду

Пише Владислав Панов

Социјална револуција је најмањи заједнички садржалац не само већине филмова обимног програма овогодишњег Фестивала ауторског филма већ и универзална тематска окупираност синеаста чија су дела ове године доступна београдској публици

Ових дана се у Београду одвија манифестација која је стекла име и публику под називом Фестивал ауторског филма. Ово је двадесет друго издање фестивала. Сазревање његово одвијало се у суштини током три деценије које су нам донеле највише изазова и промена. Иако је хвалисавна ароганција оснивача фестивала настанак ове манифестације представила у освртима на почетке, а и у монографији поводом двадесетогодишњице, као отварање прозора у свет наше куће (земље) у то време „у потпуном мраку“, његово опстајање до данас је у пракси доказало далеко једноставнију, овде одавно познату ствар, да наша публика једноставно воли добар филм. Никакви прозори, а ни неки револуционарни погледи у свет који нам је у време настајања фестивала безобразно и окрутно окренуо леђа, нису могли да овај фестивал доведу до данашњих дана без одговарајуће понуде љубитељима филма. Премда су поменути зачетници фестивала себи дали улогу изузетних и храбрих визионара, пре и изнад политике коју су наводно прегалачки победили, треба да захвале публици коју у трагању за филмским сновима није победила баш та исполитизована стварност. И ако су победе над том стварношћу током путовања кроз ове три деценије донеле нешто Фестивалу, то је верност са сваким издањем све бројније публике. Ове су године потенцијално посетилачко омасовљење дочекали и проширењем сала (девет) у којима се приказују филмови. И не само зато, али и зато, овај фестивал почиње озбиљно да улази у простор ФЕСТ-а с којим се од почетка програмски додирује, па и мекано сукобљава.

[restrict] Кен Лоучов допринос лајтмотиву

Један од тих „сукоба“ је, рецимо, „одузимање“ донедавно Фестовог неписаног обичаја да фестивал отвара актуелни кански победник. ФЕСТ је, додуше, дигао руке од ове навике зарад домаћег филма, па је ФАФ преузимањем, барем ове године, овако театралног отварања фестивала, ето, заличио на ФЕСТ. Али прави је потез био дићи завесе (можда, додуше, и данас вреди замислити како фестивалски оци отварају неке прозоре у свет својим поклоницима) новим делом озбиљно времешног британског синеасте Кена Лоуча „Ја, Данијел Блејк“, које је без сумње најјачи филм фестивала и то најмање зато што је кански лауреат, а далеко више због имена аутора, његовог храброг опуса и теме којом се овога пута намерио да аргументовано нападне наводне благодети тог „слободног и правичног“ западног света, чије нам прозоре иначе тако радосно и важно отварају творци фестивала. Јер, Лоучов нови филм једноставно, искрено, као и увек у његовим делима животно до упечатљивости документарног филма, показује како изгледа када држава треба да помогне свом средовечном поданику у тренутку животне, породичне и пословне кризе.
Иако на исти тај свет баца критичко светло једнаког интензитета, немачки филм „Тони Ердман“ је, као још један од канских лауреата, публици донео далеко мање озбиљну социјалну критику (барем не у директној равни), а много више покушај да се хумором опусти публика којој су тешке теме што их свакодневно носе на плећима у сопственим стварностима постале претешко бреме. Насловни је јунак овог филма, отуда, парадигма модерног западног имућног и просвећеног житеља великих западних градова који лаконски и хедонистички посматра живот. Победници или неки од награђених на свим осталим значајним фестивалима такође су присутни у програмима 22. ФАФ-а. Тако, са „Златним лавом“ освојеним у Венецији нашој се публици представио и искусни белгијски братски тандем Жан-Пјер и Лик Дарден са трилер-драмом „Непозната девојка“, врло интересантне наративне основе у којој можда чак и више него у Лоучовом случају, али из другог плана, превиру најозбиљније социјалне теме.

Универзалне породичне теме

Одмах иза социјално-политичких осврта на данашњи свет, макар ти осврти остајали само у личним перспективама аутора, као преовлађујући лајтмотив појављују се породичне теме. Можда је најупечатљивији у том смислу рад такође врло искусног јапанског аутора Хироказуа Кореаде „После олује“ којим, по његовој изјави, аутор до те мере за себе прича важне ствари да би поносно баш с тим филмом овај пошао и на онај свет, пред страшни суд божји на коме би управо тим остварењем оправдао своје постојање на земљи. Тешко да је иједан аутор на овај начин био самоуверен у свој рад, па то можда и одлучујуће препоручује његов филм. Интензивну породичну проблематику показује и турски филм „Албум“ који се усуђује да снажно критикује заосталост и предрасуде савременог турског друштва и, посебно, његове ригидне бирократије. У случају филипинског аутора Лава Дијаза, који је постао овогодишњи миљеник жирија великих фестивала пошто је награђен и у Венецији и у Берлину, наративност филма добија сасвим нови смисао. Дијазови филмови, а има два нова у понуди, истичу се пре свега екстремним временским захтевима. Човек је убеђен како његово стваралаштво не треба да ограничава ништа, па ни време. Отуда за филмове овог синеасте ваља понети огромно стрпљење, али и суву храну пошто један траје скоро четири сата, а други невероватних осам сати! Дијаз је, иначе, познат и по томе да је често инспирисан руским књижевним класицима (Достојевски, Толстој), мада је у једном од филмова заступљених на фестивалу („Успаванка за тужну мистерију“) био окупиран домаћом историјом, односно приказивањем филипинског отпора шпанској владавини с краја деветнаестог века. Али, да не бринете, није Дијаз једини редитељ склон маратонским филмовима. ФАФ нуди и ново дело Иранца Абаса Фадела, документарац о рату у Ираку, који траје завидних пет и по сати.
Преко осамдесет филмова у разним програмским, тематским и такмичарским селекцијама чине понуду овогодишњег ФАФ-а. Плакат, иначе, који тако (намерно) личи на комунистички пропагандни постер из времена врхунца ове политичке опције, а који је по речима творца директна последица инспирације Кен Лоучовим стваралаштвом, можда је ипак најбоља илустрација онога што доминира у главној понуди овогодишњег фестивалског програма. Можда је баш овим постером затворен круг у кретању Фестивала кроз време и све наше државе. Јер, како рекосмо, поникао је у агоничним годинама бивше Југославије, прошао је кроз сва „ослобођења“, „напредне“ промене нагоре које су донели управо ти ослободиоци и дошао до времена у коме више нема ни жеље ни могућег квалитетног избора да се било шта опет мења. У време обећања и меланхолије, страха који намеће и подразумева живот у капиталистичкој „слободи“, све да би ударним филмовима овогодишњег програма који су управо дошли из тих капиталистичких западних средина критиковали тај толико жељени и сањани свет према коме су нам прва издања ФАФ-а отварала оне горе спомињане прозоре. Није тешко закључити да смо у ћорсокаку. Али нада која на овај или онај начин тиња у скоро свим филмовима овогодишњег фестивала још није умрла, а није ни убијена. А, опет, иако су сада прозори широм отворени, кроз њих се не види ништа осим онога што не бисмо желели да видимо.

[/restrict]