Магично сазвежђе Португалије

Пише Наташа Анђелковић

У португалске писце чија дела успевају да се, спајањем локалне или националне тематике са ширим, (пост)колонијалним, анголским подручјем, уздигну на универзални ниво убраја се Антонио Лобо Антунеш, чији специфичан стил, ритам приповедања и језик наша публика сада има прилику да упозна у преводу Тамине Шоп, добитнице награде „Милош Н. Ђурић“ за најбољи превод у области прозе за 2016. годину

[restrict]

Савремена португалска књижевност, судећи према преведеним и објављеним делима у последњих неколико година, није непозната нашим читаоцима. Уз нобеловца Жозеа Сарамага, уочљив је и низ других аутора чија су дела преведена на српски језик. Вероватно је да је главни погон оваквом окретању српских издавача ка португалској књижевности било почасно гостовање ове земље на једном од претходних сајмова књига, као и могућност финансијске подршке од стране португалских и европских министарстава културе и иностраних послова за превођење тамошњих писаца. Иако је оваква иницијатива и рационална и корисна у погледу откривања мање познате књижевне и културолошке средине, она има своје мане онда када се испостави да је мотив домаћих издавача за објављивање оваквих дела у највећој мери сведен на добијање такозваног гранта, односно покривање трошкова производње књиге, а мање на промишљен одабир конкретних дела која завређују да буду преведена. Па ипак, иако се током пет година уназад пред читаоцима појавио читав низ португалских писаца које нико није упамтио, а још мање читао (Руи Зинк, Еднеј Силвестре, Жозе Едуардо Агвалуза, Ана Паула Маја…), остало је неколико аутора који завређују пажњу и чијим превођењем наши читаоци могу да буду задовољни. У такве португалске писце чија дела успевају да се, спајањем локалне или националне тематике са ширим, (пост)колонијалним, анголским подручјем, уздигну на универзални ниво, поред, или можда чак пре, Мије Котоа или Афонса Круза, свакако спада Антонио Лобо Антунеш, чији специфичан стил, ритам приповедања и језик наша публика има прилику да упозна у преводу Тамине Шоп, који је управо овенчан наградом „Милош Н. Ђурић“ за најбољи превод у области прозе за 2016. годину.
Биографске чињенице, односно околност да је као млад лекар био мобилисан 1970. године у рату у Анголи и придруживање Револуцији каранфила 1974. за свргавање дикатаора Салазара, утицале су на његово потоње књижевно стваралаштво, тачније то ће бити теме којима ће се он враћати у својим делима. Мада историјско-политичка реалност Португалије тешко да може нашем просечном читаоцу бити поље интересовања или упућености, роман Приручник за инквизиторе јесте својеврсни духовни и емоционални читалачки изазов зато што у први план поставља човека, интимну драму невољености и неприхваћености, а португалске политичке прилике седамдесетих година 20. века само су позадина радње која илуструје скрхане животе и несрећне судбине појединаца.
Конципирајући роман као причу о пропасти једне породице, о којој гласове даје скоро двадесет различитих ликова-приповедача, Антунеш даје панорамски преглед различитих социјалних слојева португалског друштва током тоталитарног режима и након револуције, који, иако недодирљиво раздвојени финансијским и класним одредницама, сви имају заједничко исходиште у патњи и дубокој несрећи и расулу. Његов јунак, око кога се рачва приповедање и укрштају судбине десетина других јунака, представник је диктаторске, владарске моћи и финансијске елите за време четрдесетогодишњег Салазаровог режима. Огромно имање које је стекао као министар у влади и на којем и око којег се сустиче галерија ликова – син, настојница, куварица, ванбрачна ћерка, возач, љубавница, снаја и њена породица… – постављено је као парадигма моћи, обести и славе једног човека и једног друштва, и исто тако као парадигма и личног и друштвеног пораза, скрханости и пропасти.
Неразумевање и недореченост главно је одређење и свих осталих ликова и узрок међусобног разилажења, отуђења и трагичног завршетка. Управо у чињеници да причу романа гради двадесет различитих гласова, не у форми полицијског сведочења него у форми полицијске исповести, огледа се апсурд одсуства праве људске комуникације услед толико много јаловог комуницирања, односно затвореност једних да чују верзију оних других.
Антунешов роман, који слика пропаст једне богате и моћне породице након свргавања диктаторског режима и слом целог друштва кроз исечке из живота припадника различитих слојева, подстицајан је за нашег читаоца данас јер огољује односе моћи и власти, те њихово одражавање на судбину обичног човека.

[/restrict] срочный займ москвазайм на qiwi онлайнзайм под птс тюмень