Ко је вјера, а ко невјера

Драгомир Антонић 

Извесна дружина јавно иступа и држи скупове на којима тврди да рак у Србији нема никакве везе са НАТО бомбардовањем. Да њихове пројекте подржавају фондови и организације из НАТО држава, то и не крију

Важно је да нико не дозна шта радиш, јер ако дозна, ухватићете кад њима буде одговарало! У лето 1972. године кад сам ову, касније ће се испоставити велику мудрост чуо и у теренски свеску забележио, признајем нисам је разумео. Мудрост  долази са годинама, или никад. Нема правила ни природног закона који гарантује да ће старост сама по себи мудрост донети. Старост – пакост, каже народна изрека забележена у Драгачеву, где сам у селу Вичи у фамилији Луја Радовановића и чуо мисао с почетка текста.

Важно је да нико не дозна шта радиш? Обављао сам тада теренска истраживања неопходна за завршни, дипломски рад на катедри за етнологију Филозофског факултета у Београду. У време кад сам студирао било је уобичајено да дипломски рад буде заснован на сопственим истраживањима. Ваљало је показати шта се за четири или пет године студија научило. Шта се из мноштва прочитаних књига разумело и како научено ускладити са оним што се у народу сазна. Свашта ваља питати и испитати. Наћи особе вољне да о себи, селу и другима причају. Како се женило, удавало. Како су се младожења или невеста бирали? Да ли је било проводаџија? Је су ли се родитељи мешали у избор будућег члана своје породице? Где је породица одавно била заснована ваљало је сазнати какви су односи унутар ње. Слажу ли се свекрва и снаја?

[restrict]

КАКО ИМ ВЕРОВАТИ Данас, кад би ме неко познат или непознат о овоме нешто питао, сматрао бих то провоцирањем. Дипломски рад сам успешно одбранио пред ментором и још два члана комисије, онда следи одлазак у војску, војни рок је био обавезан. Кад би се војска одслужила, мушкарац би био спреман за живот. На папиру и по схватању средине у којој се живело.

Читајући новине и слушајући разне вести увидео сам да се данас многи и не труде „да се не дозна шта раде“. Лажу на сва уста, псују и пљују по Србима и држави Србији, добују по главама и здравом разуму народа продајући лажне приче својих газда.

Сакупила се дружина, јавно иступа, држи скупове и не крију да њихове пројекте подржавају фондови и организације из НАТО држава које су 1999. чиниле злочине над тадашњом СР Југославијом. Покушавају да Србе убеде да се у Србији не умире од рака више него што се некад умирало, а ако се и умире, то нема никакве везе са НАТО бомбардовањем радиоактивним бомбама. НАТО чудовишта су нам по главама, њивама, изворима, рекама, просули 15 тона радиоактивног отрова. Од тога годишње у Србији оболи четрдесет хиљада мушкараца, жена, деце. Једног дана, у то будите сигурни, одговара ће наредбодавци и њихове слуге за ратне злочине и геноцид у континуитету извршен над Србима. Наводно ништа од овог није истина, јер репрезентативне агенције које су под управом Уједињених нација имају другачије податке. Сигурно да имају другачије. Имали су другачије податке и за експерименте на Хаитију, када је преко осам стотина хиљада људи оболело од колере и преко десет хиљада умрло. А онда се пре неки дан Бан Ки Мун морао јавно извињавати због злочина почињеног над недужним становницима Хаитија од стране светских агенција које су под патронатом УН. Како онда њима веровати!!

 

ЛОВ НА ТЕТРЕБЕ Некакав епидемиолог се одједном сам прогласио експертом за болести рака. Нисам до сад чуо да је таква професија меродавна за рак. Кад неког, не дај Боже, болест ухвати, он одлази код онколога и других лекара на преглед. Никад код епидемиолога. Отворим речник да видим да ли грешим, а тамо пише следеће: епидемија, широко распрострањена заразна болест, радња, пошаст. Епидемиолог, специјалиста за епидемиологију, за епидемиологију пише: грана медицине која се бави епидемијама. Рак или канцер се не помиње ни у траговима, али епидемиологу не смета да себе прогласи експертом за болести рака.

Живео је у Богутовцу подно планине Чемерно неки Радојко, не зна се шта је био по професији, али је волео да посматра тетребе, нарочито у пролеће кад им је време парења. Не само што их је посматрао него је о њима стално причао. Која год тема да се у кафани или у друштву помене, Радојко окрене на тетреба. Људи, кад би га видели, бежали би од њега говорећи: Бежи, иде тетреболог! Кад чу Радојко како га мештани зову, допаде му се и поче да се представља као тетреболог. Изгледао је учено. Сам себи.

Причу од тетребу, судији Турковићу, Колини, финансијском инспектору из Аустроугарске , који је на почетку каријере у лудој авантури изгубио официрски чин и част, те по казни послат у Босну, и сељаку Витомиру из Дикава написао је једини нобеловац у Срба Иво Андрић. Прича се зове Лов на тетреба. Поучна је. Док се не дозна.           

[/restrict]