Грађа за речник 30 / ПРАЊАНИ: АЕРОДРОМ У МРАКУ ИСТОРИЈЕ

Пише Милован Данојлић

Сећање на прањанску ратну епизоду у Америци негују ретки живи ветерани, док се код нас о њој пола века није смело говорити. Акцију спасавања савезничких пилота је, како чусмо преко телевизије, и прочитасмо у новинама, организовала Југословенска војска у Отаџбини, скраћено ЈВуО. Ово је службени, широј јавности мало познат назив за четничку герилу Драже Михаиловића. То је, такорећи, једна шифрована скраћеница, згодна да се прикрије непријатна истина

Пре неки дан Њ. е. Кајл Скот, у пратњи британског колеге и наших званичника, посети село Прањане, општина Горњи Милановац, да положи венац на спомен-плочу постављену у пустари где се, крајем Другог светског рата, утврдило српско-америчко пријатељство. Реч је о подухвату извлачења преко 500 америчких пилота чији су апарати били оборени на нашем делу европског ратишта да би, сабрани у Прањанима, били враћени у своје базе на југу Италије. Одонда су прошле 72 године. Јубиларне годишњице се обично завршавају нулом, или петицом, али понекад, ето, за учвршћивање поремећених међудржавних односа може и двојка да послужи. За седамдесету годишњицу Његова екселенција није била у Београду, осамдесету неће код нас дочекати, па се морао ухватити за оно што је календар нудио.

[restrict]

Сећање на прањанску ратну епизоду у Америци негују ретки живи ветерани, док се код нас о њој пола века није смело говорити. Акцију спасавања савезничких пилота је, како чусмо преко телевизије, и прочитасмо у новинама, организовала Југословенска војска у Отаџбини, скраћено ЈВуО. Ово је службени, широј јавности мало познат назив за четничку герилу Драже Михаиловића. То је, такорећи, једна шифрована скраћеница, згодна да се прикрије непријатна истина. Како је могуће, упитаће се наш просечно образовани човек, жртва идеолошког тумачења грађанског рата 1941–1945, да савезничке авијатичаре спасавају четници генерала Михаиловића, кад је судски и у званичној историографији доказано да су дотични били сарадници немачког окупатора? То су научили и врапци настањени по двориштима основних и средњих школа слушајући, кроз отворене прозоре учионица, оно што се деци усађивало у главу.

Евакуација пилота, у оквиру операције Halyard, трајала је од августа 1944. до фебруара 1945, дакле, у месецима кад је Михаиловић, жртвован у геостратешкој трговинској размени између Черчила и Стаљина, био отписан као савезник и саборац, и оглашен за сумњиво лице. Откуда, одједном, да помаже онима који су га пустили низ воду? На то би питање требало да одговори Његова екселенција британски дипломата, који је такође положио венчић у Прањанима. Дражи га на гроб није могао однети, место његовог укопа није познато.

Превише збрке, много нејасноћа. Изложићемо оно што је рашчишћено.

Команда америчких војних снага, распоређених у јужној Италији, обратила се, почетком 1944, генералу Михаиловићу за помоћ. Прагматични, Американци нису дословно следили британски идеолошки заокрет; Србија је била покривена Дражиним борцима, те су једино од њега могли затражити помоћ. Одазвавши се позиву, Михаиловић у јануару 1944. шаље наређење Штабу Првог равногорског корпуса, под командом капетана Звонимира Вучковића, да обезбеди могућности за смештај, исхрану и чување посаде оборених летелица које су, готово свакодневно, искакале из погођених апарата. Они, који су имали несрећу да падну изнад Румуније, Бугарске или Хрватске били су или ликвидирани, или спровођени у немачке логоре. Ваздухопловци су се најчешће враћали са задатака уништавања нафтних рафинерија у Румунији, или фабричких постројења у Аустрији. Противваздушна одбрана окупатора их је пресретала и онемогућавала им повратак у Италију. Немци су нудили лепе новчане награде за изручење палих авијатичара, али се нико од нашег сиромашног света није ухватио на мамац. Страх од четничке одмазде надјачао је похлепу.

Скривање, вишенедељни смештај и исхрана давани су без накнаде. Амери су добијали постеље у гостинским собама, пробрану храну и гостољубиву пажњу. Затим је, почетком марта, по налогу „сарадника окупатора“, почела изградња аеродрома у Прањанима на потезу званом Галовића поље. Стотине сељака, са воловском запрегом, са будацима и лопатама као једином механизацијом, раскопава и равна у коров зарасло земљиште, спремајући терен за слетање и узлетање авиона. Обезбеђење добровољне радне акције (са елементима кулука) дају снаге Првог и Другог равногорског корпуса, једне омладинске бригаде, као и полазници Официрске школе, свеукупне јачине од око 8.000 бораца.

Напослетку, успостављен је ваздушни мост између Слободних српских планина и јужне Италије. Авиони се спуштају ноћу, на писту осветљену унакрсним ватрама. И усред тог епског подухвата народа оданог монархији и војске заклете монарху, стиже Черчилов захтев прочитан 12. септембра 1944. као лична порука младога краља, где се четницима саветује да се имају ставити под команду Јосипа Броза! Михаиловића ништа више не може изненадити. Он је, годину дана раније, на једној вечери, у присуству британског обавештајца, приметио да су Енглези спремни да гину до последњег Србина, што је изасланик дојавио претпостављенима… При полетању из Италије пилоти су, од специјалне службе, добијали упутство да, у случају обарања, понављају реч партизани, па пошто, између Дрине и Тимока, у оном часу, таквих није било, морали су се помирити са четничким гостопримством. Авиони су долазили празни, без војне опреме и санитетског материјала: као, у великој журби, нису стизали да мисле на те ситнице. После се испоставило да је у њима било оружја и лекова, али је товар, пре доласка у Прањане, избациван на територију коју су контролисале јединице Черчиловог миљеника Броза.

Све лепше од лепшега и боље од бољега.

Касније, кад се Михаиловић повукао из овог подручја, слична узлетишта била су уређена код Коцељеве и на планини Озрен. При једној од последњих евакуација амерички официр нуди Дражи да и сам уђе у летелицу, што он одбија: „Више волим да изгубим живот у својој земљи, него да га сачувам као изгнаник у туђој.“ Жељу ће му, средином 1946, испунити Броз, ратни друг из 1941, с којим се упознао у близини Прањана. А пилоти ће се, 1946, понудити да сведоче на суђењу у Београду; њихова помоћ је одбијена као сувишна.

Одлазак амбасадора у Прањане је, у кругу невладиних организација, примљен с нелагодом. Напредне београдске госпође, предводнице тог сектора, не успевају да ускладе дивљење према америчкој демократији и презир према заосталом сељачком народу и његовој монархистичкој војсци. Посмртно одликовање што га је председник САД Хари Труман доделио Михаиловићу одавно је заборављено, а амбасадор подсећа наше напредне даме да у њиховом идеолошком знању и образовању, стеченом у раздобљу срећног једноумља, има неких шупљина. Још је теже поштоваоцима лика и дела Анте Павелића: полагање венца ремети годинама утврђивану равнотежу између њихове ратне бруке и наше ратне муке.

Највеће признање Михаиловићу је, јула месеца 1964, одао председник Француске републике генерал Де Гол. После редовне седнице Владе, на којој је поменута Титова улога у међународним односима, Де Гол ће своме министру Алену Перфиту рећи: Истински национални херој био је Михаиловић. Он се није тукао за одређену идеологију, ни за совјетски поредак. Није кренуо у акцију зато што га је нека страна земља у то гурнула. Он је, једноставно, био родољуб. Сем ослобођења своје отаџбине, другог циља није имао. Знао је да се народ не да силом победити. Само, њега су издали. Изигран слева, напуштен од својих, па и од савезника, он је био изручен комунистима. Он је, међутим, учинио да Вермахт изгуби два или три месеца у пролеће ’41. Он је успорио немачки напад на Русију. Он је спречио Немце да, пре зиме, допру до Москве и Лењинграда. Могућно је да је он изазвао Хитлерову пропаст. Нико му није хтео помоћи, он се ослањао на своје родољубе и своје родољубље. Међународни комунизам је поразио то родољубље. Али све ће се то једног дана окренути.

Лажима, с временом, истиче рок. А истини се не жури, цела вечност је пред њом.

[/restrict]