Горан Игић – Како је уобличена албанска нација

Разговарао Владимир Димитријевић

О једном историографском бестселеру – Разговор са преводиоцем књиге Теодоре Толеве Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896–1908)

Недавно је и код нас објављена књига бугарске историчарке Теодоре Толеве, која се бави питањем настанка албанске нације. Она је право откровење; о овој теми смо понешто знали, али нисмо могли ни да слутимо све аспекте проблема, чија је империјална димензија, преко деловања САД, и даље снажно присутна на Балкану. Толева, нажалост, није више међу нама, па смо разговор водили са Гораном Игићем, преводиоцем овог драгоценог дела на српски.

Господине Игићу, зашто је ова књига важна?

Одавно није запамћено оволико интересовање за књигу са строго научном тематиком као што је био случај са делом покојне бугарске историчарке Теодоре Толеве под називом Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896–1908). Издавач је кућа „Филип Вишњић“, а саиздавач Институт за европске студије. Како истиче др Александар Раковић у предговору српском издању, српски језик је четврти језик, након шпанског, бугарског и немачког издања, на коме се саопштавају открића Толеве у вези стварања албанске нације. Књига ће ускоро добити и своје грчко и руско издање. У том раду Толева долази до закључка да аустроугарска дипломатија игра одлучујућу улогу за развој осећања националне припадности Албанаца у Османској империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и Аустроугарска империја. Политичка акција Беча је одлучујућа за процес националне изградње у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до стварања албанске државе.

Књига је представљена на Сајму књига 29. октобра 2016. на штанду Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, пред бројним посетиоцима, а посебно велику част учинила је својим доласком мајка ауторке, госпођа Виолета Толев, као и пријатељи Теодоре Толеве из Каталоније попут Срђана Красића и Младен Радовановића. Било је гостију и из Шпаније, Бугарске, Јерменије. Уводну реч дао је Мирослав Тохољ, а говорили су и издавач Дејан Мастиловић, др Александар Стојановић и преводилац. На свој начин допринос издавању књиге дали су и Силви Гаврилов, др Миша Ђурковић, Ђорђе Опсеница, Ранко Гојковић.

Већина докумената из књиге се први пут појављују у јавности и показују механизме деловања у овој специјалној операцији дугог трајања.

[restrict]

Ова књига је прави пример како се, објективно, без предрасуда, саздаје пуна слика о неком историјском феномену. Да је среће, она би била образац за све будуће истраживаче, не само феномена настанка албанске нације него и многих других, историјски битних, појава. Ко је Теодора Толева и како је дошла на идеју да се научно бави формирањем албанске нације?

Теодора Толева (1968–2011) била је врхунски полиглота, говорила је седам језика, студирала је историју и теологију на Софијском универзитету, школовала се у Паризу и Барселони, а крајем 2008. у Барселони је на Факултету географије и историје одбранила докторску дисертацију, која је иначе основа ове књиге. Пре тога Толева се није бавила албанским питањем већ је главно поље њеног интересовања био геноцид над Јерменима, као и питање Македоније (написала је књигу о Ђули Андрашију). Преокрет се десио када је случајно, трагајући за неким темама које се тичу Македоније, у Бечу, у Царском и Краљевском архиву, нашла одређене документе, из 1896. године, који говоре о тајним конференцијама на којима је донета одлука о помагању албанских племена у циљу стварања јединствене нације. Почела је да проучава документе и истражује даље и тако је уз помоћ ментора одлучила да ова тема буде њен европски докторат. У предговору једном од издања проф. др Агусти Коломинес Кампанис пише: „Две године она ради упорно са идејама, које су никле после истраживачког рада у Бечу и Барселони, прошавши кроз Париз и друге градове које је обишла, да би правила нова проучавања са новим документима.“ На челу комисије био је Жозеф Термес, који је преминуо тачно месец пре Теодоре, 9. септембра 2011. Комисији је била приказана и рецензија проф. др Лотара Хебелта са Бечког универзитета. Чланови комисије били су др Монтсерат Гибернау са Лондонског универзитета „Квин Мери“, проф. др Жауме Суау, др Ерик Оливе са Универзитета „Ровира и Виргили“ у Тарагони и др Едвард Виниамата са Каталонског слободног универзитета. Дакле, овај рад има неспорну научну верификацију. То су међу првима схватили сами Аустријанци, па је књига најпре преведена на немачки језик. Занимљиво је да је 2008. Теодора Толева, заједно са Србима у Шпанији, протестовала против тзв. „проглашавања независности Косова“ и солидарисала се са нашим народом. Била је потпуно формиране бугарске националне свести, али је исказивала и позитиван однос према Србима.

Аустроугарска се није нарочито бавила Албанцима све док није окупирала Босну и Херцеговину, и на тај начин им постала сусед. Како је Беч схватио да би албанска племена могао да укључи у своју борбу против српских националних циљева?

Геополитички, Аустроугарска је била континентална сила, у савезу са Немцима и Русијом. У том периоду, након окупације Босне, ипак, видимо да је ова акција била усмерена и против Русије, и против словенских држава на Балкану (у првом реду Србије), али и против  Италије. Можемо рећи да је Беч више подржао исламски фактор међу Албанцима, у односу чак и на католички клер, који је у много чему био проиталијански. Православни Албанци су били препуштени хеленизацији. Ако погледамо структуру креатора политике према Албанији, видимо да, иако монархија има само 24 одсто германског становништва, у министарству спољних послова Германи чине преко 56 одсто, што доста говори. Сем Калаја, на тајним конференцијама није било Мађара, а главни актери су били: Фон Хоровиц, барон Фон Цвидинек, барон Фон Баум, генерални конзул Шмукер, а председавао је Пољак, гроф Голуховски. У све акције био је упућен и аустријски цар. У закључку књиге Толева каже: „Фрања Јосиф је поступао више вођен својим предрасудама него сопственим интересима, што је једну софистицирану државну машинерију која је постојала у Европи крајем 19. века и почетком 20. века – убрзано повело ка катастрофи. Цар није умео адекватно да је брани и почео је да делује у смеру њене пропасти.“

У тренутку кад Хабзбурзи решавају да формирају албанску нацију, постоје два племена, Геге и Тоске, која нису јединствена, и чији се дијалекти разликују скоро као да су посебни језици. Како се приступа формирању албанске нације? Који су методи?

Приступа се тако што се улаже огромна енергија аустроугарских конзула и новчана средства у различитим областима. Даје се новац појединим главарима племена, улаже се у школе, новине, календаре; све се чини да би се Италијани представили као неко ко ће асимиловати Албанце. У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре 19. века, а о томе говоре радови Ставра Скендија, Петера Бартла, Ханса Дитера Шандерла и др. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Албанци су подељени не само на Геге и Тоске, које дели река Шкумба, већ и у оквиру самих племена. Нема јединства, а крвна освета је свакодневица. Религијска одређења су врло снажна; и бекташије и сунити, и римокатолици и православни Албанци живе одвојено. Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав колективни идентитет, нити су тежили да га створе.

Каква је била улога римокатолицизма и римокатоличких Албанаца у целом овом подухвату, с обзиром на то да је Беч био заштитник римокатолицизма на Балкану?

То је много сложенији однос него што се мисли. Ипак, из ове књиге сазнајемо да су поједини припадници клера активно учествовали у овој акцији, а да је бар језуитски ред имао сазнање о акцији. Главни играч католичких Мирдита је после 1908. прешао на проиталијанску позицију. Међутим, примао је новац од Беча и даље, ваљда да би ћутао, све до 1911. Главну улогу у садејству са Бечом имали су муслимани – то јесте изненађење, али, по Толевој, тако је било. Бечу није одговарало да игра само на карту римокатолика, јер су били и малобројнији, а и повезанији са Италијом. У данашње време је римокатолицизам у успону међу Албанцима, али то је нека друга тема.

Толева је радила у архивима, и њен рад је утолико значајнији. У књизи су дати многи нови подаци. Шта бисте издвојили као нарочито значајно?

Теодора Толева је између осталог научној јавности оставила да размишља о пореклу „елбасанског писма“, које не личи ни на једно писмо, али мени као филологу заиста личи на кавказоидно писмо. Питање о пореклу Албанаца је занимљиво не само за Албанце већ и за нас Србе. Књига Толеве открива многе тајне с тим у вези, а написана је веома јасним научним стилом. Улога Прима Докија, Румуна Алберта Гике и многих других који су утицали на формирање албанске нације у овој књизи је прилично разјашњена.  

 

ПРОИЗВОДЊА НАЦИЈА НЕКАД И САД

Производња нових нација, по „бечкој мустри“, није завршена. Видели смо то и видимо на основу појаве „Монтенегрина“насталих од бивших Срба. Како функционише овај механизам?

Његош је био Србин, а он је мерило за појам Црне Горе, која је називана и Српском Спартом. Но, тај механизам не даје увек брзи резултат, али је то етнички инжењеринг који траје до данас. Рецимо, Калајев покушај стварања „босанске нације“ није успео. Данас немамо босанску нацију, али смо као држава признали Бошњаке, Црногорце, можда ћемо сутра имати Војвођане.

Ипак, Албанци нису пример обичног етноинжењеринга. Они јесу постојали као група племена, али нису били нација. Нацијом су постали захваљујући активној подршци Аустрије. Можда ће нас ова књига натерати да размислимо колико у ствари познајемо Албанце. Често се у медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање. Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су их Турци називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“.

Судбина Теодоре Толеве, врхунске научнице, била је трагична. Шта се с њом десило у напону снаге?

Нажалост, Толева се изненада разболела од тешке болести и упокојила се. Ипак, ово њено дело је монументално, и тек ће се о њој чути. Она је била представник праве софијске елите. Добро је што има таквих људи. Кључ моћи на Балкану и јесте у повезивању два највећа словенска народа, Срба и Бугара. Теодорин рад је путоказ и у том смеру.

[/restrict]