ДОЈЧЕ БАНКА И КРАЈ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

dojce-bankaПише Момир Булатовић

Дојче банка је превише велика да би пропала, а њени директори превише значајни да би допали затвора. Зато се многи кладе да ће она бити „спасена“ и да ће ту улогу преузети на себе Ангела Меркел, упркос недвосмисленом и гласном заклињању да то неће учинити

Шта се дешава са Дојче банком? Прије неколико мјесеци је Међународни монетарни фонд, на изненађење многих, ову мултинационалну корпорацију са националним именом означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему. У медијима се појавила лавина „анализа“, тј. претпоставки о могућем развоју догађаја, а онда је наступио мук. Као пред сваку буру.

 

БАНКСТЕРСКИ СЦЕНАРИО Пажљивији посматрачи ће ипак примијетити да представа која се спрема јесте нешто већ виђено у досадашњим банкарским преварама, операцијама њихове санације (спасавања) и контроли настале штете. Односно, у читавом низу догађаја који, у ствари, сачињавају саму суштину економске кризе која је притисла свијет, ево скоро пуну деценију. Само, овај пут ваља очекивати много више компликација и драме, будући да се ради о тако великој банци и о огромним губицима које треба надокнадити „у циљу опстанка свјетске економије“. Сцена је, дакле, постављена а прије почетка саме представе ваља знати ко је сценариста и режисер. Сценарио су написали банкстери, оне исте индивидуе због чије је безграничне похлепе и неограничене моћи (њиховог) новца свијет и доспио у кризу. Режија ове верзије припала је, ни мање ни више него Ангели Меркел, новоименованом „лидеру“ западног свијета и кандидату за четврти мандат на челу њемачке владе. У досадашњим верзијама банкарских драмолета њена је улога била много лагоднија. Она је, као „бог из машине“ у античким трагедијама, у погодном тренутку давала неопходна објашњења и одлучивала о даљем току радње. Ту ролу са посебном омразом памте Грци, осјећајући и дан-данас, након година понижавања и патње, колико је сурове бесмислености било у понашању госпође nein у односу на вапаје грчке владе и грађанства. Али једно је кад мечка игра пред туђим вратима, а друго када дође пред сопствена.

[restrict]

МОДЕРНО РОПСТВО Многи људи нерадо чују да су, дјеловањем система у којем живимо и стално га („демократски“) дограђујемо, у ствари доведени у стање модерног ропства. Технологије које служе свакодневном животу и на које смо се толико навикли, истовремено су средство тоталне контроле над сваким појединцем. Не схватају да банке данас посједују своје клијенте и да с њима могу да раде готово све што им се прохтије. Када повјерују шареним лажама реклама банака које „мисле на вас и доносе вам срећу“ и када узму понуђене кредите, веома брзо схвате да су напустили зону љубазних осмијеха и упловили у залив лихварских камата и утјеривача дугова (модерно названих – судски извршитељи). Банка може да вам узме све, независно од тога колико вам је претходно дала. Она може чак и да вас избрише из списка живих, јер ко нема рачун у банци и новац за живот, не постоји у свијету. Људи једноставно не желе да знају да сав новац који имају у банци – није њихов. Он припада банкама и оне с њим тако и поступају. Тек када нека банка оде у пропаст и сви улози испаре, запитају се: „Како је то могуће?“ Прави одговор јесте да је једино то и тако могуће у систему гдје банке владају свијетом и животима својих поданика. Ако неко и даље сумња у истинитост ових исказа, нека се присјети банкарског терора у недавним кризама на Кипру и у Грчкој.

 

КО ЈЕ ДОЈЧЕ БАНКА? Дојче банка је финансијски гигант са преко сто хиљада запослених и пословањем у више од седамдесет држава свијета. Њен сајт је извор чисте снаге, оптимизма и бриге о развоју. На нашим просторима, у свијету банкарства, она је у статусу бога свемогућега. Народна банка Србије јој плаћа за чување државних девизних резерви. Она је и гарант свих међубанкарских трансакција, усљед чега убира провизују чак и када, преко банке, плаћате своје свакодневне рачуне. Ово посебно ваља имати на уму. Јер, у случају њеног колапса, десиће се и да наши рачуни буду испражњени. Можда неки од нас нису ни чули за Дојче банку, или их је баш брига за њено пословање, али наше банке засигурно су са њом сплетене низом тајних послова и одавно су ситне домине у тој слагалици. Рјечју, она је, по народној изреци, савршени „споља гладац, а изнутра јадац“.

Дојче банка је у уџбенике економије ушла када је, својевремено, обавијестила њемачку владу да је намјерна да сједиште пребаци у Праг, Чешка Република. Тамошњи трошкови пословања и радне снаге знатно су мањи него у Њемачкој, па се таква профитна прилика не смије пропустити. Да би се избјегао скандал, влада у Бону је пристала да Дојче банку изузме из система обавеза које важе за све остале привредне субјекте и, уз молбу да се не сели, понудила јој да плаћа као што би плаћала у Прагу. То је био почетак побједе мултинационалних корпорација над националним државама и репетирање основног оружја којим ће се користити „страни инвеститори“ као једини спасиоци бројних посрнулих националних економија. У литератури се ово назива „свађање грофовија“, јер омогућава да инвеститори држави домаћину постављају све оштрије услове како би донијели капитал и „отворили нова радна мјеста“. Суштински, једини који убирају корист су страни инвеститори, јер процес неумитно води према стању у којем држава-прималац инвестиције, не само да више ништа не наплаћује већ плаћа (даје подстицаје) да буде изабрана као одредиште за „страно улагање“. Видите ли да се то одавно дешава свуда око нас и да се, о чуда, чак представља као огроман успјех локалних влада?

Клаус Вернер-Лобо и Ханс Вајс, аустријски истраживачки новинари („Црна књига корпорација“), покушали су да сазнају да ли Дојче банка плаћа порез својој држави и како се он обрачунава? Установили су да јавних података нема, иако би их морало бити, посебно у тако уређеној држави, заснованој на владавини права и принципу демократске транспарентности. Званичници банке су штуро одговорили да је то питање у домену пословне тајне (!?), што ће једино рећи да они не плаћају порез. Уз то, закључили су да је њихово књиговодство толико компликовано и неразумљиво да га можда схвата једино приватна ревизорска кућа која, само за Дојче банку, врши званичну ревизију. Што ће, опет, једино рећи да нема ни официјелне ревизије. Тако да о тој банци јавност зна само оно што она каже о себи, уз непостојање икакве могућности провјере.

Разумије се, Дојче банка није никакав изузетак. Све мултинационалне корпорације поступају по истом обрасцу. Оне производе у дијеловима свијета гдје је радна снага најјефтинија, продају тамо гдје је куповна моћ становништва највећа, а порез плаћају у државама гдје се он уопште не наплаћује (порески рај). То раде тако што, преко својих филијала, трансферишу новац на начин невидљив са становишта националних законодавстава. Глобалистичка парола „Смрт (националној) држави!“ овдје је остварена у цјелости.

 

ВРИЈЕДНОСТ БАНКЕ Дојче банка је објавила да је вриједност њене активе хиљаду седамсто милиона долара. Њене акције се тренутно продају по 14 долара. Прошле године је њихова највећа вриједност била дупло већа (29 долара по акцији), што је много мање од историјског максимума од 160 долара постигнутог у 2007. години.

Када се број емитованих акција помножи са њиховом цијеном, добија се тржишна вриједност компаније. У случају Дојче банке, по рачуници Вилијема Клајна са Петерсоновог института, она је око 15 милијарди долара. Насупрот овој јасној рачуници, Банка саму себе процјењује на четири пута већи износ (68 милијарди долара). Ипак, постоји рачуница која показује да је ова банка веома близу понора. Показатељ финансијске снаге компаније ТCЕ (tangible common equity) јесте мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он за Дојче банку износи само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара. Илустрације ради, Ситибанка има ТCЕ 10,3 одсто, а Велс Фарго (двије велике америчке високопроблематичне банке) 7,7 одсто.

Ипак, највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ који је 14 пута већи од БДП Њемачке и два пута већи од БДП цијеле ЕУ. И још једно важно упоређење, америчка банка „Леман брадерс“ имала је двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. год.) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.

ПРЕСТАНАК СВИРКЕ Иза сцене се, већ мјесецима, врше припреме за час одлуке. Дојче банка покушава да се ратосиља отровних папира, али нема превише вољних да се и сами увале у невоље. Изузетак је америчка банка „Ситигруп“ која, иначе у својим билансима већ има 56 трилиона деривата. То је она иста банка која је већ једном, 2008. године, уништила саму себе, управо куповином оваквих хартија од (не)вриједности и која је добила највећу државну помоћ да би опстала. Иако су њене акције тада биле испод једног долара, банка се опоравила и наставила истим стопама. Глупост или безобзирна генијалност?

Прошле године је Дојче банка продала „Ситигрупу“ деривата за 250 милијарди долара, а за ову је најавила да жели да се ратосиља још већег износа. Прије неколико седмица и швајцарска Кредит Свис банка је уступила Ситибанци деривата у износу од 380 милијарди, остварујући приход од 5 милијарди долара. Иначе, у америчком банкарском систему има преко 250 трилиона долара финансијских деривата.

Осим што тргује дериватима (шта год то значило) Дојче банка се бави виртуелном трговином свим и свачим. Златом и другим металима, обогаћеним уранијумом, некретнинама… Њихов менаџерски „вјерују“ је – агресивно и храбро.

И онда је тиква пукла.

Америчко министарство правде је банку казнило са 14 милијарди долара због превара у кредитима везаним уз америчко тржиште некретнина у времену од 2005. до 2007. године. Можда није дјелотворна, након толиких година, а засигурно није сразмјерна оствареној добити из преваре, али и оволика казна је дјеловала као активирање темпирне бомбе. Дојче банка је прихватила споразум са Министарством правде и изјавила да ће казну платити, иако није ни признала нити негирала своју кривицу. Истовремено, изјавила је да нема довољно новца и да тражи помоћ у плаћању. Менаџмент банке је објавио да је за потребе парничних поступака који се воде против банке резервисао „само“ 6,2 милијарде долара. Према писању лондонског „Гардијана“, против ове банке се води седам хиљада правних поступака, а средства намијењена за ту сврху не могу да плате ни половину једне казне.

 

ТРАЖЕЊЕ ИЗЛАЗА Дојче банка је превише велика да би пропала, а њени директори превише значајни да би допали затвора. Зато се многи кладе да ће она бити „спасена“ и да ће ту улогу преузети на себе сама Ангела Меркел, упркос недвосмисленом и гласном заклињању да то неће учинити. Да је тако доказује и заустављање пада цијене дионица банке. Инвеститори се кладе да ће влада покренути процес санације (многи од њих то већ засигурно и знају), тако да више не продају своје акције.

Таква су очекивања разумна и заснована не само на досадашњим искуствима, него и на елементарној политичкој логици. Дакле, ускоро ће се појавити режисер представе која је у току и објавити да ће њемачка влада стати уз Дојче банку. То ће бити представљено као спас и велико олакшање, уз наду да ће сви главни играчи моћи да наставе по старом.

Сценарио по којем њемачка влада поступа супротно и препушта банку да оде у стечај са реповима којима се ни не наслућује величина, толико је катастрофичан да ниједан политичар не може да га прихвати. Канцеларки Меркел, истина, неће бити лако да објасни зашто спасава Дојче банку, а била је тако бездушна према грчким, италијанским, шпанским… банкама, али ће то она пребродити будући да нема другу опцију.

 

ВРИЈЕМЕ КАЈАЊА Невоља је у томе што ни ово једино рјешење није никакво рјешење. Оно, уз могуће тек мало одлагање, води истом катастрофичном крају. Санација овако велике банке, чак и када иза ње стоји сила као што је Њемачка, није нимало лак посао, а уз то је и веома скуп. Не улазећи у техникалије, биће потребно да се „ошишају“ и власници акција и депозитари банке, а највише – порески обвезници, грађани Њемачке. Милијарде евра ће бити бачене у црну рупу банкарских трансакција, а ефекат неће бити битно другачији него 2008. године чијем рецидиву сви присуствујемо.

Операција спасавања ће произвести огромно незадовољство грађана и оно ће бити усмјерено на редитеља ове бурлеске, усљед чега ће она, на изборима који слиједе, изгубити власт. С друге стране, владе осталих чланица ЕУ ће поступити на исти начин према својим банкама чиме ће се отворити економски процеси чији ће резултат бити уништење евра. Крај евра је и крај Европске уније. Та неминовност, наравно, не значи да је у питању и крај Европе. Она је старија, паметнија и значајнија од пројекта званог Европска унија.

Библијска легенда говори о искушењу пред којим ћеш се кајати и ако нешто урадиш и ако то исто не урадиш. Када се допусти да проблеми које стварају мултинационалне корпорације, попут Дојче банке, достигну постојеће размјере и израсту у нерјешиве, онда треба имати, макар накнадну, мудрост да се прихвати оно што је неминовно.

Било би паметно да се и ми на овим просторима припремимо за долазеће невоље. Иако смо у свему ни криви ни дужни, неумитно ћемо бити колатерална штета. Није добро, али није нам ни први пут.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *