ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ ЕРДОГАНА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Москва је пред читавим светом поново извела показну вежбу на тему како руковати председником Турске, несуђеним султаном, Реџепом Тајипом Ердоганом

Изазван вероватно сиријским бомбардовањем турских снага недалеко од града Ал Баб у којем су погинула тројица војника, а које је симболично извршено 24. новембра, баш на годишњицу обарања руског авиона СУ-24 на сиријско-турској граници, председник Реџеп Тајип Ердоган се поново залетео више него што му је ланац дугачак. Још једном показавши да је рационално у његовој политици само изузетак, Ердоган је 29. новембра изјавио да турска војна операција у Сирији, започета крајем августа, има за циљ свргавање „тиранина Асада“ и као да ово није већ само по себи било довољно неинтелигентно поентирао рекавши да његова земља није интервенисала из „било којег другог разлога“. Осим ако је проценио да ће евентуална корист на домаћем терену бити већа од губитка на међународном плану, Ердоганове речи су више од пуцња себи у ногу. Ако су турске снаге у Сирији како би свргнуле легитимно изабраног председника, а не да би се бориле против терориста Исламске државе у оквиру врло упитног мандата УН, оне представљају непријатељску инвазиону силу и постају легитимна мета за Сиријску војску и њене савезнике. То је у најмању руку пуцањ у главу турским војницима.

[restrict]

ЕРДОГАНОВА САМОКРИТИКА Дан касније, 30. новембра, Москва јавно позива Анкару да објасни свој став. Подсећајући да су раније изјаве биле потпуно другачије, портпарол Кремља Дмитриј Песков пред новинарима „изражава наду да ће у блиској будућности добити објашњење својих турских партнера“. Мање јавно и, извесно је, мање дипломатски увијено председник Владимир Путин свом „турском партнеру“ истог дана у телефонском разговору објашњава где му је место. Турски Хуријет о овоме извештава да су двојица председника трећи пут за недељу дана разговарали о „ситуацији у Алепу“ и да су „извори рекли да су се договорили да интензивирају напоре за заустављање сукоба и доставу хуманитарне помоћи цивилима у опкољеном граду“. Москва, међутим, свој став јавности преноси преко шефа дипломатије Сергеја Лаврова који недвосмислено каже да ће Русија наставити операције у источном Алепу и спасти град од терориста. Колико је Путин у разговору са својим „партнером“ био јасан, међутим, најбоље показује чињеница да је Ердоган већ сутрадан, 1. децембра, подвио реп и говорећи у Анкари рекао да турска војна операција у Сирији није усмерене „против било које земље или особе, него само против терористичких организација“. „Нико не треба да сумња у то што смо изнова и изнова понављали и нико не би требало то да коментарише на било који други начин“, додао је он укоривши самога себе.

Обе Ердоганове изјаве су потпуно јасне, недвосмислене и изненађујуће контрадикторне чак и када се узме у обзир да се ради о политичару познатом по томе да повлачи сумануте потезе. Једино могуће објашњење за овакав Ердоганов лупинг је неиздржив притисак Москве која је, после језивог захлађења односа Анкаре са Вашингтоном и Бриселом након неуспелог државног удара у јулу ове године, постала не једини савезник него господар вазалном султану којем је буквално спасла живот и од тада му је једини заштитник. Можда је, поред притиска, Ердоганов мотив за самокритику и аутодемантовање и чињеница да је сада постало илузорно говорити о било каквом свргавању Асада који неминовно побеђује у сиријском грађанском рату и за чију елиминацију је победом Доналда Трампа на председничким изборима у САД интерес изгубио и главни протагониста покушаја смакнућа. Штавише, Трамп је јасно рекао да не намерава да изазива трећи светски рат због Сирије и из тога произлази да ће будућност ове земље бити решавана у складу са тим шта ће се договорити будући председник САД и његов руски партнер. Ово решење биће наметнуто свим странама, а највероватније је да оно неће подразумевати ништа од онога што су својевремено сањали и Ердоган и Барак Обама.

 

СУДАР СА СТВАРНОШЋУ Да Ердоган одавно више нема шта да се пита у Сирији, нити у Ираку, јасно је било и пре смене на кормилу САД. И у томе је његов главни проблем, јер истински циљ турске операције у Сирији није ни свргавање Асада, колико год то Ердоган интимно желео, нити борба против Исламске државе, него спречавање формирања било каквог курдског ентитета на територији Сирије. Пре његовог суноврата код Ал Баба, где је више него јасно да је ваздушни напад спроведен у најмању руку уз благослов, ако не и на захтев, Русије која у потпуности контролише и координира ваздушним операцијама над Сиријом и са САД, а камоли са Асадом, Ердоган се нашао у небраном грожђу и када је по сваку цену желео да се прикључи америчко-ирачко-курдским напорима за ослобађање Мосула. Такође, колико му је Москва преко Дамаска јасно поручила да по сваку цену треба да се клони Ал Баба, толико су и Американци били јасни када је у питању Манбиџ. Говорећи 22. новембра на конференцији о безбедности Турске, дакле два дана пре бомбардовања турских снага у Сирији, Ердоган је устврдио да се њему блиски борци Слободне сиријске армије налазе на „капијама Ал Баба“ и имплицирао да је победа надохват руке. „Али то неће бити довољно. Одатле ћемо кренути на Манбиџ. Курдске снаге се налазе у Манбиџу и ми желимо да они оду“, рекао је Ердоган. Преко Џона Доријана, портпарола коалиционих снага које предводе САД, Ердогану је поручено да коалиција не подржава ни напад на Ал Баб, а камоли на Манбиџ, који је под контролом снага блиских западним силама. И Американци и Руси Ердогану јасно поручују да остане у зони од 45 километара од турске границе у којој му је дозвољено да направи „безбедну зону“ за Турску, али да се не игра ватром ван те ограде.

Иако је захваљујући интензивним чисткама спроведеним после покушаја државног удара у јулу Ердоган учврстио своју позицију у Турској, он је данас слабији него икада пре и у Сирији, и у Ираку – није успео да наметне своју вољу у питању напада на Мосул, а заустављен је и пред вратима Ал Баба. Уколико би наставио са овом врстом авантуризма, суочио би се не само са Дамаском него и руском суперсилом и то без икакве подршке Вашингтона, а могуће је и уз амерички отворени отпор. Игра коју је Ердоган овде покушао да игра можда би прошла са немачком канцеларком Ангелом Меркел, или неким другим политичарем из ЕУ, али не и са Путином. Његово не значи не и Ердоган у Сирији мора да ради оно што му се каже. Надајмо се да је научио лекцију.       

[/restrict]