БУДУЋНОСТ КРОЈЕ ЛАКЕЈИ ИДЕОЛОГИЈЕ

Књижевна 2016. година или: Погледи књижевног „аналитичара“ и „критичара“

knjizevna-godinaПише Никола Маринковић

Из позиције коју не без (ауто)ироније именујемо позицијом књижевног „аналитичара“, одлазећа 2016. може се сагледати као година у којој су се десила четири значајна догађаја за сагледавање српске књижевности: одлазак Радослава Братића и Жарка Видовића с једне, а Нобелова награда за Боба Дилана и сајамско признање Издавача године „Лагуни“ с друге стране

Kалендарска година у књижевноисторијском смислу ретко када има значење, изузев када јој сустицај значајних књижевних текстова, или датума када су познати писци рођени или умрли, да на значају. Међутим, чак и тада могуће је оспорити важност одређене године самом чињеницом да књижевни процеси заправо и не дугују толико календарским, колико ми сами не можемо размишљати о књижевној историји изван узуса класичне, некада политичке, историје. Идући даље тим путем, могуће је декодирати одређене значајне датуме из књижевне историје указујући на дубље културолошке и/или идеолошке процесе који су довели до тога да нпр. баш Иво Андрић добије Нобелову награду 1961. године, односно да му три романа буду објављена исте године по завршетку Другог светског рата. Управо у таквим случајевима сустицај идеолошких и календарских момената пресудно обликује наше памћење.

Поглед књижевног „аналитичара“

Међутим, да ли је могуће овај принцип применити са његове унутрашње стране, из позиције нашег времена оцењивати одређену годину према потенцијалу књижевних догађаја који су се десили током ње, а који могу имати значаја за будућу књижевну историју, уколико се она избори са захтевима регионализације националних књижевних идентитета у корист наоко спонтане унификације света? Ови налози су већ закуцали на наша врата, како сведочи студија Ненада Николића Проблеми савремене књижевне историје, која показује како теоријско оспоравање класичне књижевне историје служи рационализацији идеолошког налога да се и на том духовном пољу добије оправдање за евроатлантски пројекат. Ову студију, формално објављену 2015, спомињемо јер заиста може пружити интерпретативни оквир да ову годину на измаку посматрамо са претходно поменуте унутрашње стране књижевноисторијског приступа, негде на граници књижевне анализе и онога што се назива аналитиком. Елем, из позиције коју не без (ауто)ироније именујемо позицијом књижевног „аналитичара“, одлазећа 2016. може се сагледати као година у којој су се десила четири значајна догађаја сагледавање српске књижевности: одлазак Радослава Братића и Жарка Видовића с једне, а Нобелова награда за Боба Дилана и сајамско признање Издавача године „Лагуни“ с друге стране. Шта ова четири, а заправо два догађаја чини значајним?

knjige-1На првом месту, у питању је њихов одјек. Далеко мање јавног простора дато је одласцима, него Нобеловој награди за Боба Дилана. То се може приписати медијској глади за великим догађајима, што у глобалном селу Нобелова награда свакако јесте, док само поређење показује да је тај исти јавни простор обликован тако да одласци модернистичког писца Радослава Братића и несвакидашњег критичара, теоретичара, филозофа књижевности – Жарка Видовића – и нису толико значајни. Да је само до могућности прављења медијске приче, Видовићева биографија била би довољна: скојевац, партизански илегалац у окупираном Сарајеву, путник за Јасеновац, логораш у Норвешкој, затвореник у СФРЈ, професор прогнан из Загреба за Београд, изванредан теоретичар. С друге стране ни Братић, а поготово не Жарко Видовић, ни својим делом ни јавним делањем не припадају постмодерном, глобалистичком духовном обзорју, те отуда за њих места у суштинском смислу нема.

За Боба Дилана, међутим, има. Има и због његове популарности, а има и због чињенице да је Нобелова награда коначно валоризовала теоријски налог за укидањем уметничке засебности књижевности, као засебности једног доживљаја света који се посебно у модерним временима успешно опирао различитим идеолошким концептуализацијама, да би коначно поклекао пред терминалном фазом савременог света. У тој фази, у којој и ми живимо, свеприсутно слављено укидање границе између „високе“ и „ниске“ књижевности, заправо је укидање вредносне границе између тржишно исплативе књижевности која је сасвим уклопљена у концепт потрошачког друштва и оне која у њему нема своје место, али се одржава простом инерцијом културних институција. Са додељивањем Нобелове награде Дилану ова инерција је прекинута. Но какве то везе има са наградом Издавач године додељеном „Лагуни“?

Чисто формално, веза не постоји, али постоје дубље сличности. Наиме, „Лагуна“ је издавач који је стекао свој тржишни статус захваљујући поп-књижевности, вешто комбинујући преводе читаних страних писаца са домаћим бестселер ауторима. Унутар те комбинације има места и за носиоце „високе“ књижевности, али када би се они сами детаљније анализирали, видели бисмо да готово сви одреда, уз неколико изузетака, припадају духовном хоризонту времена, пре свих Басара, Драган Великић и Игор Маројевић, а у суштинском смислу и „Лагунин“ писац-бунтовник Владимир Табашевић. Летимичан поглед на „Лагунину“ топ- -листу најпродаванијих наслова показује да на њој, за разлику од претходно поменутих, нема нових романа Зорице Кубуровић и Владана Матијевића, да не говоримо о Похвали несавремености Мила Ломпара. Отуда „Лагунини“ наслови које су написали поменути аутори показују како у тржишно исплативом књижевном моделу нема места за аутентичност, која је по правилу сваки налог времена што доприноси духовној унификацији. Изузетак који потврђује правило су романи Дејана Стојиљковића и Владимира Кецмановића, довољно поп-културни да задрже високо место на разним топ-листама.

Да ли ова коинциденција догађаја значи да је „Лагуна“ експонент духа времена? Не, али је значајна јер показује да идеологија ствара услове за тржишну одрживост „високе“ књижевности, налажући самим институцијама да поменуту препусте тржишту јер је потребно створити епохални привид деидеологизоване објективности у којој „објективна“ читалачка публика, тј. тржиште, наводно спонтано тражи она дела која не оспоравају епоху. Издавачи који рачунају на више од пуког преживљавања морају да препознају тај моменат и „Лагуна“ је управо то и урадила. Механизам је сасвим јасан: идеолошки апарат је ту да обезбеди награде, док је на издавачима да преузму на себе економски трошак књижевне продукције који ће бити посредно исплаћен уколико се оријентишу на не пресудно субверзивне писце. Отуда, иако нема формалне везе између доделе Нобелове награде Бобу Дилану, већ кратка анализа књижевних догађаја показује уподобљеност магистралних делова српске књижевне сцене глобалним трендовима. Књижевни „аналитичар“ би морао да закључи да је награда додељена на Сајму књига издавачкој кући „Лагуна“ показатељ да је механизам коначно институционално признат и валоризован и на оним симболичким инстанцама које су му недостајале, те да нас чекају године његове ничим спутане саморепродукције.

Забелешка књижевног „критичара“

Књижевни критичар, са своје стране, могао би да оспори ову песимистичку прогнозу књижевног аналитичара, пре свега помало старинским увидом у конкретна књижевна дела, без разматрања „контекста“. За људе са „старинском“ теоријском оптиком, квалитет је, када причамо о „високој“ књижевности, најчешће испод тржишног радара, макар стога што јој мањка идеолошког апарата који би је препоручио јавности. А ван радара, што ће рећи у ћошковима књижарских полица, треба потражити нови роман Лабуда Драгића Кукавичја пилад, збирку Марјана Чакаревића Ткива, нове књиге Селимира Радуловића (Сенка осмог еона), Мирка Магарашевића (Оде и покуде) или Драгана Бошковића (The Clash), Сабрана дела Григорија Божовића, есеј Јована Пејчића Српски песник Милан Ракић и Косово, фототипско издање Идеја Црњанског, студију Драгана Хамовића Пут ка усправној земљи и песничку књигу истог аутора Меко језгро, те књиге Мила Ломпара Полихисторска истраживања и Похвалу несавремености. Ту је и нова поема Матије Бећковића Праху оца поезије, али и романи Владана Матијевића Сусрет под необичним околностима, Зорице Кубуровић Огледи о љубави и слободи, Енеса Халиловића Ако дуго гледаш у понор, Мирка Демића Ћутања из горе, Иве Вртарић Параноја у Њу Делхију, Мухарема Баздуља Лутка од марципана, те Драгана Јовановића Данилова Шта снег прича.

Овом приликом нећемо о преводима, којих је било у значајном броју што се естетски квалитетне књижевности тиче, али треба, као што смо навели и у сајамском прегледу (Печат бр. 443), поново истаћи чињеницу да је њихов претежни део могућ због различитих европских фондова који покривају делове трошка, или је у питању експлоатација писаца који су већ валоризовани међународним наградама што све заједно књижевног критичара поново доводи у ситуацију да мора постати и књижевни „аналитичар“ јер је немогуће не приметити деловање културне политике.

knjige-2Коме припада фамозна будућност?

Књижевни „аналитичар“ би на питање коме припада књижевна будућност, односно будућа књижевна историја, без двоумљења одговорио да ће на то утицати будуће књижевне политике. „Критичар“ би покушао да се извуче позивањем на традиционално схваћени квалитет, који неким чудом ипак треба да преживи разне духове времена и одређене писце уздигне и сачува на пиједесталу књижевне вредности. Који ће одговор бити тачнији зависи од фактора на које не можемо да утичемо јер – књижевнокритички појам квалитета подразумева да је књижевна вредност одвојена од друштвено-политичких околности, док би „аналитичар“ злурадо напоменуо да се сама вредност увек и искључиво заснива на тим истим околностима, те да ход времена показује да је он у праву. Писац ових редова пак, волео би „аналитичар“, није у праву јер ако је суд о књижевној вредности заиста уветован само и искључиво друштвено-политичким контекстом, шта онда спречава саморепродукцију механизма у којем је књижевност само слушкиња идеологије? Можда ретки самоосвешћени читаоци и љубитељи књижевности, за које су ови редови заправо и написани.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *