Зоран Чалија – Затворени музеји. Случајност?

Разговарала Невенка Стојчевић

У култури се све срозава у складу с ранијим причама Алена Далеса о стратегији уништавања православног духа

Академски сликар Зоран Чалија, звани Чарли, за себе каже да је у правом смислу речи слободан уметник и све што ради долази му из душе или осећања одговорности, а за то има само емотивну или душевну сатисфакцију. Као истински интелектуалац, ентузијаста и индивидуални борац за културу, Чарли је дао лични печат савременој српској ликовној уметности и значајан допринос очувању традиционалне културе, због чега је гласовима колега 2013. био изабран за председника УЛУС-а. Његов немиран дух није му дозволио да се дуго задржи на функцији, а сам уметник каже да је оставку поднео из протеста против катастрофалног стања у култури Србије, што је тема нашег разговора. 

[restrict]

Пре неколико година, протестујући против стања у српској култури и концепта Октобарског салона, почели сте да организујете Отворени Октобарски салон у парку на Новом Београду. Међутим, ове године то нисте учинили. Због чега?

Поново из протеста, и поново из истих разлога. Пошто сам у међувремену био председник Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), нашао сам се у позицији да изблиза и још детаљније сагледам дешавања у нашој култури, и посебно ликовној уметности, и закључио сам да је у институцијама културе стање катастрофално лоше и да је хитно потребно мењати га. Јер народ без културе и није народ, и ми не смемо да идемо „на руку“ онима који прижељкују да Срби изгубе национални идентитeт, чији је култура основни и везивни градивни елемент. Последњи је тренутак да то схватимо и зауставимо даље пропадање. Зато искрено верујем да ће министар културе Владан Вукосављевић догодине присуствовати Отвореном Октобарском салону који ћу неизоставно организовати.

Чињеница да сте поднели оставку на место председника УЛУС-а, на које сте изабрани гласовима ваших колега, не иде у прилог борби за бољитак који сви прижељкујемо!?

Слажем се, али видео сам да колики год ентузијаста и борац био, човек ништа не може да уради сам. Тим пре што су проблеми бројни и што наши такозвани интелектуалци брину искључиво своју бригу, не марећи за друштво као целину, и што нам недостају системска решења. Њих треба да предлажу људи на кључним позицијама у државним установама културе, али оне су претворене у приватне прћије неких породичних династија које су их напросто присвојиле за себе или, евентуално, неку своју интересну групу, као у Културном центру Београда или Музеју савремене уметности. То је велика несрећа за наше друштво, баш као и чињеница да професори са Академије ликовних уметности, на пример, држе приватне школе у којима припремају будуће студенте за пријемне испите, а онда примају исту ту децу на рачун само сопственог критеријума, што је чист сукоб интереса.

Да ли је могуће да просветне власти то не знају?

Тешко да не знају, јер то је „јавна тајна“ београдске чаршије, и шире. Недавно сам сазнао и да су деца четири професора на Машинском факултету „ухлебљена“ ту где и њихови родитељи, а на рачун много бољих студената који ће, највероватније, морати да оду у иностранство и тамо доказују своју стручност. То је истинска трагедија за нашу науку и наш будући развој. Сви на Академији ликовних уметности знају да брачни пар професора који тамо предаје држи приватну школу у којој најмање 20 студената припремају за пријемни испит по цени од 200 евра месечно, а ове године је чак исти професор био и председник комисије за пријем студената на Ликовну академију. Професор држи припреме за будуће студенте, и баш он одабира ко ће бити примљен на Академију. Зато се дешава да бројни таленти из целе Србије који немају паре за приватне часове, не могу да прођу пријемни испит.

Тешко је веровати да просветна инспекција не спречава конкретне поступке?

Знам да професори у жирију одбацују најбоље ђаке како би они који су се припремали код професора приватно, иако су на дну листе, могли да дођу на факултет, па чак и на буџет. Код нас већ годинама живи једна негативна селекција. Сем што је правно недопустиво да професор који предаје на Академији врши припреме за пријемни испит, то доводи до опште деградације ликовне културе и културе уопште у нашој држави, јер талентовани не могу да прођу такав жири зато што место иде неком мање квалитетном ко може да плати. А такво стање није само на Ликовној академији него у целој држави, од привреде до надградње. Најтужније од свега је што Ликовна академија и Факултет примењене уметности таквим поступањем постају много слабији од приватних уметничких школа које студенти сами плаћају, и што интерес студената за ове државне факултете постаје све мањи. Зато радије иду на приватне факултете него на АЛУ која је до 80-их година прошлог века уживала углед једног од најјачих факултета на свету.

Шта би требало да се учини како би се та негативна селекција на уметничким факултетима, за које је пресудан таленат, али и у друштву уопште, прекинула?

Мислим да без морала и етике, а њих у времену које живимо нема, нема ни оздрављења ни бољитка нашем, у целини, тешко деградираном и болесном друштву. Зато би требало да се о моралном и етичком кодексу расправља на најширем плану, а поготово међу професорима који, осим што треба да имају образовни ауторитет, морају да уживају и углед педагога и васпитача како би генерацијама својих студената служили као узор. Својевремено је Фројд рекао да је морал суперего у човеку и описао првобитну заједницу где су сви људи били равноправни, али један је човек измислио ватру и зато постао вођа. Њему су давали веће бенефиције, није морао да иде у лов него је добијао храну, а онда му се то допало и почео је да тражи све више и више повластица за себе, па је чак почео да насрће на туђе жене. Канибалска заједница је одлучила да га убије, и на крају поједе. После су видели да је ипак добро да заједница има вођу, и свако је пожелео да баш он то буде, али су сви у стомаку имали горчину од претходника кога су појели и плашили су се да и они не заврше на исти начин. Бојим се да тај суперего, тај осећај кривице да радимо нешто погрешно недостаје у нашем народу и да смо као нација „оперисани“ од тог осећања одговорности.

Да ли је случајно да се такве ствари догађају баш у култури, у ономе што сматрамо нашом духовном надоградњом?

Искуство ме је научило да не верујем у случајности. Уверен сам да се баш у култури све срозава у складу с ранијим причама Алена Далеса о стратегији уништавања православног духа, које је код нас више него очигледно и само духовним „слепцима“ невидљиво. Зар мислите да су наши музеји тек случајно затворени деценијама? Наравно да нису, они су затворени зато да би генерације наше деце биле ускраћене за улазак у свет уметности, односно упознавање с националном и светском културном баштином, која је намењена елити. А она Србима уместо културе духа даје да вежбају само културу тела коју доказујемо бројним успесима у спорту, јер без њиховог прожимања и јединства нема комплетног човека.

Шта нам ваља чинити да култура постане „хлеб наш насушни“, као на пример у средњовековној Србији?

С много личног ентузијазма сам почео да водим УЛУС и радим на поновном успостављању културе као једном од стубова на којима је не тако давно Србија „процветала“, и покушавао сам да наметнем генералну идеју о потреби неопходне сарадње и партнерских односа између свих институција културе. Рачунао сам да баш све установе културе, од бројних позоришта, образовних културних установа и најразличитијих културних удружења треба да постигну договор бар о минимуму сарадње и партнерства, и да њихов заједнички интерес буде испољен у националној свести, што никако не би смело да буде политизована прича за рачун неког појединца или групе, каква је била Културни центар Београда која је, Богу хвала, делимично елиминисана. И успео сам заиста да направим добре односе и са Калемегданском тврђавом и са Етнолошким музејом, и Музејом историје, и са Удружењем примењених уметника. Не по принципу да ми Министарству покушамо да наметнемо доношење неких закона него да сви скупа учествујемо у одређеним пројектима. Нажалост, уверио сам се да нема свести о добробити заједнице. Ја могу да функционишем као Зоран Чалија само ако помажем својој заједници, било да је то држава или УЛУС, и докажем да радим у корист свих нас, свог народа и човечанства у целини.

Зар оставком нисте учинили губитнички корак управо на штету такве идеје?

Оставка је последица личног сукоба са концептом Октобарског салона још из 2012. и притиска који је кренуо пре него што сам изабран за председника УЛУС-а, од момента када сам јавно почео да заговарам идеју да се Октобарски салон врати својој суштини. Тражење моје оставке је почело у моменту када сам сазвао Округли сто поводом Октобарског салона у „Цвијети Зузорић“, јер уметници већ годинама захтевају да Октобарски салон буде манифестација на којој ће се излагати најбоља домаћа и страна остварења током протекле године у ликовном стваралаштву, да бисмо имали смернице у ком правцу треба да иде наша уметност и култура уопште. Поред тога, огромна средства која је Град тада одвајао давана су да се откупe та најбоља дела и да се тим делима допуњују Народни музеј и Музеј савремене уметности.

Међутим, у последњих 20 година Октобарски салон је постао место за прање новца и за наметање нашој нацији уметничког отпада са Запада, ништавила које треба да покаже да је Србија банана држава а Срби народ који нема појма о култури. Зато се дешавало да на Октобарском салону видите кофу ђубрета или кофу воде, а ове године и обешеног пса.

Да ли је актуелни министар културе Владан Вукосављевић, врстан интелектуалац и културни посленик, „прави човек на правом месту“, може ли он нешто да учини за националну културу?

Пре него што је постао министар Владан Вукосављевић је био секретар за културу Града Београда. Заиста верујем да је дошао до спознаје о културној деконтаминацији коју су нам наметнули Сорош и његови плаћеници, продужене руке у Културном центру Београда. Сигуран сам да министар Вукосављевић неће дозволити да политика Октобарског салона и у будућности остане таква. И УЛУС и Удружење примењених уметности и културни центри широм Србије су подржали смену тадашњег руководства Културног центра и Октобарског салона. Прихватили смо чак и идеју да Октобарски салон буде бијенална манифестација, јер смо сматрали да ће у том случају бити довољно времена да се добро осмисли прави Октобарски салон и да му се врати значај који је имао. Нажалост, као истински и индивидуални борац за културу, морам да кажем да нисам много срећан овогодишњим Октобарским салоном, јер опет је селектор странац који нам намеће своју вољу.

Можемо ли избећи концептуализам који се глобално, по цену уништавања истинске уметности, пошто-пото намеће свим нацијама?

Не желим да будем бљувач на концептуализам који сматрам кораком у празно, који је осмишљен да се обезвреди истинска уметност као дар Божји, да се обезвреди талентована индивидуа и уметност учини доступном свима. То не може да прође. Садашњи Октобарски салон је поново „појео“ огромна средства којима су могле да се направе фантастичне изложбе и генијалне промоције ликовне уметности. Хоћу да кажем да ове године нисам направио Отворени Октобарски салон, али захтевам да се догодине и убудуће прави Октобарски салон по мери човека и уметника. За то ћу се борити, позваћу све уметнике Србије и неке из света да ме у томе подрже, а посебно министра Владу Вукосављевића да направимо Октобарски салон о каквом је говорио покојни Љуба Поповић, и који ће да буде изложба најбољих ликовних остварења по мери наших уметника, и где слике не морају ни да буду откупљене, него ће нама бити част да их поклонимо нашим музејима и да наша поколења виде да ми Срби имамо своју велику уметничку традицију, да је иза нас огромно и водеће стваралаштво у Европи и свету. Ево, недавно је наша уметница Јармила Вешовић добила прву награду на бијеналу у Паризу.

Шта је са откупним наградама које су некада биле истински подстрек и мотивација уметницима да стварају?

Те награде су до прошле године добијали исти људи који нигде и ништа нису урадили, а о томе да су урадили нешто боље од других нема ни говора.  

 

Некада је цар био го, сада су уметници

Некада сам говорио да је цар го, сада кажем да су уметници голи, боси и гладни. Хронична болест културе је прерасла у метастазе и она сада труне и нестаје. Предуго све ово траје. Уметници немају решена социјална питања, немају средстава за рад, немају било какву подршку друштва и државе, а још мање медија у којима су спонзоруше истиснуле странице културе. Нема више ни ослобађања од пореза на куповину уметничких дела чиме се стимулисало стваралаштво и уметност, ни попуста на куповину материјала за рад. Све се свело на голо преживљавање у коме уметници покушавају да се додворе моћницима, а они никада неће бити као онај средњи слој интелектуалаца који су некада махом били конзументи уметности. Са њима смо и ми уништени.

[/restrict] hairy girls займ уфа срочнопервый займ под 0%быстро займ без отказа