ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА

vasilije-kresticПише Иван Негришорац

Најважнија питања која у свом животоописанију Крестић разматра су питања: каква је улога историчара у научној заједници, па и целом друштву; са каквим се потешкоћама он може, па и мора суочити уколико настоји да часно и друштвено одговорно обавља своју дужност; каква су лична Крестићева уверења и како се она сударају са уверењима других људи у кругу најпробранијих чланова српске научне заједнице

Драгоцену аутобиографску књигу, под насловом Запамћења, написао је академик Василије Ђ. Крестић. У тој књизи он је постигао бар два основна циља: с једне стране, описао је сопствени живот са свим његовим токовима и меандрима без којих се он не може ваљано сагледати и разумети; а, с друге стране, осветлио је многе догађаје у којима је учествовао или чији је сведок био, али је то тако чинио да би читаоца уверио у пуну исправност сопственог становишта. Наравно, оба ова циља подразумевала су заједничке поступке суштинског разумевања и тумачења како ужих, сасвим личних чињеница и развојних токова, тако и ширих друштвених догађања и процеса. У том споју двеју перспектива – личне и колективне, индивидуалне и друштвене – нашли су се обједињени како поступак интроспективног увида, тако и историографског сазнања, па и полемичког становишта. Само обједињене ове две перспективе могу пружити пуни сазнајни резултат, што је Крестићевој књизи Запамћења у потпуности успело.

ГОДИНЕ УЧЕЊА Овако конципираном књигом „аутобиографског пакта“ (Филип Лежен) академик Крестић је веома успело објаснио јавности (а у детаљима, вероватно, и самоме себи) шта је то основна смисаона кривуља по којој се одвијао читав његов живот, шта је то чиме се бавио и што га је опседало, шта га је егзистенцијално и етички одређивало, те шта му је, коначно, обезбеђивало јединственост и непоновљивост каква се у његовом јавном деловању одавно већ препознаје. Реконструишући сопствени животни пут, Крестић се кретао у широком временском распону од родне Ђале, у Банату, уочи Другог светског рата, па чак и од времена његових предака, преко ратних и поратних догађања, тј. периода његовог одрастања, младости, школовања, па све до пуне људске и професионалне, научне и етичке зрелости исказане животом у Београду, у времену социјалистичке Југославије, а у још већој мери потврђене у тегобним искушењима Србије транзиционог доба. Живећи у Београду и бавећи се историјским истраживањима, факултетском наставом и делатношћу у Српској академији наука и уметности и другим културним и научним институцијама, Василије Крестић је остварио блиставу научну, радну и стваралачку биографију. Због те стручне остварености он је био и остао радо виђан гост, па и сведок на многим местима широм српских земаља, те ширег балканског и европског простора, на свим местима која су имала потребу да чују мишљење историчара такве стручне компетентности и човека такве моралне профилисаности.

У том смислу Крестићева књига у потпуности функционише у жанровским оквирима аутобиографије јер је описаније сопственог живота (и то у широком обиму) аутор веома доследно и успешно обавио. У овој књизи се изузетно добро могу сагледати развојни токови тога живота, као и високи степен његове остварености, тј. досезања оних циљева које је током развојнога процеса аутор самоме себи постављао. Веома су успела места на којима аутор описује своје претке и историју сопствене породице, укључујући и руски, у међувремену загубљени њен огранак. Још су успелија места на којима се осврће на своје детињство, свет игре и првих сазнања о свету, а у то се успешно удевају и школска искуства, са првим учитељима, те каснијим, посебно значајним гимназијским професорима, какав је, примера ради, био професор историје Рада Адамов, којег је тек са извесне временске дистанце млади Крестић почињао дубље разумевати. Нарочито су упечатљива Крестићева ратна сећања, сложеност ситуације у родној Ђали, па и прилика и неприлика целога Баната под немачком окупацијом. У тим и таквим временима су испливавали недвосмислено мрачни ликови попут сеоског потказивача оџачара Петковића, а о злогласном Јурју Шпилеру и да не говоримо: стога је веома занимљив опис суђења овом ратном злочинцу у ослобођеном Зрењанину.

Млади Крестић је с радошћу дочекао ослобођење, али није исказивао никакав ентузијазам у погледу укључивања у нове друштвене и идеолошке токове обележене комунистичким поретком. Уочљиво је да се он држао по страни од послератног политичко-идеолошког ентузијазма, а смисао је налазио у школским обавезама, а још и више у спортским активностима: рано се почео бавити спортом, најпре пливањем и ватерполом, а потом веома посвећено и одбојком. У одбојци је постигао изразите резултате, па је играо за јаке прволигашке екипе попут београдског „Партизана“ и „Спартака“ из Суботице. Други извор задовољства млади Крестић је налазио у музици, свирајући саксофон и укључујући се у различите џез оркестре који су током послератног периода српској и југословенској омладини откривали лепоте једне сасвим другачије мелодике и ритмике, па и другачије врсте забаве. Бављење спортом и музиком било је младоме Крестићу од помоћи да се лакше социјализује, па чак и да себи (уз понеки напорни физички посао) обезбеди повремене изворе прихода који нису били велики, али јесу били веома охрабрујући и подстицајни за младога човека.

Са посебном наративном упечатљивошћу Крестић је сведочио о својим студентским данима, а ту је било догађаја који говоре о мукама обезбеђења елементарног живота, али и о првим, изразито јаким интелектуалним подстицајима. Из тог периода, осим својих професора са факултета (а он посебно истиче значај Васе Чубриловића и Виктора Новака), аутор издваја дружење и пријатељство са нешто старијим, али на студијама већ сазрелим Бранком Петрановићем. После студија уследила су веома занимљива сведочења о времену служења војног рока, а ту се јасно може видети специфичност положаја младога интелектуалца у таквом једном строгом, хијерархијском систему. Сви ови сегменти књиге веома добро описују „године учења“ младога историчара, па се овај део аутобиографије може читати и као грађа за занимљив образовни роман (Bildungsroman).

zapamcenjaИСТОРИОГРАФСКИ РАСКОЛИ Са општијег друштвеног становишта посматрано, најважнији делови Крестићеве аутобиографије јесу они који се односе на период његове богате научне каријере везане за Филозофски факултет, а још и више за Српску академију наука и уметности, где је он обављао неке од водећих функција, укључујући и функцију дугогодишњег секретара Одељења за историју и управника Архива САНУ. У том сегменту књиге испостављају се она најважнија питања која у свом животоописанију Крестић разматра, а то су питања: каква је улога историчара у научној заједници, па и целом друштву; са каквим се потешкоћама он може, па и мора суочити уколико настоји да часно и друштвено одговорно обавља своју дужност; каква су лична Крестићева уверења и како се она сударају са уверењима других људи у кругу најпробранијих чланова српске научне заједнице итд. То су све питања која садрже мноштво, изузетно важних друштвених, политичких и идеолошких импликација, па ће овај сегмент Крестићеве књиге свакако изазвати највише пажње, па и највише опречних реакција, те слагања и неслагања, потреба за прецизирањем, наглашавањем извесних дистинкција, нијанси и сл. У овим деловима Крестићева књига постаје изузетно важан извор сазнања (и то извор сазнања из прве руке) о многим догађајима у друштву, те о стању у српској и југословенској историографији.

Овај слој Крестићеве књиге Запамћења нема више само строго аутобиографску намену, њој није само циљ да обави описаније сопственог живота. Овај део је наглашеније мемоарског, па и полемичког карактера, а он је повезан са оним другим циљем који је својом књигом аутор желео да постигне: да још више, сада аутобиографски и мемоарски, истакне оне сегменте свог научног сазнања, али и да опише укупни друштвени и политички, институционални и персонални контекст у којем се његова научна делатност одвијала. Стога је Крестић описивао бројне догађаје у којима је учествовао и на чије развојне токове је утицао. Сведочење о тим догађајима представља ништа мање важан циљ који је аутор себи постављао, па тај други ток његове књиге изражава мемоарску суштину која је успешно уденута у основни, аутобиографски оквир изграђен у овој књизи. Захваљујући овом, мемоарском слоју читалац може стећи многе добре и аргументоване увиде о мукама и искушењима кроз које је пролазио сам Крестић историограф, како у социјалистичком, тако и у транзиционом периоду. Реч је о парадигматичној причи о томе кроз шта је све морао да прође историограф решен да се не прилагођава социјалистичкој лакировки спремној да превиди и прикрије разне облике међунационалних конфликата. На тај начин постало је знатно видљивије све оно кроз шта је пролазила српска историографија, па и шире друштвене и хуманистичке науке, као што је видљивије и то какве су опште друштвене околности у времену пишчеве пуне делатности владале, те како се то реперкутовало на живот и рад и научника и научних институција. Присећајући се разних догађаја у којима је учествовао, Крестић исписује вредне странице мемоарског штива и нуди документа из прве руке, па ово сведочење задобија највећи значај за јасније сагледавање друштвеног контекста српске историографије и друштвено-хуманистичких наука.

У том погледу је изузетно важна прича о персоналној релацији младога Крестића и његовог ментора Васе Чубриловића, југословенски опредељеног интелектуалца, некадашњег припадника покрета Млада Босна. Чубриловић је, наиме, веома тешко подносио Крестићево прикупљање све новијих и новијих научних доказа о трајности хрватског асимилационог и геноцидног програма у односу на Србе, па је долазило до све већег размимоилажења између професора и његовог студента. Тај је раскид убедљиво, а сведено описан, али можемо наслутити да је он у стварности могао имати много драматичније форме од оних које су изнесене. У том погледу је Крестићева разлика у односу на идеолошки мотивисане, некритички југословенски оријентисане тумаче живота и дела Јосипа Штросмајера представљала велико поље искушења и снажан камен раздора. За свеукупне односе српске и хрватске историографије, те специфичног поља друштвене и политичке моћи која се у том простору испољава, посебно је занимљив случај Крестићевог асистента Драга Роксандића. На том примеру може се врло основано закључити како је историографија била и остала простор у којем се одмеравају снаге различитих, па и противречних политичких и идеолошких концепата, којих историографија, упркос свим напорима да досегне висок степен научности, никада није до краја ослобођена. Како је Крестићев истраживачки рад доносио све потпуније резултате, тако је притисак комунистичких владајућих структура постајао снажнији и огољенији. Отуда је пријем Василија Крестића у Српску академију наука и уметности био једно од драгоцених поступака додатне заштите историчара који је ушао у простор ризичних истраживачких напора. За пријем у САНУ Крестић посебно истиче заслуге Дејана Медаковића.

У контексту идеолошких ломова у историографији социјалистичког периода очигледна је намера тадашње званичне научне парадигме да занемари важност разумевања националне проблематике, те да покуша тај проблем да, као нерешен и нерешаван, остави негде по страни. У српској историографији тај се научни проблем тицао начина на који је српска, а и шире посматрано – југословенска историографија разумевала питање историјске судбине српскога народа, а пре свега односе Срба и Хрвата, питање југословенства, па и европске позиције српског и других југословенских народа. У склопу таквих недоумица и дилема, једна ствар је већ одавно јасна: Василије Крестић је својим истраживањима дошао до таквих сазнања о природи српско-хрватских односа да се она неизоставно морају уградити у сваки садашњи и будући концепт јужнословенских односа и сарадње тих сродних, али несумњиво различитих народа. Поготово су Крестићева сазнања важна и неопходна уколико се буде испостављао некакав нови концепт југословенства. Тај се концепт не би смео никако градити без суштинских увида у Крестићева историографска сазнања, а то значи без критичког преиспитивања целокупног наслеђа идеологије југословенства, поготово њене комунистичке интерпретације: у том наслеђу наталожило се мноштво предрасуда и хотимично негованих заблуда како би се целина југословенског државног и политичког простора, на таквим климавим темељима, некако очувала. То је чињено углавном свесним жртвовањем српских националних интереса, па би поступак преиспитивања тог наслеђа морао кренути поступком елиминације оваквих предрасуда, заблуда и свесних жртвовања.

Са својом историографском делатношћу усмереном ка критичком преиспитивању идеолошких заблуда југословенства и сагледавању истине о положају српског народа у ширем историјском контексту, Василије Крестић наставља до дана данашњег. Његова сазнања и јавни наступи ће и у институцији каква је САНУ имати извесних последица. Догађаји у вези са Меморандумом САНУ са посебном јасноћом показују читав комплекс проблема у којима је ауторитарна и анационална власт потпуно спремна да насилно спречи научнике да износе своја, друштвено и политички често веома корисна и употребљива сазнања. Крестић је био у оном уском кругу научника који су писали Меморандум, те који су бранили овај документ, као и право САНУ да се бави крупним питањима националног развоја и израде укупне националне стратегије. До дана данашњег Крестић је остао један од најупорнијих бранилаца оваквог становишта, као и најоштријих критичара оних интелектуалаца, посебно часника САНУ, који негују сасвим другачије становиште. Тако се на удару његових полемичких текстова нашао Предраг Палавестра, као пример човека који је после учешћа у писању Меморандума, постао један од његових најизразитијих критичара. Овај проблематски круг Крестићеве књиге уводи читаоца и у чин сагледавања његових личних релација са неким људима са којима није делио погледе на шира питања како стручне тако и друштвене, па и моралне одговорности науке и научника. Поготово је то изразито у погледу Крестићеве критике претходног председника САНУ Николе Хајдина. У многим јавним наступима, од којих је доста тога приказано и у књизи Запамћења, Крестић се залагао за став о пуној научној и стручној, али и друштвеној и националној, па и  политичкој и идеолошкој одговорности историчара. Од такве одговорности пред јавношћу он сам никада није бежао него је својим јавним наступима на то непрестано подсећао и захтевао да и други не запостављају такву обавезу.

ДРАГОЦЕНО СВЕДОЧАНСТВО Аутобиографија Запамћења Василија Крестића представља добро написано, провокативно и, по сазнањима које омогућује, одиста драгоцено  штиво које ће занимати све истраживаче и читаоце заинтересоване за проблем политичко-идеолошког контекста у којем делују научници друштвено-хуманистичког опредељења. Овом књигом је Крестић у великој мери описао и објаснио сопствени „случај“ у српској и југословенској историографији, као и чињеницу зашто он има доста поштовалаца, али и велики број непомирљивих противника. Тај огромни распон не да се објаснити самим Крестићевим студијама и монографијама. Да је судити само по њима, признања би природно морала да уследе. Али уколико се суди на основу предубеђења и предрасуда, онда ће многи имати разлоге, а и имали су их, да одбију суочење са резултатима његових истраживања: таквим људима је много лакше да Крестића обележе неком тешком, друштвено неприхватљивом етикетом и да тако избегну истинско суочење са научном аргументацијом коју он подастире.

Својим начином излагања, чак и пажљивом нарацијом, а посебно умећем поентирања, Крестић је вешто написао књигу која ће, сасвим сигурно, имати својих и те како пажљивих читалаца. Не мора, дакако, читалац да се сложи баш са свим поставкама и тезама које аутор излаже, али би било преко потребно да се са његовом аргументацијом суочи и да и сам одмери тежину изнесених оцена и ставова. Ова књига, дакако, има и карактеристичних „места неодређености“ (Р. Ингарден), има и хотимичног прећуткивања одређених тема и проблема, догађаја и појединих личности, па би и то могло послужити као добар приступ за сагледавање не само недвосмислених врлина ове књиге него и озбиљних, аргументовано изложених проблема на које она указује. Најважнија је чињеница да је Крестић написао једну, интелектуално одиста поштену, јасну и одсечну књигу која разматра живе проблеме са којима се друштвене и хуманистичке дисциплине суочавају. Ако неко није до сада знао какви су политички механизми бивали активирани када се желело спречити ширење научне истине и њено излагање у јавности, моћи ће у великој мери да сазна из ове добро написане, изузетно занимљиве књиге. Због свега реченога нимало не треба сумњати у то да ће аутобиографска књига Запамћења Василија Крестића и сада и у будућности имати својих пажљивих читалаца и тумача.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *