Збогом, надзорниче

Пише Наташа Јовановић

Да ли ће наредне године – након истека аранжмана с ММФ-ом – Србија, попут других држава које су одбациле сарадњу са овом институцијом, изабрати сопствени модел развоја?

Мало је позната чињеница да је Југославија била један од 44 оснивача ММФ-а, када је створена и Међународна банка за обнову и развој или Светска банка – за дугорочно финансирање. Међутим, већ дуго циљ ММФ-а није помагање економијама које имају финансијске проблеме како би се избегао домино ефекат на регионалну, или глобалну привреду већ је своје деловање пребацио на поље политичке моћи. Овај главни промотор неолибералне догме и заштитник интереса крупног капитала успешно је смождио многе националне економије од Јужне Америке, Мексика, Русије (1998), Грчке, Шпаније, Португалије, Ирске, Словеније, Судана…

[restrict]

ИЗЛАЗАК ИЗ ЕКОНОМСКОГ ЋОРСОКАКА Број земаља које су упркос или захваљујући овим кредитима успеле да функционализују своју економију и званично изађу из програма помоћи ЕУ и ММФ, попут Мађарске или Белорусије, занемарљиво је мали, али оставља простор за претпоставку да „криминални империјализам“ може бити ограниченог рока уколико се „жртва“ на време извуче из загрљаја свог кредитора.
У извештајима о повећању раста БДП-а и примања у јавном сектору који су запљуснули јавност након шестог контролног састанка с представницима ММФ-а, изјава премијера да ускоро истиче аранжман са овом институцијом готово је прошла неопажено. Они који су 2015. прогнозирали да потписивањем овог аранжмана Србија даје ММФ-у, Светској банци и Европској банци за реконструкцију и развој овлашћења да могу потпуно дужнички да заробе Србију до те мере да не само одлучују шта приватизовати и колико штедети већ и да кадрирају „стратешки“ важне министре и праве избор Владе – нису коментарисали ову најаву…
Премијер Александар Вучић рекао је да ће плате у јавном сектору бити повећане између пет и седам одсто, наставницима и учитељима примања ће трајно бити увећана између шест и седам одсто, док ће у здравству, лекарима и медицинском особљу, повећање износити пет одсто, колико ће бити увећане плате и полицији и војсци.
Најтежа борба била је управо за виша примања у полицији и војсци, јер ММФ је, како је рекао, пристајао на све осим на то. „Када сам био решен да напустим разговоре, пристали су и на то“, истакао је Вучић.
Говорећи о пензионерима, премијер је рекао да ће сви они, а има их око 1.780.000 у Србији, добити једнократну помоћ од 5.000 до 6.000 динара – линеарно.
Ова победа за преговарачким столом уследила је након што је Србија, играјући на карту помоћи ММФ-а, смањила пензије и плате запослених у јавном сектору, обзнанила бројне „вишкове“ у јавном сектору, најавила приватизацију посрнулих гиганата, и сходно препорукама позвала стране инвеститоре да учествују у слободној конкуренцији. Колико смо у томе били успешни, по речима министра Душана Вујовића, сведочи одлука Међународног монетарног фонда да, супротно уобичајеној пракси, попусти и дозволи повећање примања док траје програм. Вујовић, уз напомену да му је ово десети програм Фонда по свету, објашњава да се ретко где дешавало да ММФ призна напредак и дозволи да се бољи фискални резултат, односно приходи поделе грађанима.
„То је неуобичајен приступ, а ми смо већ у оквирима структурног смањења, већ смо на 3,89 одсто од планираних четири одсто“, рекао је Вујовић и истакао да смо скоро стигли тамо где би требало да будемо у децембру 2017. када се програм с ММФ завршава.
„Циљ програма који смо закључили с ММФ-ом је да се 2018. године вратимо не само на претходне плате него да имамо одрживи и инклузивни раст, који ће се одразити позитивно на све“, рекао је Вујовић.
И наша стопа раста је, наводи министар, у порасту, а и прогнозе се мењају навише. Само ове године ММФ је с 1,75 одсто подигао прогнозу раста на 1,8 посто па на 2,5 одсто.
Да ли ови позитивни показатељи говоре у прилог томе да ћемо из загрљаја с ММФ-ом изаћи као победници из економског ћорсокака, или ћемо се тек суочити с резултатима реформи које смо спроводили у складу с конкретним налозима?
Услови које је досад Србија прихватила, а који се тичу штедње, смањења запослених, умањења зарада и реструктуирања предузећа имали су толико успеха да смо дошли до тога да можемо да вратимо дугове страним кредиторима. Концепт ММФ-а и почива на томе. Реформе које се спроводе треба да имају за циљ привлачење стратешких инвеститора, при чему нико не искључује могућност да би под плаштом реформи Србија могла да се нађе пред ултиматумом да приватизује изворе пијаће воде и своју водоводну инфраструктуру, и тако отвори једно од најважнијих безбедносних питања. О благостању државе ту нема ни речи.

ДВА СЦЕНАРИЈА Чини се да анализа коју је својевремено за „Печат“ урадио Момир Булатовић, а промишљајући два сценарија у вези с економском политиком владе Србије, није изгубила на својој актуелности. Први је да она успе у свему битном и у кратком року реши постојеће проблеме. И други који би личио на економску стварност Грчке, Шпаније и осталих „усрећених“ чланица ЕУ.
„Услед смањења потрошње (штедње) долази до пада производње и до рецесије. Држава не може да сервисира доспеле обавезе и продаје своје обвезнице на берзи (зато је недавно изгласан сет закона). Берза реагује захтјевом за високим приносима (зарадом) што ће ти папири давати, усљед ризичности коју производи стање националне економије. Шпекулативни капитал ће похрлити у сусрет овој заради која је, само наизглед, ризична. Ризиком ће се правдати висока камата, иако ризика стварно неће бити, будући да ће ММФ гарантовати њену исплату на основу нових задуживања које ће одобравати Србији. Финансијски систем ће бити у све већим потешкоћама, које ће се рјешавати даљим задужењима, уз све неповољније услове. Амерички хеџ фондови (инвестирање у ризичне послове са великим профитима) просто обожавају грчке државне обвезнице. Ускоро ће се заљубити и у српске јер ће ММФ гарантовати и њихову исплату.“
Но треба рећи и то да Србија није заузела истакнуто место на листи земаља које су пале шака ове банкарске мафије. У прилог томе говори и чињеница, што је опет остало испод фона медијског интересовања, да очекујемо позајмицу од фонда за развој Абу Дабија у вредности од око милијарду долара која ће се повлачити у пет рата у вредности до приближно 200 милиона долара, у размацима од најмање шест месеци. Овај кредит, много повољнији од оних са Запада, намењен је за буџетску подршку, с каматом од 2,25 одсто годишње. Период доспећа зајма је деценија, укључујући почек од пет година, док је рок отплате пет година.
Није занемарљиво ни то да се као инвеститори не појављују само стратешке компаније са Запада већ се све више помињу и оне из Кине. Уколико ови импулси заживе, а ми прекинемо даље аранжмане с ММФ-ом, будућност српских инфраструктура, јавних предузећа, реформи, па све до путева, пруга и мостова биће само у нашој надлежности. Случај Ирске говори да је и то могуће. Ирска је прва земља еврозоне која је званично изашла из програма помоћи ЕУ и ММФ. Мађарска је такође 2013. показала врата ММФ-у, замоливши директорку да затвори канцеларију у Будимпешти јер је деловање ММФ-а тамо постало непотребно. Белорусија, која је од 2009. до априла 2010. добијала кредитне транше ММФ-а укупне вредности 3,4 милијарди долара, након завршетка кредитног аранжмана, није тражила нови програм. Ове земље се нису опоравиле по концепту и рецептури ММФ-а. Оне су само благовремено изашле из игре резања потрошње која је код осталих „верних клијената“ ове куће само продубљивала економску и социјалну кризу, доводећи их у колонијални, потчињени статус.

[/restrict]