Задаци новог начелника

Смена власти у Сребреници

Пише Стефан Каргановић

Сребреница више нема за начелника заступника интереса мањинске политичке машине којом се диригује из Сарајева. Добила је начелника који напокон представља интересe већине грађана – и то из обе етничке и верске заједнице – који живе на територији општине Сребреница и којима је стало до напретка на месту где су настањени

Нешто што су сви сматрали готово немогућим, ипак се догодило. Није реч о исходу председничких избора у Сједињеним Америчким Државама него о коначници изборног процеса у општини Сребреница у Босни и Херцеговини. Чак и у шали, могућност повлачења било каквих поређења између изборних резултата у једној од најважнијих земаља света и у једној балканској касаби – звучи бизарно, али, под датим околностима, сасвим је оправдано. На свој начин, Сребреница и хипотека лажираних догађаја који се за њу везују уздигнути су на ниво светске приче, макар и кудикамо мање значајне од америчких председничких избора.

Овог пута, на општинским изборима у Сребреници догодиле су се – за тај локалитет – сасвим неуобичајене и неочекиване ствари.

[restrict]

ЕТНИЧКИ КЉУЧ Пре свега, после неколико неуспелих покушаја да науче елементарну политичку лекцију, житељима сребреничке општине српске националности најзад је упалила лампица и они су схватили да се „клин клином избија“. У Босни и Херцеговини то практично значи да – без обзира колико било за жаљење и неускладиво са духом демократске праксе грађанског друштва – ако желите да опстанете и да не будете безобзирно надгласани и искључени из политичког процеса, морате да збијете редове по етничком кључу и да опонашате методологију супротне стране. У овом случају то значи излазак на изборе с једним, заједничким кандидатом који ће заступати и ваше грађанске и колективне, националне интересе.

После низа неуспелих покушаја, српским житељима сребреничког краја овог пута је пошло за руком да се уједине иза Младена Грујичића, кандидата који успешно отелотворује оба задата циља. Он достојно представља национални интерес српског становништва у структурама сребреничке власти, али не само то. Истовремено је млада, динамична и креативна особа која ће по свему судећи адекватно заступати и њихове интересе у својству грађана. И не једино њихове, то је важно подвући, већ и интересе грађана друге по бројности националности у Сребреници, а то су муслимани. Зато су, по свој прилици, бројни муслимани и гласали за Грујичића.

 

ГЛАСОВИ ИЗ ВРЕЋЕ Друга необична ствар која се догодила је да чувени „гласови из вреће“, који су увек до сада одлучивали коме ће припасти општинска власт у Сребреници, овом приликом нису одиграли пресудну улогу. Да подсетимо, изборни систем у Сребреници јединствен је у свету, и у поређењу са њиме чак и онај у Чикагу делује као модел либералне демократије. Наиме, само за Сребреницу Република Српска је била присиљена да усвоји такозвани lex specialis, посебан закон који даје право хиљадама наводних Сребреничана који су тобоже живели у општини до 1992. године, а расути су по свету, да гласају на сребреничким изборима равноправно са бирачима који су настањени у тој општини.

Простор за злоупотребу који овакав корумпирани систем пружа буквално је безобалан. На страну то да је овакав начин учествовања на изборима незамислив у било којој земљи где се уважавају постулати демократске изборне праксе. Поред тога, овај систем без контроле – или тачније, под најстрожим надзором политичког Сарајева – омогућава преваре које чак ни машта пословично бескрупулозних чикашких политичких технолога не би могла да смисли.

Ове године, из неразјашњених разлога, вреће су закасниле у односу на прописани рок када је требало да буду допремљене ради пребројавања гласова. Из још мање схватљивих разлога, у очигледном наступу легалистичке грознице, Изборна комисија Босне и Херцеговине је те закаснеле вреће, приспеле из иностранства, искључила из разматрања при утврђивању изборних резултата. У суштини, то неочекивано намигивање уобичајеним нормама изборног процеса одредило је исход.

Као последица, Сребреница више нема за начелника заступника интереса мањинске политичке машине којом се диригује из Сарајева. Добила је начелника који напокон представља интереса већине грађана – и то из обе етничке и верске заједнице – који живе на територије општине Сребреница и којима је стало до напретка местa где су настањени.

 

БУДУЋНОСТ СПЕКТАКЛА 11. ЈУЛА Овакав развој догађаја деловао је као шок за етно-политичку секту која је већ годинама навикла да управља Сребреницом и черупа њен буџет и мултимилионске донације, безобзирно игноришући легитимне аспирације православних и муслимана да се посвети пажња квалитету њиховог живота и развоју њихове општине. Уместо тога, једина тачка на политичком програму досадашње власти било је организовање пропагандног спектакла 11. јула сваке године.

Тај спектакл ће се, наравно, наставити, и власти Републике Српске не би требало да предузимају ништа да на то утичу. Најбоље је не дирати представу и оставити је досадашњим режисерима да наставе са њеним годишњим инсценирањем, како знају и умеју. Међутим, без покровитељства општинских власти и без активне подршке уходане локалне политичке машинерије, будућност спектакла – као увек када се ради о догађајима који нису спонтани – под знаком је питања.

Нови начелник Грујичић је правилно поступио када је „Мајкама Сребренице“ понудио канцеларијски простор у згради општине и када је изјавио да ће као нови, демократски изабрани начелник радо присуствовати комеморацији 11. јула. Тиме је простор за демагошку критику његове администрације сузио на најмању могућу меру.

Као што се могло очекивати од примитивних балканских усијаних глава, Хајра Ћатић, председница „Удружења Мајке Сребренице“, са фингираном индигнацијом одбацила је оба Грујичићева предлога, с образложењем да „човек који негира геноцид не може бити наш начелник“, преноси сарајевски „Дневни аваз“ од 12. новембра 2016. године.

 

ПОЛИТИКА ИСТИНЕ И то нас доводи до суштине ствари. Младен Грујичић заправо није „негирао“ геноцид у Сребреници, али би то свакако требало да учини. Ако се тим питањем донедавно није у довољној мери бавио, у међувремену је добио све потребне податке да би напокон могао да формира интелектуално и морално одбрањив став о овом важном питању.

Једина платформа на којој би се од свих житеља Сребренице, и Босне и Херцеговине, могло очекивати да се уједине јесте платформа истине. Једина локална политика која Сребреницу може да уздигне са нивоа касабе на ниво потенцијално напредног и симпатичног европског градића је – политика безусловне истине.

Младен Грујичић је до сада испољио низ изванредних личних својстава током предизборне кампање и у периоду између изборне победе и формалног преузимања власти пре неки дан. Својим рационалним изјавама смиривао је вештачки распириване напетости и покушавао да све суграђане уједини око заједничког пројекта који би користио свима. Сада преостаје још један такав потез, можда најкрупнији по домету и значају.

Приватне организације имају неспорно право да тврде било шта о догађајима у Сребреници у јулу 1995. године. Али општинска власт, највиши политички орган локалне самоуправе, више не сме да буде пропагандно оруђе за промовисање једне верзије тих догађаја, и то оне која се урушава буквално свакодневно. У прошлонедељном броју „Печата“, у тексту „Кратконожне лажи Хашког трибунала“ из пера нашег сарадника Ендија Вилкоксона из Сједињених Држава, раскринкан је један од наводно најбоље документованих сегмената сребреничке приче, стрељање у Брањеву. Читаоци и шира јавност могу да суде сами, а нека то исто учини и Младен Грујичић.

Ако жели да буде начелник свих грађана општине Сребреница, Младен Грујичић мора да активно стави под критичку лупу нелегитимно учешће својих претходника у политички инспирисаним и чињенички неутемељеним спектаклима у Поточарима сваког 11. јула. И да се дистанцира од тих представа, не зато што је непожељан у очима госпође Хајре Ћатић него зато што представнику свих грађана тамо није место. Његову џентлменску понуду да присуствује на комеморацији госпођа Ћатић је осионо одбила и он је зато, као начелник, сада ослобођен од обавезе да обраћа пажњу на церемонију где је званично проглашен за персону нон грата. 

Ако је спреман да то учини, добиће све податке који су му потребни да „међународној заједници“ образложи свој став. Уосталом, нека посети градску библиотеку Сребренице и тамо ће наћи издања „Историјског пројекта Сребреница“ и одговоре на сва питања на ову тему.             

[/restrict]