„Вучић нам хоче взети Титове автомобиле ин његово некдањо резиденцо“

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Словеначки портал СиОЛ је насловом „Јок, брате, нема шанси“ о(т)писао захтев Србије и српског премијера. Треба знати да је СиОЛ део Телекома Словеније, а тај је у власништву словеначке државе, дакле није по среди бомбастичан текст из неког таблоида већ је реч о медију који је весник и извођач државне политике

Ако је судити према изјавама највиших словеначких званичника и извештавању овдашњих медија, словеначки премијер није био искрен према својим домаћинима приликом последње посете Београду пре двадесетак дана. Да подсетимо, Церар је допутовао у дводневну посету српској престоници 23. октобра, поводом заједничке седнице влада Словеније и Србије која је одржана сутрадан. Домаћини су словеначког премијера и његове министре поздравили са највећим државничким почастима и угостили у вили Обреновића у Смедереву. Свечани дочек за остатак словеначке делегације организован је 24. октобра испред Палате Србија. На крају је одржана и новинарска конференција на којој су о „никад бољим“ односима између две државе и уз тврдњу да „између две државе нема отворених питања“ говорили премијери Миро Церар и Александар Вучић.

[restrict]

За разлику од српске јавности, која је имала прилику да детаљно испрати сву част указану гостима из Словеније, укључујући и сплет народних игара и песама локалних културно-уметничких друштава, у Словенији је скуп у Београду прошао незапажено, тек узгред поменут на државној телевизији, док су га приватни штампани и електронски медији одреда игнорисали. Што није необично ако се зна да у Словенији од 90-их наовамо Срби и Србија нису у милости, па отуда ни српска потреба за „братимљењем“ са потпуним странцима, још нарочито јер последњих деценија расте идеја да Словенци воде порекло од мистериозних Венета, а никако од Јужних Словена или Словена уопште. У Словенији се отуда не гледа благонаклоно ни на неке обичаје, попут три (уместо два) пољупца приликом поздрава, ни на „наметљиву српску присност“, а још мање на поскакивање на ноте које нису блиске уху навикнутом на звуке полке. Све то је словеначка делегација стоички поднела током боравка у Београду, све док није потегнуто питање – имовине. Био је то окидач да десетак дана касније крене лавина љутих коментара, по безмало свим словеначким медијима. „Србија хоче Титове автомобиле ин вило на Бледу: јок, брате, одпаде!“, „Вучић нам хоче взети Титове автомобиле ин његово некдањо резиденцо“, „Словенци би поштно кочијо ин Кекца, Срби па Вило Блед ин Титове лимузине“, „Вучићеве жеље со ено, сукцесија друго“, то су само неки од наслова којима су медији у државном власништву, међу првима, алармирали словеначку јавност на аспирације Србије и српског премијера да „присвоје Титове аутомобиле и вилу на Бледу“.

„Јок, брате, нема шанси“, тако је на пример портал СиОЛ о(т)писао захтев Србије и српског премијера. Треба знати да је СиОЛ део Телекома Словеније, а тај је у власништву словеначке државе, дакле није по среди бомбастичан текст из неког таблоида него се ради о медију који је весник и извођач државне политике. У конкретном тексту је већ у наслову изражен подсмех уз апострофирање турцизма „јок“, који није узречица у словеначком жаргону, као ни поштапалица „брате“. У истом духу су известили и државно „Дело“, државна РТВ Словенија, „Словенске новице“… Заједнички именилац медијских напада и прозивки на рачун српског премијера и Србије јесте наводна намера Србије да за себе извуче противправну корист на рачун наследства некадашње СФРЈ. „Зар да останемо без збирке Титових аутомобила? Или неке некретнине на Бледу?“, запенушао је један од ТВ водитеља, огорчен јер је „српски премијер Александар Вучић намигнуо да би Словенија морала да врати некадашње Титово власништво“. Љубљанска ПОП ТВ је отишла корак даље: „Вучић хоће да нам узме Титове аутомобиле и његову некадашњу резиденцију.“ Тако је најављен прилог у централном ТВ Дневнику, уз драматичан увод „да председник српске владе Словенији напросто хоће да узме BMW-е, кадилаке, ролс-ројсе, укупно чак 17 луксузних возила која су некада припадала југословенском врховном вођи Јосипу Брозу Титу“.

ШИПАК У ЏЕПУ Водитељка исте телевизијске станице је потом истакла да ти „олдтајмери већ више од 30 година привлаче на десетине хиљада посетилаца у Техничком музеју Бистра“, а да возила „припадају, наравно, Словенији“. Емитована је и репортажа „са лица места“ – из музеја код насеља Бистра (44 становника), надомак Љубљане, где су у истоименом дворцу, претвореном у технички музеј, Титови аутомобили већ три деценије изложени очима јавности. „Та прича као да није закључена, а прошло је 25 година од распада Југославије“, огорчен је репортер, и подсмешљиво показује на експонат иза себе – заставу 101 из Крагујевца, „возило из социјалистичког раја“, за разлику „од најпознатијег ролс-ројса који је Титу поклонила најбогатија југословенска република – Словенија“.

„А сада српски премијер Александар Вучић захтева Титове аутомобиле и његову некадашњу резиденцију за Србију“, упозорава коментатор ПОП ТВ, у истом маниру као и државна РТВ Словенија, у сличном прилогу, на шта су и други медији чуђење над дрскошћу српске стране поентирали изјавом Ане Полак Петрич, високе представнице Републике Словеније за наследство: „Титови аутомобили су били у Техничком музеју Бистра 25. јуна 1991. године када се Словенија осамосталила, и зато припадају Републици Словенији.“ Читање споразума на који се позива Петрич Полакова, међутим, открива да се ради о спину. Споразум о наследству је потписан пре 15 година, али питање тзв. Титових аутомобила, на пример, није никада решено. Штавише, и већина поменутих словеначких медија се изланула и признаје да су Титове лимузине средином осамдесетих година прошлог века (у доба када је заједничка држава постојала) биле позајмљене из музеја који се налазе у Београду. О томе сведоче и документи, а до једног је дошао и „Печат“, под називом „Списак возила у Техничком музеју Словеније“. У документу о „преузему“ види се да је у књиге Музеја у Бистри од редног броја 834 до 910 уписано 17 аутомобила. Од Packard Clipper-а из 1948. године (последњи власник ЈНА, одлуком министра одбране – тада адмирал Бранко Мамула, број 33-1 од 4. 1. 1984 и одлуком ВП 2280 бр. 108-12/82 вписан као део провијанта музеја у Бистри) преко ролс-ројса Silver Wraith (редни број 857) из 1954. године, линколн континентала из 1974, кадилака из 1946. и кадилака из 1936. до заставе Р55 (без године производње).

Возила заведена под редним бројем 834–836 Техничком музеју Словеније (ТСМ) наводно је поклонила ЈНА ВП4795, а кадилак из 1976 – Скупштина СФРЈ. Сва остала возила, међутим, од редног броја 856 до 910, значи њих 13 са списка, и према деловоднику ТСМ у Бистри, власништво су Музеја историје Југославије (пре тога Меморијалног центра Јосип Броз Тито), са изузетком (под редним бројем 895) Packard Twelve Ser. 15 из 1937. године и (под редним бројем 896) мерцедеса 540 К из 1939. који су власништво Војног музеја Калемегдан. За сва та возила у књигама ТСМ јасно пише да су у Словенију стигла у периоду 1985–1987 на основу Уговора о позајмици између Меморијалног центра ЈБТ из Београда и ТМС у Бистри, док за два возила из Војног музеја на Калемегдану – нема таквих белешки.

Пошто је очито да се радило о позајмици и то на основу уговора (који је давно истекао), нема сумње да је то питање српски премијер легитимно потегао у присуству словеначког колеге и министара из словеначке владе, пред новинарима, у Београду 24. октобра. Церар је тада оћутао, што се могло разумети као да се не противи изреченом. Али после најновијих напада словеначких медија на српског премијера и Србију – намеће се питање да ли је председник словеначке владе заправо држао шипак у џепу, док је слушао говор и захтеве колеге из Србије?

ОБМАНА Индикативне су и тврдње високе представнице за питање наследства из словеначког министарства спољних послова, која је уједно и предавач на Европском правном факултету у Љубљани, а која сада по принципу „такнуто-макнуто“ каже да оно што се затекло у Словенији на дан њеног отцепљења од тадашње Југославије – аутоматски припада Словенији, при чему се позива на споразум о сукцесији. Занимљиво је да је иста особа – Ана Полак Петрич, како је „Печат“ писао (број 366), априла 2015. године амбасадору Србије у Љубљани предала списак 313 предмета које Словенија потражује од Србије, јер су се ти „затекли у Србији“. Том логиком (да покретна имовина остаје тамо где се затекла) предмети које Словенија тражи као део своје „културне баштине“, попут уметничких слика Јакопича, Јакца, Кобилице, уз авион „Еда 5“ Едварда Русјана, поштанске кочије и других – ваљда би требало да остану тамо где су сад.

Србија, изгледа, не разуме и не практикује логику словеначке стране већ вредно враћа и доставља Словенији све што се од ње тражи. То су недавно открили словеначки медији, побројавши читав низ уметничких предмета и историјских артефаката (преко 200) који су Словенији – већ враћени. Све за обећања да ће „Словенија помоћи Србији на путу у ЕУ“, што је једна од флоскула коју словеначки званичници вазда троше да у Београду прокрче пут за остваривање властитих интереса. На крају, вратимо се коментатору ПОП ТВ који је поменут прилог заокружио опаском „да захтев српског премијера треба тумачити у оквиру српске унутрашње политике“, уз напомену да „нам Срби још нису вратили ни оригинал филма Кекец“. Уместо закључка емитован је исечак у коме Кекец прети негативцу: „Поставићу му замку, пашће у клопку.“ 

 

ВАРКА

Споразум о наследству некадашње СФРЈ ни у једном члану не даје основу за поступање Словеније по принципу „све што се нашло на тлу Словеније у време проглашења њене независности – јесте словеначко, а оно што се затекло у Србији – такође је словеначко“. У прилогу А око покретне и непокретне имовине, Споразум о сукцесији одређује да имовина федерације „прелази на државе наследнице“, али то, наравно, важи само за неспорно државну имовину. Тај члан се не односи на имовину других правних субјеката (музеја, галерија) са седиштем ван појединих држава наследница. Титови аутомобили, који су били власништво музеја у Србији и који су само привремено позајмљени за изложбу у Словенији, свакако нису били „државна“ имовина. Неспорна државна имовина – касарне, путеви итд. – која се налази у Словенији законито је постала словеначка имовина на исти начин као што је нпр. имовина савезних органа у Србији постала српска имовина, али се тај принцип „поделе“ не може применити на проблем од стране Словеније узапћених „Титових аутомобила“ који су у време када су били послати у Словенију били власништво музеја из Србије. Трећи члан прилога А Споразума о сукцесији СФРЈ истина допушта и другачију деобу, јер наводи да се основни принцип поделе (према коме имовина СФРЈ постаје имовина држава наследница) не односе на државну имовину која је „од великог значаја за културну баштину једне од држава наследница и која је по свом извору са територија те земље, као што су то уметничка дела, рукописи, књиге и други предмети уметничког, историјског или археолошког значаја за ту земљу и научна достигнућа и важне збирке књига или архива“. У складу са принципом „извора“, Словенија од Србије тражи оригиналне траке филма Кекец, уметничка дела, археолошке артефакте и слично. При чему пренебрегава постулат да такву имовину може да тражи само ако је „државна“ – али не ако је та већ била део збирки неких других, недржавних правних субјеката. Поред тога, ако се Словенија (погрешно) позива на Споразум о наследству, намеће се питање зашто по истом принципу не жели да врати Титове аутомобиле и многа друга уметничка дела која се налазе у Словенији а чији „извор“ је Србија. Апсурдно звучи и тврдња да су Титови аутомобили, који су у Словенију послати привремено за изложбу у Техничком музеју у Бистри, „од изузетног историјског значаја“ само за Словенију, а још невероватнија тврдња јесте да су то предмети чији је „извор“ Словенија. Позивање на то да је један од њих управо Словенија поклонила Титу, наводи на закључак да би Словенија на основу накарадне интерпретације Споразума о сукцесији желела да ућари и јаре и паре.

На сличан начин је Словенија већ добила многе амбасаде СФРЈ и друга здања у иностранству која јој је протеклих месеци изручила Србија, али службена Љубљана упркос томе већ деценијама одбија да исплати пензије неким официрима ЈНА, који су после распада СФРЈ остали да живе на територију Словеније…

 

[/restrict]

  быстрые займы онлайн займ экспресс кировзайм просто деньгионлайн на карту займ