Уљаревићева ходочашћа

Чему нас учи песничка збирка „Школа одучавања” Радомира Уљаревића

radomir-uljarevicПише Рајко Петров Ного

Увек свој а увек друкчији, овај је песник тако и толико избрусио парадоксе да, суочени са њима, каткад остају збуњени и вешти читаоци поезије

Радомир Уљаревић (1954) је песник замашног и разноликог опуса, један од ретких који зна да ризикује и да се поетички креће тамо и овамо, по мери материјала који обликује. Његова су разна поетичка опредељења у складу са оном чувеном лозинком: узми све себи, дај мени суноврате! Увек свој а увек друкчији, овај је песник тако и толико избрусио парадоксе да, суочени са њима, каткад остају збуњени и вешти читаоци поезије. Његов скоковит и онеобичен начин мишљења може нам се учинити алогичним све док се не опсетимо да је алогичност у срцу поезије.

[restrict] Већ је насловом књиге Школа одучавања („Архипелаг“, Београд, 2015) сугерисана стручна терапија читаоцима којом могу да се отклоне од уобичајеног, рутинизованог, разним поетичким доктринама идеологизованог писања и читања, као од каквог озбиљног порока и болести зависности. Требало би научити како се одучити. А онда и како изаћи на чистац, на белину апсолутног незнања, светог незнања, које је предуслов да се изложимо спасоносном пољу радијације поезије и религије.
У овој Уљаревићевој књизи поезија и религија су од исте твари. Разуме се, Уљаревић не попује и не проповеда. Па ни онда када, као у овој књизи, истури мото – „о свете невидљиви / ми те видимо / о свете недодирљиви / ми те додирујемо / о свете несазнатљиви / ми те знамо / непојмљиви / ми те схватамо“ – ове су речи, колико програмске, толико и порицатељске, од перцепције и контекста зависне. Оне се двосмислено комешају са садржином песама испред којих стоје, јер тај садржај каткад потврђују а каткад поричу.
Ваља се привикнути, рецимо, на тешко решиву двосмислицу, на апорију, уводне песме „Невидљиви монаси“ међу којима „Има њих што се подвизавају / Мада ту нису одавно“. И ваља се у овом неочекиваном мишљењу, у овом кључном парадоксу разабрати: „Њихова невидљивост / Засад је једини доказ да постоје / Али ни наша видљивост / Није нарочит доказ / О нашем постојању.“
У школи одучавања, у ходочашћу по Светој Гори, у песми „Предавање о Путу“, рецимо, читамо да само један пут води међу невидљиве црнорисце, међу сјени, међу оне чисте голе лобање хиландараца, које се из земље, кад томе дође време, изваде, оперу вином и поредају у јединствену библиотеку на Атосу. Читајте. Јер те лобање „говоре оно о чему се ћути“. На оваквом Путу наш песник брзо оглухне за причу сваког брбљивца, једнако као и за самопоузданика који „вјерује / И у Бога и у себе“. Да би се припремио за вишње увиде, наш ходочасник стреса са себе све досадашње стереотипе и упућује се „у чисто незнање“. Чисто незнање је плодна њива у овој књизи.
У песми „Школа одучавања“ читалац, као „усев смртни“, стиже до одрешитих увида – „да само Ништа остаје / у вјечном памћењу / као непокретно знање о нама“ – а песма се прстенасто отвара и затвара истим стихом: „јер учење је смртоносно“. Тај стих шумори у овој песми, па и у целој књизи, као у каквој шкољци. Јер, „који брзо уче, први се потурче“, додајем тек да би ове високостилизоване парадоксе малчице вулгаризовао. На једној лобањи, у оној јединственој Хиландарској библиотеци, написано је да је живот „најкраћи дио бесмртија“. А када је један наиван а љубопитљив Невидљивога запитао да ли се могу на час видети, „глас ниоткуда“ љубазно му је одговорио: „Ако нас Бог удостоји / Да се видимо на оном свијету / Овдје се немамо окошта гледати“.
skola-oducavanja-uljarevicПрича се – а када се често прича, као да и јесте – ко је год на Свету Гору крочио, отуда је изашао друкчији. Ако је икад и изашао. Било како било, тек хаџилук Радомира Уљаревића, припреманог, а изгледа и спремљеног за школу одучавања, вишеструко је био плодоносан. Родно место ових скупо зарађених, аскетски сведених циклуса, али и целе истоимене књиге Школа одучавања, њена, како би философи рекли, онтолошка фасцинација, збијена је у два једноставна стихића: „Дубока је замисао / Да нешто уопште постоји.“ У томе и таквом постојању наш песник је, као какав Блудни Син, сачекао „Из глине / Крв да проструји“, да би у молитви могао да созерца: „Велик си Господе / Јер ти си своје дјело.“ Био Блудни Син, био Верујући – како кад и како у којој својој књизи – Радомир Уљаревић је постојано осећао да је свака наша породица по подобију Свете породице и да су од те чежње српска поезија и књижевност, када су најбоље, исткале јединствене рапсодије о очинству и синству. „Чедо моје возљубљено, утехо старости моје“, стоји на почетку и на крају сваке велике српске књиге. У српском, или још уже, у херцеговачком ареалу, имао је Радомир на кога да се ослони. Песник највеће патријархалне елегије има стих: „Ту у сваком срцу стоји црква једна.“ Ето, такву црквеност у читаоцу ова поезија оживљава.
Па ако је у прва два циклуса – „Школа одучавања“ и „Три Радомира“ – упослио и разиграо парадоксе и апорије, у идућа три – „Гледајући доле низ друмове“, „Косто Господин Когито“ и „Златно руно“ – делају надахнуте и живом водом проточене параболе. Присетимо се да је у параболама Христос поучавао. Ево једне која има наслов „Копље и капа“: „Било је одавно већ се смрачило / у црној гори // када је пјесник изговорио нове ријечи / које су палили свијећу // тај пламичак освјетљава предјеле / кроз које је прохујао сјај сотоне // кроз које је пронио копље / на ком је набодена наша капа // низ које се слива крв низ корење / до испод земље.“ Као у Христовом храму у Јерусалиму, када се православном патријарху – и само њему – чудом упале свеће, огњем који не пржи већ само светли, тако су се и у смраченој, од свуда опкољеној Црној Гори, на нове и моћне речи Песникове – као на сев наше муње у свемиру – палиле свеће кад је оно из мртвијех Србе дозивао. Ми се лако досећамо да је ова вјечна зубља Његошева, а она и ова вјечна помрчина ђаволова – онда, и сада, и увек. И да се ова битка бије јауком који, кад се преведе на Његошев језик, гласи: „Српској капи свуд име погибе.“ Оној капи коју је, као и све друго канонизовао Петар Други Петровић.
Али нити ће се свећа угасити, нити име и капа погинути, јер и у данашњој Црној и све црњој Гори – а богме и у другим нашим црним горама – још има подвижника и косовских Његошевих завјетника. Један од њих је и онај „прозорљиви Ерцеговац“, чудесни Косто Новаков, који је, у недостатку свештеника, леденом водом на фронту, у овом последњем рату, крштавао борце – да на онај свет не оду некрштени. А касније је, по Владикином благослову, њихова имена свештеник уписао у анђеоску војску. То је онај исти Косто Новаков који у сан долази оцу Радомиру, који га, четрдесет дана након смрти пита: Прође ли? А он му одговара: Је-два. Па шта ће са нама бити кад се онаки чоек једва прометнуо кроз иглене уши, вапи отац Радомир (Никчевић) а с њиме и читаоци. Је ли у ову кратку песму-параболу стао читав роман? Или, рецимо, у песму „Први српски буквар“, која пева о судбини првих и последњих ћириличних оловних слова – у времену када се време зауставило, „када су се чада речених црноризаца / одрекла слова на којима је заснован / темељ сваке куће црногорске“. У самообрачуну са старим словима, у актуелној истрази предака, Монтенегрини, изгледа, немају особитих потешкоћа, јер је, како каже песма, свакоме слову додељен по један перјаник. Откако је почело преправљање азбуке, турчење и католичење нашега света онамо. Потешкоће још једино прави народ, а с њиме и Српска православна црква у Црној Гори и њен митрополит, а онда и српски писци у Монтенегру, који, рецимо, у Херцег Новом читав август месец, на Тргу од ћирилице, свако вече поричу наопак слоган Онај сам који нисам, ојачавајући древно Христово начело Онај сам који јесам. На Тргу од ћирилице наша два Радомира (Никчевић и Уљаревић) и Желидраг Никчевић израстају, изгледа, у неку врсту културних јунака. То ваља истакнути јер се о томе мало зна.
Па ако уводна песма пева о невидљивим монасима, који су стварнији од стварности, изводна, „Четверодневни Лазар“, колико о чуду Христовог васкрсења Лазара из Витаније, пева и о свима нама који смо, са искуством смрти, већ били четири дана мртви, и који чекамо Долазак.
Парадокси и апорије у ходочашћу Светој Гори и по Светој Гори, та каткад непрозирна телеолошка мрена из првих циклуса ове одлично компоноване књиге, стављени су у скоро неиздржив савремени контекст у потоња три циклуса, па је међу њима дошло до извесног комешаја. Почетна метафизичка концепција света изложена је савременој лажи и преварности, новом преверавању. Прожимање почетних и потоњих циклуса – парадокса и апорија са параболама – залог је извесне драмске напетости, па би се, можда, могло рећи да ова песничка књига има и своју драматургију.
Овде се некад гледа из жабље, некад из небеске перспективе, а некад и очима Старога Вујадина, дакле, са највише планине – „гледајући доље низ друмове“. Очима које гледају „да би негледале“.
Све је у овој књизи промишљено и самосвесно стегнуто. Тако чак и Белешка о песнику сажима парадокс и апорију наше убрзане историје и згужване географије. Ослушните како, и тамо где би подаци морали бити поуздани и тврди, чињенице не само да лебде већ и потањају у општу несигурност и географског и историјског лудила: „Радомир Уљаревић је рођен 28. или 29. априла 1954. године у Равним Гомилама, село Горња Врбица код Билеће, Опутна Рудина, срез Вучедолски, општина Никшић, задња пошта Црквице.“ Па се ти, мајчин сине, снађи. Збиља, чији си ти, мали, ако ти је кућа у једној, а гробље у другој држави.
А можда се није ни требало сналазити, већ постојеће парадоксе, апорије и параболе, али и апсурдности, распевати.
То је у овој књизи Радомир Уљаревић на узоран начин и учинио.

У Калиновику, о Петровдану, 2016. године

[/restrict] unshaven girls займ на кививеб займзайм на карту срочно без отказа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *