Трагом занемарене опасности

Драгомир Анђелковић 

Базе терористичке „интернационале“ налазе се недалеко од Београда и других наших великих градова. Озбиљност претње која из тога произлази и даље површно схватамо

Индикације да је неко спремао атентат на премијера Вучића, али и релативно учестала убиства – по свему судећи мафијашког карактера – основано подстичу озбиљну забринутост наше јавности. Јављају се слутње да отпочиње низ реприза разноврсних немилих дешавања с краја прошлог и почетка овог века. Још нам само исламистички тероризам фали па да добијемо крваву постмодерну синтезу свега наопаког. Но, иако је он ескалирао на нашем континенту – те ако боље размислимо надвија се и над нама – њега се још и најмање прибојавамо. Кога су змије уједале и гуштера се плаши, али док гледа око ногу, често не види да му велика саксија пада на главу. Није рационално тако поступати. По нас реалном исламистичко-терористичком изазову, који занемарујемо иако је поред нас ништа мање од онога чега се с разлогом прибојавамо (атентати на политичаре, мафијашки обрачуни, плима бандитизма) – мислим да је потребно посветити одговарајућу пажњу. Не дај боже да експлодира на Балкану као што се дешава у Западној Европи, а камоли на Блиском истоку – видели бисмо да су изазови које обично имамо у виду, ма колико били опасни, тек сенка трагедије која може да нас задеси.

[restrict]

ЕЛ МУЏАХИД Током ратова који су пропратили распад Југославије ми се срећом нисмо суочили с терористичким ударима на наше градове ван зоне ратних операција. Отуда али и због превиђања неких важних безбедностно-историјско-географских чињеница – без обзира на искуство с исламистичким јуришницима који су ратовали против нас крајем прошлог века – некако олако помишљамо да смо ван делокруга њихове сада активне терористичке сабраће. Сирија, па и Француска од нас су далеко, а заборављамо да је мали „Блиски исток“ у БиХ надомак престонице Србије! Као и да одатле вреба терористичка хидра која представља озбиљну опасност за Српску и Србију, односно у првом реду за становнике њихових већих градова као што су Београд, Нови Сад или Бањалука. И ту није крај: пипци те немани из база у БиХ лако могу да досегну и бројне градове у земљама чланицама ЕУ. Та вишеслојна опасност је и те како реална, и то захваљујући западном делу тзв. „међународне заједнице“.

Током грађанског рата у БиХ, да би биле ојачане позиције Сарајева, уз помоћ Вашингтона и неких европских престоница, масовно су регрутовани муслимански екстремисти да дођу у ту комплексну земљу и боре се против Срба. Тако је, и то под покровитељством лидера БХ муслимана, формирана и злогласна формација Ел Муџахид, састављена од исламистичких бојовника из разних делова света. О каквим људима се ради, говоре њихови гнусни злочини над Србима; тек примера ради наводим један када су после неке успешне акције Алији Изетбеговићу на „поклон“ послали 21 одсечену главу наших војника. То су сарајевске власти очито високо вредновале, па су припадници те екстремистичке формације, налик онима тзв. Исламске државе које данас жаре и пале по Сирији и Ираку, добијали бројна признања, награде и привилегије. Багателишући све страхоте које су починили, чак им је по окончању рата, у виду геста захвалности за учињено, Изетбеговић и јавно одао част.

 

ФАТАЛНИ СЕМАФОР Све то западним центрима моћи није боло очи. Они су још били на линији нескривеног савеза с исламистима. Дали су им неслућени ветар у леђа и глобални геополитички значај како би се борили против Руса у Авганистану, а затим су исту матрицу применили против Срба у БиХ. Стога, није им сметало ни то да исламистички башибозук као резервна сарајевско-атлантистичка армија остане и после рата у БиХ. Многи исламистички јуришници чак су добили и БХ држављанство, а још више њих је награђено материјалним условима за наставак живота у муслиманском делу БиХ. Ту су наставили да воде свој рат и у мирнодопским условима, идејно ширећи екстремизам и на делове локалног становништва. Када се то узме у обзир, не треба да чуди да је БиХ земља из које је пропорционално уделу муслиманске популације на блискоисточна ратишта отишло највише самозваних џихадиста. Да сада не говоримо о свеобухватној исламистичкој инфраструктури у БиХ за регрутовање, снабдевање, обуку и пропаганду.

У међувремену ослабиле су везе између исламистичких екстремиста и Запада. Да не буде забуне, многе њихове фракције су и даље под контролом америчких, британских и неких других специјалних служби. Чак и када су фиктивни противници нпр. САД, неретко раде у складу с концима које повлачи нека тамошња „невидљива рука“. Ипак, део екстремиста се отргао контроли и представља претњу за многе западне земље, а и они који су под нечијим надзором то су  пречесто на селективан начин. Имају линије које треба да следе, односно не смеју да пређу, али много тога могу да раде по сопственом нахођењу ако директно не угрожавају савезника из сенке. Тако, уколико нису претња рецимо за Лондон, могу да буду за Берлин. Далеко од тога да је Запад у свему хомоген. Што се нас тиче – ту мислим свеобухватно на српски фактор – опасне су све, условно рецимо, три категорије муслиманских екстремиста. Једни могу да крену на нас као експоненти Запада ако им се да зелено светло, други зато што нису експлицитно добили црвено светло да то не учине, а трећи како им је по вољи.

 

(АНТИ)ТЕРОРИСТИЧКА ЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА Да ствари реално лако могу да крену у том смеру, последице су онога што су и институционално БиХ наметнули Брисел и Вашингтон. У околностима када екстремистичке исламистичке структуре – које су већ сада регрутна база за масовно терористичко деловање ван БиХ – уживају подршку муслиманског СДА врха власти у тој државној заједници, Запад је накарадно изгурао централизацију обавештајних служби изворно предвиђених да буду на нивоу ентитета. Високи представник (неоколонијални гувернер) Педи Ешдаун 2004. је, противуставно, увео таква решења, односно забранио организовано обавештајно деловање ван онога под контролом Сарајева и под доминацијом муслиманских кадрова. С таквом праксом се наставило и даље да би се стигло до тога да се сада покушава с ентитетског нивоа елиминисати и антитерористичко деловање полиције.

Шта се тиме постиже? Просто речено: да се кози повери чување купуса са свим последицама које то има. Обавештајно-безбедносни експоненти политичких структура повезаних с исламским радикализмом – гле парадокса – добијају кључну улогу у борби против тероризма муслиманске провенијенције. Што се српских кадрова у тим новоуспостављеним институцијама БиХ тиче, они могу да делују само онолико колико су органски повезани с Бањалуком, односно уколико се доживљавају као њени представници. И тада су њихови домети ограничени, али бар представљају контролни механизам који отежава да се номинални БХ борци против тероризма претворе у његове асистенте. А баш то може да се догоди од када српски политичари у сарајевским заједничким органима више не представљају Републику Српску већ опозицију њеној власти, која преко Сарајева покушава да се домогне владајућих позиција у Бањалуци. У таквој игри интереси РС постају секундарни, а могућност национално-одговорног уплива у безбедносно-обавештајне процесе БиХ лимитирана лично-партијским рачунима.

 

ТЕРОРИСТИЧКА ЗАРАЗА Тако је у БиХ већ заокружен опаки мозаик, а неки пробају и да га додатно прошире. Његови постојећи делови су, да поновим, следећи: огроман исламистичко-терористички потенцијал, паралисани унутрашњи безбедносно-обавештајни капацитети за његово сузбијање, (гео)политичка логистика за његово испољавање у неком моменту. Последња компонента је сложена. Ту су неки странци са Запада и исламског Истока, СДА муслиманска политичка елита директно и посредно делови српске политичке касте преко неких „наших“ политичара на власти у Сарајеву који избегавају да се на било ком пољу замере колегама из прве и друге категорије (пошто им треба њихова помоћ не би ли задовољили своје амбиције). На тим основама створена је велика бомба која може да експлодира негде између Париза и Београда па и даље (на обе стране). О самој БиХ шире и да не говоримо.

Тек да се у неколико речи подсетимо, ту је у протеклим годинама било више терористичких напада, од пуцања на дипломатске објекте до убистава припадника војске и полиције. Само захваљујући чврстој позицији Бањалуке, која у оквиру преосталих компетенција енергично делује и уз то се противи даљој безбедносној централизацији и тиме наметању још веће спутаности у тој важној друштвеној сфери – ситуација у БиХ није постала и гора. А и сада је таква да лако може да дође до терористичке ескалације са ширењем те заразе на регион (да не почињемо изнова причу о већ великом ефекту одскочне даске за текуће деловање на даљим дестинацијама).

 

ОДГОВОРНОСТ ДЕЈТОНСКОГ ГАРАНТА Свест о свему томе полако сазрева и на Западу. Довољно је подсетити се овогодишње априлске посете БиХ директора ЦИА, када је јасно исказано да САД од Сарајева очекују много конкретније деловање против исламског екстремизма. Но, у Вашингтону и Бриселу и даље неће да прихвате да то није могуће без поштовања изворних дејтонских приниципа и ревитализације ентитетских безбедносних овлашћења. Нажалост, ни Београд целу ствар на адекватан начин не схвата или ако није тако, уздржава се да је правим речима и потезима, на одговарајућим местима (западне престонице, УН) искаже. А као гарант Дејтонског споразума морао би то да учини. РС се бори за свој опстанак у оквиру БиХ конфедерације на државним основама које су међународно признате, али на разне начине већ дуго поткопаване од стране Запада и Сарајева. Тиме се Бањалука залаже и за безбедност РС, БиХ, Србије и читавог региона.

Време је да је Србија дипломатски и на друге начине у томе офанзивно (а не тек дефанзивно) у пуној мери и без икакве резерве подржи, између осталог аргументовано указујући кључним западним центрима моћи да је то питање и њихове безбедности. Прљаве игре које они играју у Сирији су једно, а надомак њихових кућа рачунице су им ипак нешто друго. Вук не мења ћуд, али се прилагођава ситуацији како би штитио своје интересе. Зато Београд има простор нешто да уради, само коначно мора да почне да делује енергичније. Због РС, али и Србије, ваљало би да га подстакне да то учини и недавно пронађено оружје у близини куће породице председника српске владе.

Појавиле су се информације да иза његовог „инсталирања“ стоје странци. У том контексту се помиње и БиХ. Јасно је да је мало вероватно да ћемо у овој фази добити дефинитивне одговоре, али логично је макар се упитати – да ли у то може да буде уплетен исламски тероризам, односно обавештајне и криминалне структуре повезане с њим? Штавише, има смисла да размислимо о томе да сутра могу да буду у питању и бомбе у некој нашој школи, аутобусима градског превоза или државним институцијама, које неће бити нађене пре него што их неко активира.           

[/restrict]