Почетна / Култура / САЈАМСКА ПРЕПОРУКА: ИЗБОР КРИТИЧАРА МИЛАНA Р. СИМИЋА

САЈАМСКА ПРЕПОРУКА: ИЗБОР КРИТИЧАРА МИЛАНA Р. СИМИЋА

simic-preporukeО ТРАГИЧНОЈ УСАМЉЕНОСТИ ПОЈЕДИНЦА

Миомир Петровић, Кућа од соли, „Лагуна“, 2016

kuca_od_soli-miomir_petrovic_vМиомир Петровић, романописац, приповедач, драматург, театролог, један од најјачих гласова савремене српске прозе, огласио се новим романом Кућа од соли, узбудљивом причом „о трагичној усамљености појединца у изузетним историјским околностима“ која никако не може оставити читаоце равнодушним, напротив. Заједно с Арсенијем Мартиновићем, римским студентом филозофије и трговцем уметничким делима, и дипломатом, крећемо у авантуру прикупљана уметничких дела за колекцију будућег музеја кнеза Павла. Маштовитији читаоци, хтели или не, осећаће се као сведоци успона фашизма, трагичног краја краља Александра све уз чудан осећај да и сами мењају идентитет! И, дуго, чамиће у нашој читалачкој свести последња реченица у роману И онако нико никада ништа није знао о овом човеку. Трагична усамљеност Арсенија Мартиновића, да.

ДРИБЛИНГ ДУХА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ

Александар Баљак, Зидови на хоризонту, „Архипелаг“, 2016

aleksandar-baljak-zidovi-na-horizontuЈедну од најбољих дефиниција афоризма дао је Валтазар Аламос де Боријентес (XVI век), шпански правник и политичар: „Афоризам је сажето упутство за друштвену болест.“ Дакле, што је друштвених болести више, то је погодније тло за развијање афоризма. А какво је стање с друштвеним болестима код нас, закључите сами. Јер, српски афористичари пишу најбоље афоризме на свету! Други кажу, не ми! И да се разумемо – тако не мисли и српска књижевна критика? Па се питамо: чиме је афоризам заслужио тако лош третман? Можда је најбољи одговор стигао од Александра Баљка, нашег најостваренијег афористичара: „Изгледа да је парадоксална природа афоризма одредила и његову судбину. Наш афоризам је изузетно квалитетан, али је истовремено и потцењен; он је првокласан а запостављен; значајан а скрајнут; моћан а неравноправан; привлачан а одбачен; популаран а прећутан; свеприсутан а игнорисан.“ Можда ће књижевна критика коначно гледати на афоризам другачије после најновије збирке Александра Баљка која, веровали или не, доноси преко 2.700 афоризама у којима се слика политика, друштво, наш менталитет, култура. И на крају овог малог осврта савршен афоризам Александра Баљка: Наша најбоља сатира настала је у тешким временима, а за савремену долазе бољи дани!

ЖИВОТНЕ МОЋИ СУ ПОТРОШЉИВЕ

Милан Тодоров, Лек против смрти, „Чаробна књига“, 2016

milan-todorovТодоров је стекао књижевно име пишући сатиричне приче и афоризме. Својим афоризмима заступљен је у више антологија приређених код нас и у свету. Последњих година, више него успешно, опробао се и као приповедач. Објавио је књиге прича Безброј наших живота (2011) и Не могу овде да дочекам јутро (2014). Лек против смрти је његов први роман. Тодоров, храбар као сатиричар, такав је и као романописац. Тачка око које се све врти у његовом рукопису јесу „брзо потрошљиве животне моћи“. У вишеслојној причи Тодорова читаоци ће препознати и неке фрагменте сопствених судбина. Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата, а ова прича се протеже све до ратне трауме деведесетих година прошлог века и даље. И поред свега, Лек против смрти јесте и писмо о нади у бољи и праведнији свет.

СУСРЕТ ИСТОКА И ЗАПАДА УВЕК ЈЕ ИЗАЗОВАН

Еуген Шуљгин, С неког другог света, „Архипелаг“, 2016

eugen-suljgin-s-nekog-drugog-svetaШуљгин је руског, племићког порекла, а племић је и у књижевност, истакла је једном приликом Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра. А да јесте племић и у књижевности, Шуљгин је доказао и управо објављеним романом С неког другог света (превела с норвешког: Софија Кристенсен). Читаоцу је понуђена прича о увек изазовном сусрету Истока и Запада, слово о Истанбулу као граду прича, о токовима историје и традиције савремене (и увек некако) подељене Турске. Нема стварности без паралелног живота великог града (подземног Истанбула), без верне слике обновљеног исламизма. Пратимо и трагове византијског живота, уверавамо се у богатство градског живота. Шуљгин износи истину и о злогласним затворима. Чини то на непоновљив начин, што и приличи племићу у књижевности. И једна напомена: ово је први превод неке књиге Еугена Шуљгина на српски језик. Честитке Архипелагу.

КЊИЖЕВНА ИКОНА, КИШ

Миленко Стојичић, Приче o Данилу Кишу, „Архипелаг“, 2016

price-o-danilu-kisuСтваралаштво Данила Киша већ годинама ставља се под читалачку лупу, о његовој прози пишу се књижевне студије, нижу полемике и критике, приче и песме у којима је писац јунак – све оне заједно јесу рефлексије и новооткривени видици на уметникову слутњу загонетке самог света. Шта нам нуди антологија Приче о Данилу Кишу, ако знамо да је сачињавају најбоље приче преко 30 писаца (Вида Огњеновић, Мирко Ковач, Давид Албахари, Петер Божик, Ђорђе Писарев, Михајло Пантић, Мухарем Баздуљ, Ласло Блашковић и други) из неколико генерација српских и писаца с простора бивше Југославије? Најпре, драгоцено сведочанство о моћној књижевности Данила Киша, и о времену у којој је она настајала, времену једне литерарне заједнице које више нема. Данило Киш је књижевна икона модерне књижевности, потврђују то и аутори прича заступљени у антологији коју је приредио Миленко Стојичић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *