САЈАМСКА ПРЕПОРУКА: ИЗБОР КРИТИЧАРА МИЛАНA Р. СИМИЋА

О ТРАГИЧНОЈ УСАМЉЕНОСТИ ПОЈЕДИНЦА

Миомир Петровић, Кућа од соли, „Лагуна“, 2016

Миомир Петровић, романописац, приповедач, драматург, театролог, један од најјачих гласова савремене српске прозе, огласио се новим романом Кућа од соли, узбудљивом причом „о трагичној усамљености појединца у изузетним историјским околностима“ која никако не може оставити читаоце равнодушним, напротив. Заједно с Арсенијем Мартиновићем, римским студентом филозофије и трговцем уметничким делима, и дипломатом, крећемо у авантуру прикупљана уметничких дела за колекцију будућег музеја кнеза Павла. Маштовитији читаоци, хтели или не, осећаће се као сведоци успона фашизма, трагичног краја краља Александра све уз чудан осећај да и сами мењају идентитет! И, дуго, чамиће у нашој читалачкој свести последња реченица у роману И онако нико никада ништа није знао о овом човеку. Трагична усамљеност Арсенија Мартиновића, да.

ДРИБЛИНГ ДУХА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ

Александар Баљак, Зидови на хоризонту, „Архипелаг“, 2016

Једну од најбољих дефиниција афоризма дао је Валтазар Аламос де Боријентес (XVI век), шпански правник и политичар: „Афоризам је сажето упутство за друштвену болест.“ Дакле, што је друштвених болести више, то је погодније тло за развијање афоризма. А какво је стање с друштвеним болестима код нас, закључите сами. Јер, српски афористичари пишу најбоље афоризме на свету! Други кажу, не ми! И да се разумемо – тако не мисли и српска књижевна критика? Па се питамо: чиме је афоризам заслужио тако лош третман? Можда је најбољи одговор стигао од Александра Баљка, нашег најостваренијег афористичара: „Изгледа да је парадоксална природа афоризма одредила и његову судбину. Наш афоризам је изузетно квалитетан, али је истовремено и потцењен; он је првокласан а запостављен; значајан а скрајнут; моћан а неравноправан; привлачан а одбачен; популаран а прећутан; свеприсутан а игнорисан.“ Можда ће књижевна критика коначно гледати на афоризам другачије после најновије збирке Александра Баљка која, веровали или не, доноси преко 2.700 афоризама у којима се слика политика, друштво, наш менталитет, култура. И на крају овог малог осврта савршен афоризам Александра Баљка: Наша најбоља сатира настала је у тешким временима, а за савремену долазе бољи дани!

ЖИВОТНЕ МОЋИ СУ ПОТРОШЉИВЕ

Милан Тодоров, Лек против смрти, „Чаробна књига“, 2016

Тодоров је стекао књижевно име пишући сатиричне приче и афоризме. Својим афоризмима заступљен је у више антологија приређених код нас и у свету. Последњих година, више него успешно, опробао се и као приповедач. Објавио је књиге прича Безброј наших живота (2011) и Не могу овде да дочекам јутро (2014). Лек против смрти је његов први роман. Тодоров, храбар као сатиричар, такав је и као романописац. Тачка око које се све врти у његовом рукопису јесу „брзо потрошљиве животне моћи“. У вишеслојној причи Тодорова читаоци ће препознати и неке фрагменте сопствених судбина. Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата, а ова прича се протеже све до ратне трауме деведесетих година прошлог века и даље. И поред свега, Лек против смрти јесте и писмо о нади у бољи и праведнији свет.

СУСРЕТ ИСТОКА И ЗАПАДА УВЕК ЈЕ ИЗАЗОВАН

Еуген Шуљгин, С неког другог света, „Архипелаг“, 2016

Шуљгин је руског, племићког порекла, а племић је и у књижевност, истакла је једном приликом Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра. А да јесте племић и у књижевности, Шуљгин је доказао и управо објављеним романом С неког другог света (превела с норвешког: Софија Кристенсен). Читаоцу је понуђена прича о увек изазовном сусрету Истока и Запада, слово о Истанбулу као граду прича, о токовима историје и традиције савремене (и увек некако) подељене Турске. Нема стварности без паралелног живота великог града (подземног Истанбула), без верне слике обновљеног исламизма. Пратимо и трагове византијског живота, уверавамо се у богатство градског живота. Шуљгин износи истину и о злогласним затворима. Чини то на непоновљив начин, што и приличи племићу у књижевности. И једна напомена: ово је први превод неке књиге Еугена Шуљгина на српски језик. Честитке Архипелагу.

КЊИЖЕВНА ИКОНА, КИШ

Миленко Стојичић, Приче o Данилу Кишу, „Архипелаг“, 2016

Стваралаштво Данила Киша већ годинама ставља се под читалачку лупу, о његовој прози пишу се књижевне студије, нижу полемике и критике, приче и песме у којима је писац јунак – све оне заједно јесу рефлексије и новооткривени видици на уметникову слутњу загонетке самог света. Шта нам нуди антологија Приче о Данилу Кишу, ако знамо да је сачињавају најбоље приче преко 30 писаца (Вида Огњеновић, Мирко Ковач, Давид Албахари, Петер Божик, Ђорђе Писарев, Михајло Пантић, Мухарем Баздуљ, Ласло Блашковић и други) из неколико генерација српских и писаца с простора бивше Југославије? Најпре, драгоцено сведочанство о моћној књижевности Данила Киша, и о времену у којој је она настајала, времену једне литерарне заједнице које више нема. Данило Киш је књижевна икона модерне књижевности, потврђују то и аутори прича заступљени у антологији коју је приредио Миленко Стојичић.