Радован Радиновић – КРВОПРОЛИЋЕ ЈЕ ТРЕБАЛО СПРЕЧИТИ ВОЈНИМ УДАРОМ

Разговарао ФИЛИП РОДИЋ

Генерал Радован Радиновић, доктор војних наука и некадашњи начелник Управе за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства одбране СР Југославије, у интервјуу за „Печат“ говори о карактеру ратова за разбијање бивше Југославије, о томе како је крвопролиће могло и требало бити спречено војним ударом, али и о лажима о Србима изношеним деведесетих година, као и о свом виђењу догађаја у Сребреници

Генерал Радован Радиновић аутор је више од 180 научних и стручних радова, међу којима су и књига Лажи о сарајевском ратишту и његово најновије дело Карактер ратова за разбијање Југославије за које је добио престижну награду „Сребрни витез“ Међународног словенског књижевног форума. Ово признање уручено му је на свечаности у Ставропољу, пред неколико хиљада присутних. Чињеницу да је награду добио иако није испуњавао све неопходне пропозиције, пошто његова књига није преведена на руски језик (прва награда „Златни витез“ додељена је амбасадору Србије у Москви Славенку Терзићу за књигу Стара Србија – драма једне европске цивилизације, за коју је 2013. добио и Награду „Печат времена“), Радиновић објашњава тиме да је жири препознао важност тог дела. „Овде се ради о преседану и то ми говори о односу који не само овај форум има према нама него и цела Русија, као и о томе да мој рад у њиховим очима има велику вредност“, рекао је на почетку разговора за „Печат“ генерал Радиновић. Подсетимо и да је ова студија на 400 страница, у којој се аргументовано осветљавају главни спољни и унутрашњи узроци и фактори разбијања Југославије и разобличавају бројне тезе и заблуде о српској кривици за распад државе, била у најужем избору за „Печатову“ награду у области науке за 2016. годину.

Генерале, за наше читаоце који нису били у прилици да прочитају вашу књигу, молимо вас, објасните до којих сте то закључака дошли. Какав је био карактер ратова у бившој Југославији?

Овим питањем професионално сам се бавио веома дуго. Прикупио сам огромну грађу, пре свега током припрема експертиза за сведочења пред Хашким трибуналом. Када сам сагледао обим документације и сазнања до којих сам дошао, схватио сам да би било корисно да се преточе у књигу. Читав концепт пребацивања апсолутне кривице за ратове на Србију под изговором великосрпске агресије је толико гнусан да ми се повраћа када то чујем и у Хагу у оптужницама, и у општем говору и у медијима. Истина је сасвим супротна – Срби су управо нација која је жртвама у два светска рата стварала ту државу и зар није зато сулудо окривљавати их за њено растурање? Југославија је омогућавала да сви Срби живе у истој држави. Мој основни порив, мотив, био је да проговорим о главним кривцима за разбијање Југославије. Мислио сам да је то најлакше доказати анализирањем карактера ратова вођених за разбијање Југославије. На основу свега што сам радио и прикупио дошао сам до закључка да је реч о сепаратистичким ратовима Словеније, Хрватске и муслиманског и хрватског дела у БиХ са циљем одвајања од Југославије и формирања сопствених држава.

По дефиницији то није ништа нечасно, није ништа неправедно и у Уставу социјалистичке Југославије писало је да народи имају право на самоопредељење до отцепљења. У Уставу, међутим, није писало да се отцепљују републике него народи. Такође, није прописана ни процедура како се то ради, али свакако да нити то може да се ради насилно, нити може да се отцепљује како ко хоће, већ уз некакав претходни договор. Сепаратистичке струје нису тражиле никакав уставни договор, него су самостално доносиле одлуке о отцепљењу и на тај начин су у ствари довеле до грађанског рата, рата свих против свих, јер нису поштовале елементарна права мањинских народа у тим заједницама. Тако су отворена национална питања свих и без правог међунационалног договора то је морало да исходи свеопштим ратом.

Пошто Хрвати за свој рат кажу да је домовински, што значи да је одбрамбени и праведни, напросто сам имао потребу да ту теорију побијем и моји налази недвосмислено говоре да се ради о унутрашњем нападу, о рату унутар република које су формирале своје паравојне формације за борбу против државе, док је у свим републикама постојала ЈНА која је симболизовала заједничку државу и била заједничка армија свих народа и народности – тако је било и у Уставу.

[restrict]

Како видите улогу ЈНА у тим ратовима?

Савезна држава преко ЈНА је водила крајње ограничени рат. Која је ту стратегија могла бити? Република која се побунила, која је извела оружану побуну против савезне државе и њене заједничке војске, морала је бити војнички поражена свим средствима, па тек онда се могло ићи на политички договор. Наша савезна држава, из мени потпуно нејасних разлога, ваљда није била припремљена за тај радикални обрачун, као да се надала да ће све само да се врати на стање пре побуне. Калкулисала је и како с количином снаге којом се дејствује, тако и с интензитетом дејстава. На самом почетку тих сепаратистичких ратова, када је прихваћено да се Словенија може отцепити, јер је национално хомогена, те то не угрожава друге мањинске народе, потписана је смртна пресуда Југославији. Словенију је требало поразити. Када то кажем, мислим на уништавање те паравојске, територијалне одбране и других снага које су је помагале, те завођење стања пре побуне. То је било војнички лако урадити, напросто, то је могло за два дана да се реши. Наравно, требало је похапсити и та сепаратистичка руководства и ићи на нови уставни договор. Какав је могао бити исход тог уставног договора? Могла је да опстане заједничка држава у некој форми и да се избегне катастрофа у коју се ишло, да се избегне грађански рат и те огромне жртве и страшна мржња која је потом настала и која ни дан-данас није престала – њену појаву можете видети на сваком кораку. Разбијање Југославије ратовима је велики злочин, али највећа жртва тог злочина против државе су Срби. Срби су отерани са својих вековних територија, редукован је њихов етнички простор, сатанизовани су, проглашени злочинцима, геноциднима итд. И ту љагу носимо и још дуго ћемо је носити.

Вас су још у оно време сматрали заговорником војног удара. Да ли тако мислите и данас? Због чега сте били за то, на први поглед, непопуларно решење?

Војска је по дефиницији, по својој уставној дефиницији, била дужна да покуша да спасе државу. Да ли би је спасла, то је друго питање, али би спасла свој образ. Сећам се кад је то већ одавно било прошлост, да ми је један високи војни старешина, који је могао да буде одлучујући у том смислу, рекао: „Чудим се теби, Радоване, ти знаш шта је државни удар, да си се залагао за то. Знаш ли шта би нас задесило?“ А шта би нас задесило а да нас већ није задесило – изгубили смо државу, изгубили смо образ, изгубили смо војску. Ништа нам није остало, изгубили смо све што се могло изгубити. Једино је могло да се деси да нас десетак који бисмо у томе учествовали виси на Теразијама. Знам да је прича о државном удару врло непопуларна, била је и онда, а и данас. То је мера која се предузима у крајњој нужди и која нам је била на располагању, и мислим да је та мера морала бити предузета. Да је учињено то што се могло учинити, а није, држава вероватно не би опстала, али не би се распала у овако крвавом грађанском рату. То је једна страна медаље државног удара. Мој став је да је војска то морала учинити, питање је само да ли је она била спремна и способна за то, будући да је стварана да чува братство и јединство и спремана за одбрану бесконфликтног друштва од спољне агресије. Све су то биле илузије. Видело се. И војска је носила слабости тог друштва. Било би тешко, али ако је то био једини начин да се избегну жртве до којих је касније дошло, то се морало учинити.

Само, то је требало урадити пре оружане побуне, а кад је било врло јасно да ће доћи до распада земље, што је већ од 1989. било потпуно очигледно. Друга је ствар употреба војске када је већ наступила оружана побуна у Словенији. Тада је требало извести офанзивну војну операцију, како то војска већ ради, уз употребу свих снага и средстава у мери довољној да се сепаратистичке снаге поразе и да се успостави режим на спољашњим границама Словеније. То је требало урадити и с Хрватском када се Словенија одвојила. Поразити Хрватску и последице би биле далеко мање него што јесу. И коначно, избио би им се из руку тај адут да су победници у домовинском рату на основу чега они заснивају државни идентитет и пишу бајке и хвалоспеве о сукобу који је у ствари био рат против њихових грађана. Кога су они заправо поразили? Поразили су оно мало преосталих Срба, да сада не лицитирамо с процентима и бројкама. У време када су они ту велику такозвану победу над великосрпском агресијом постигли, у Хрватској је било још 250.000 Срба, јер су сви они у урбаним деловима земље протерани пре тога. С те стране, они су поразили Српску војску Крајине која је била војска тих Срба. Сем добровољаца тамо није било друге војске. Нико из Србије тамо није био. И када говоре да је поражена великосрпска милошевићевска агресија, или агресија из Србије, србочетничке силе, то само говори о њима, о мржњи коју и дан-данас имају према Србима. Да су челници државе и војске урадили оно што је требало, не би они данас имали ту част да се хвале како су победили Србе.

Због чега мислите да би војни удар уродио плодом? Каква би била реакција такозване међународне заједнице?

Процене су биле да ће спољни фактор бити против нас, што и јесте било тако, нема ту никаквог спора, али у то време тај спољни фактор није био толико организован и припремљен да би војно интервенисао. Могли смо то да изведемо брзо и међународни фактор би прихватио ту интервенцију, јер би она довела до каквог-таквог примирја, односно до стања у коме би решавање ситуације могло да се настави неким политичким преговорима. Спољном фактору је било стало да се Југославија разбије. Победницима у Хладном рату Југославија је била вишак. Данас у медијима ови такозвани политички аналитичари опште праксе кажу да је Америка била за очување Југославије, да је (амерички државни секретар Џејмс) Бејкер изјавио да је за очување Југославије. Они јесу то говорили, али су прекинули кредитну линију, забранили кредитирање. Шта то значи? Крчкајте се у том котлу ваших неспоразума па ком опанци, ком обојци, а Југославија није могла да опстане без спољне подршке. Из тога се јасно види да је спољни фактор био за нестанак те државе. Толико су нације и народи били измешани и испреплетани, а највише Срби, да се без унутрашњег грађанског рата није могло. А с обзиром на ужасне националне и верске карактеристике, ти ратови нису могли да прођу без страшних злочина.

Из ваших речи стиче се утисак да сте пројугословенски оријентисани, а у својој књизи за идеју Југославије кажете да је „илузија“. Због чега тако мислите?

Такав је исход у финалу. Искористио сам фигуру коју је употребио историчар (Петар) Мандић у књизи Југославија, илузија или визија. Његов закључак је да је Југославија илузија и ја се с тим слажем. Зашто илузија? Кад је та југословенска идеја настајала, најумнији и најугледнији људи тих времена су се залагали за уједињење Јужних Словена. Природна тежња је била да се уједине. Показало се да нису сви с истим намерама ушли у државу. Срби су једини с искреном емоцијом ушли у ту заједницу јер су схватили да је то решење за српско питање и стварање државе у којој сви Срби живе заједно. Идеја је по дефиницији била племенита. Давала се шанса, изгледи да би могло доћи до хармонизације националних разлика историјског наслеђа и друго. Међутим, како је кренула да живи та држава, на самим почецима дошло је до неспоразума на тему имена, устава, те атентат у скупштини, појава разних сепаратистичких организација као што су усташе, ВМРО и тако даље. И држава није положила испит. Она се 1941. срушила као кула од карата, а незамисливо је за српску војничку традицију да се тако уруши, практично без борбе. Дакле, није прва Југославија пропала за тих десетак дана зато што је Немачка била толико надмоћна. Не, него због неспоразума, да не кажем класичне издаје. Нису сви ни хтели, нити су били спремни да учине све што је било неопходно. То је први прави тест био. На таласу Народноослободилачке борбе, те велике победе, социјалистичке револуције, створена је друга Југославија. Рачунало се да су сви ти народи и народности дали свој допринос победи над фашизмом, што једноставно није тачно. То је лаж. НОБ у Хрватској је све до 1943. био искључиво српски, на српским територијама, на отпору против фашизма и усташтва. Јединице НОБ-а јесу добијале хрватска имена, али то је било само спољно обележје, оне су суштински биле српске. Наравно, ту је било и нешто хрватских комуниста, али тек касније то постаје и општехрватски ослободилачки покрет. Послератни тест такође није био успешан. Током целог послератног периода стално су биле неке реформе. Очито да држава није функционисала. И све док је Броз својим ауторитетом, својом харизмом нивелисао те разлике, то је функционисало. Чим је он отишао, то је постала држава без државе и шансе да опстане. Ако једна држава не положи тест историјски два пута заредом, нема друге до да закључите да је то била илузија. Да није било тако, нашле би се неке снаге да је очувају.

После два неуспешна теста опет се налазимо пред неком врстом државних интеграција. Колико је то паметно?

Мислим да је и европско уједињење илузија и да је то насиље, силовање историје. Европа није империја по свом унутрашњем устројству. Друго су Русија, Америка, Кина… То су империје. А Европа то по дефиницији није. Нема кохезионо ткиво. Нема интегративни фактор. Шта су то европске вредности? Напросто не знам. Европа је очито трабант Америке који не може да изрази никакву посебност, сем географске, а то није довољно за опстанак. Ко да натера (премијера Мађарске Виктора) Орбана да прими избеглице? Дубоко сам погођен том недаћом и неправдом која се наноси избеглицама у њиховим државама. Разарају се друштва, разарају се старе цивилизације. Глобални интервенционизам Америке више је свакоме наврх главе и саосећам с патњом тог народа, али сам против тога да Европа прими толико много људи, јер онда она губи свој идентитет. Не може се једном неправдом исправити друга неправда, а ово је неправда према Европи.

Можда има симболике у томе што овај разговор водимо у тренутку када се обележава Дан примирја у Првом светском рату. Срби, међутим, могу да кажу да ту никаквог примирја није ни било, они су пушком ослободили своју земљу, па би то био Дан победе. Исто се може рећи и за 9. мај, који се сада све више обележава као некакав Дан Европе, а не Дан победе над фашизмом. Шта то вама говори?

Читава садашња политика је једна политика еуфемизама, лицемерја и тај концепт политичке коректности је превладао над истином. Чине се уступци, ревизија историје је уступак некоме, а ја мислим да је то уступак Немачкој која је скривила два светска рата. Занемаривање 9. маја, Дана победе над фашизмом, наставак је антируског деловања, јер колико год се хвалили десантима у Нормандији и на Сицилији, зна се ко је сломио кичму Хитлеру и Немачкој. То је совјетска, руска оружана сила која је дошла до Берлина. У том безочном стампеду ревизије историје покушава се умањити допринос СССР и Русије у укупној победи над фашизмом и зато се тај дан не обележава како би то требало. И ту се опет чини уступак Немачкој.

Вратимо се овим „нашим“ ратовима. Својевремено сте написали књигу о лажима на сарајевском ратишту. Сада полако, све више и основаније, почиње да излази на видело да је највећи део западног наратива био лажан и да су готово сви преломни тренуци били продукт неистине и манипулација. Мислите ли да ћемо икада успети да потпуно поразимо тај наратив о српским злоделима?

Нема могућности да се оперемо од тога. Те лажи о нама су зачете, монтиране и ширене по читавом свету од великих играча, великих сила. Медији су, наравно по налогу центара моћи, ширили то по целом свету и ми мали и нејаки не можемо да добацимо до тих димензија да оперемо то. Међутим, дужни смо да оставимо трагове о томе, записе, ослањајући се на аргументе, документа. Да оставимо истину. Како ће време то проценити, то је друга ствар. Не можемо остати мирни и прихватити ту страшну љагу која се зове геноцид, ту страшну љагу која се зове убијање цивила у Сарајеву, ту страшну љагу да смо ми покренули ратове у Хрватској и БиХ.

У свим налазима које сам припремао за своја сведочења, врло јасно сам показивао, ослањајући се на аргументе, да нити су Срби у БиХ, нити су Срби у Хрватској почели рат, него им је он био наметнут. На основу чега? Тога што сам документима показао да су и Хрвати и Муслимани много пре почетка рата донели одлуке о отцепљењу и паралелно с тим припремали паравојске које ће извршити оружану побуну против државе. Једино Срби ни у Хрватској, ни у Босни нису створили своју паравојску, него су се ослањали на ЈНА, као једину легитимну војску чија је дужност да брани државу. Постоје папири из којих се то види, на пример, Радован Караџић пише писмо у којем подржава ЈНА и каже да Срби неће да се наоружавају јер имају своју војску ЈНА која ће их бранити ако буду угрожени. Гнусна лаж је да су Срби покренули рат у Босни. Гнусна лаж је да је Караџић поделио Сарајево. Имате интервјуе од пре рата, рецимо у Фигароу (француском дневнику) и другим европским гласилима где га питају о подели Сарајева. Он каже да не мисли на територијалну поделу него на политичко организовање локалне власти у Сарајеву – да Срби буду власт тамо где су већина, а Муслимани тамо где су већина и да не буде пресељавања становништва – а они су му подметнули да је одговоран за поделу Сарајева. Србе криве за блокаду, опсаду Сарајева, што је опет гнусна лаж. Када је дошло до сукоба, када је убијен сват и када је почело међунационално одвајање, Срби су изашли само на границе својих етничких територија. Сва околна места око Сарајева држе Срби. Вогошћу, Илиџу, Требевић, Грбавицу… Срби су стали на границу својих територија, бранили своја насеља и тиме је Сарајево практично било подељено. Без рата, без ичега. А они су Србима подметнули кривицу за насилну поделу. Не. Срби су рекли, ако нећемо да живимо у миру, ако нећемо да живимо заједно, него да се одвајамо, онда нек свако има оно што је његово и тиме је практично Сарајево подељено.

Каквог су карактера, онда, по вама била дејства српских снага око Сарајева?

Дејства српских бораца, добровољаца, Војске Републике Српске око Сарајева била су дефанзивна. У Сарајеву је био цео корпус војске од 50 до 70 хиљада војника. Молим вас, где ће се распоредити та силна војска? Погледајте, ослободили су (хрватског генерала Анту) Готовину за гранатирање цивилних циљева тако што су одредили да је легитимно да граната падне у полупречнику од 200 метара од војних циљева. Када би се тим критеријумима руководили, Сарајево би било један огроман војни логор. Не би нашли ниједну тачку коју би могли назвати цивилним циљем. А шта су они радили? На суђењу генералу (ВРС Станиславу) Галићу, на пример, командант хаџићке муслиманске бригаде је, на питање зашто су користили цивилне објекте за војне сврхе, зашто нису изместили цивиле из реона борбених дејстава, што је иначе обавеза по одредбама војне струке, рекао и да су хтели, нису имали где, јер је све било измешано. Имали су минобацаче на камионетима. Опале две-три мине и промене положај. Срби осмотре, гађају то место, направе тамо наравно одређене последице, дођу посматрачи УН и констатују да су српске снаге дејствовале по том и том циљу, да нема војске, јер су се склонили, и то је насиље према цивилима. То је очита лаж. Таквих лажи има бесконачно много и на те лажи треба одговорити. За те лажи су наши генерали добили доживотне робије. Генерал Галић је осуђен на доживотну робију зато што наводно није спречио злоупотребу војних дејстава против цивила, а у ствари и да је хтео није физички могао да контролише све то. Ниједан старешина муслиманске и хрватске стране није до сада осуђен за командну одговорност. Сви су ослобођени сем директних извршилаца. Све наше старешине су осуђене по командној одговорности. Драконски. Све на основу тих лажних оптужби да су намерно гађали цивиле.

Да не говорим о подметањима, Маркале, Васе Мискина… Не морате бити војник па да знате да минобацач дејствује тако што нема директног нишањења. Нишанџија на минобацачу не види циљ. Постоје посматрачи који прате гађање и јављају, па се подешава и врши коректура. У историји не постоји да минобацач погоди првом мином. Маркале је погодила једна мина. Лично сам то видео. С положаја погодити ту пијацу, то је по мом мишљењу неизводљиво. Да је неко стручан прихватио аргументацију да је неко са српских положаја погодио пијацу! То ми више личи на експлозивну направу која је активирана даљински.

Једном од највећих лажи сматра се наводни геноцид у Сребреници. Каква су ваша открића у вези с тим?

Код питања Сребренице важно је знати да у операцији ВРС „Криваја 95“ није било планирано заузимање Сребренице. То апсолутно није било у плану него само да се изађе на границе урбаног дела града и да се онемогући злоупотреба простора између Жепе и Сребренице за нападе на српске цивиле. У књизи сам изнео документа која показују да су током целог јуна – операција је почета 6. а завршена 11. јула – диверзантске снаге упадале на српске територије и тамо правиле хаос. Постоји документ где команда Другог корпуса Армије БиХ похваљује команду 28. дивизије у Сребреници за велике успехе постигнуте убацивањем диверзантских група у позадину непријатеља чиме је значајно олабављен фронт према Сарајеву и охрабрују их да наставе с тим. То је био разлог за операцију ВРС и да блокира Сребреницу и онемогући убацивање диверзантских група. ВРС је 9. јула установила да муслиманско становништво напушта град и да ће он бити празан. Да не би дошло до освета, од Караџића се тражи дозвола да војска уђе у Сребреницу, што је он и дозволио. Дакле, без икаквог претходног плана да се она напада. Караџић је 10. јула наредио да се формира власт српске општине Сребренице. Када сам га бранио, питао сам га зашто је наредио формирање повереништва за цивилну власт српске општине Сребреница? „Зато што сам мислио да ће и Муслимани остати да и они формирају општину.“ Дакле није било у плану никакво пресељавање становништва. Становништво се распоредило у Поточарима у бази УН. Побегло од страха, или их је неко наводио на то. Има података да су усмеравани тамо. Становништво је отишло у Поточаре, а војно способни мушкарци и војска, 28. дивизија, отишли су на југозапад, једно петнаестак километара даље. Ратко Младић 11. јула увече има састанак с представницима УНПРОФОР-а којем присуствује и цивилни представник Мирослав Дероњић. На том састанку одлучују да се становништво исели, али пре тога је холандски генерал (Кис) Николај (шеф штаба УНПРОФОР-а) јавио министру одбране Холандије да је енклава пала и да су решили да иселе цивилно становништво што ће извести ВРС уз присуство снага УН у Поточарима. Дакле, Николај као начелник штаба команде УНПРОФОР-а одлучује да се цивили иселе. То није одлука Ратка Младића или Радована Караџића него УН. Цивили се исељавају, њих 36.000. Никоме длака с главе није фалила. Како може бити речи о геноциду када су цивили потпуно исељени без икаквих последица? Да су мислили да направе геноцид, ваљда би и њих побили.

Али, било је убистава. То сте и сами посведочили пред Хашким трибуналом. Како то објашњавате?

А ко је убијен? Војска и војно способни мушкарци који су хтели да се сакрију да не би пали у заробљеништво. Њима је наређено да иду у пробој према Тузли. То је дубина продора око сто километара. Војну колону чини око седам-осам хиљада наоружаних и око 15.000 ненаоружаних војно способних мушкараца. Дакле, не дечака и стараца. Они су легитимни војни циљ. У том пробоју има шест линија судара са ВРС. Ту масовно гину и по њиховим сведочењима. Међусобно се убијају. То је хаос. Та јединица је жртвована. Ти који су наредили знали су да она не може да се пробије. Зашто? То је питање. Вероватно им је био потребан неки велики злочин Срба. У месту Бара чим су кренули у пробој, по њиховом сведочењу их је погинуло око осам стотина. Погинуло их је од две и по до три хиљаде. Вршена су и заробљавања. Део заробљеника је одведен у Кравицу, место близу Поточара, и ту су убијени. Зашто? Јер је један заробљеник узео пушку од чувара и убио једног и једног ранио. Онда су их побили из одмазде. Они су доиста побијени. Међутим, није убијено хиљаду и по људи, као што се тврди. Био сам у том објекту, и ту не може толико да их стане. Убијени су, и то је, нема говора, злочин, али то није планирани злочин. И онда су, како су ишли према Тузли, заробљавани до 16. јула. Тада командант Зворничке бригаде Винко Пандуревић одлучује да отвори фронт и да их пусти да прођу до Тузле. У Тузли су извршили смотру и пописали их око три хиљаде војника. Да Винко није отворио фронт, сви би били побијени. Да су хтели геноцид, па не би их пустили. Питање је колико их је заробљено. Заробљени су побијени, што јесте злочин, чин за који неко треба да одговара.

У чему је онда ствар с Поточарима?

У Поточарима се сада прави тај меморијални центар и тиме се сугерише да је у Сребреници извршен злочин. Није, то је учињено 50 километара даље. Сви погинули, сви мртви су довезени ту и приказују се као жртве геноцида, што је страшна лаж. Нису сви који су страдали били цивили. То су војно способни мушкарци. Злочин геноцида није исти према цивилима и војницима. Ниједан недужни цивил није убијен планирано. Све што се догодило у Сребреници није било планирано. Није ВРС одлучивала о напуштању Сребренице, о пресељавању цивила, о пробоју. Убистава је било, али страшно је што се то лажира. Где су сахрањени убијени у току борби за пробој? Где су људи који су за неколико година рата убијени? Сви су ту на том месту и сви се воде као убијени заробљеници. Тиме се у ствари надувава бројка убијених. Кажем да је злочин ако је и један невин страдао, али зашто се прави велика прича о геноциду када се не ради о томе? Убиство ратних заробљеника је страшан злочин и ми ту љагу морамо да носимо, али није реч о плану за истребљење Муслимана.

У својим сведочењима сте говорили и о такозваној француској вези и улози 10. диверзантског одреда. Каква су ваша сазнања о томе и о евентуалној умешаности француске обавештајне службе?

Немамо доказа за то, али је доста тога врло индикативно. У време када смо бранили (генерала Радислава) Крстића, много смо мање знали о томе него данас. Жао ми је што нисмо имали информације које имамо данас и мислим да би та одбрана прошла много боље. Да ли би он добио мању казну, то не знам, али бисмо задовољили истину. Суд и светска јавност знају да је Дражен Ердемовић, војник 10. диверзантског одреда, сам признао да је убио више од стотину заробљеника. Не верујем у то, али он је признао. Његов командант је био Милорад Пелемиш. У време када се то све зна и када се суди, када се у француском парламенту води дискусија о умешаности француске обавештајне службе, тада Пелемиш добија визу за Француску. Не тврдим да је било ко ту крив, али да је Француска умешана, у то нема сумње. Ако зна све те чињенице и опет му даје визу, значи да је умешана. То је јако тешко доказати, али напросто веома је сумњиво.        

[/restrict]