Почетна / Интервју / Радован Радиновић – КРВОПРОЛИЋЕ ЈЕ ТРЕБАЛО СПРЕЧИТИ ВОЈНИМ УДАРОМ

Радован Радиновић – КРВОПРОЛИЋЕ ЈЕ ТРЕБАЛО СПРЕЧИТИ ВОЈНИМ УДАРОМ

radovan-radinovicРазговарао ФИЛИП РОДИЋ

Генерал Радован Радиновић, доктор војних наука и некадашњи начелник Управе за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства одбране СР Југославије, у интервјуу за „Печат“ говори о карактеру ратова за разбијање бивше Југославије, о томе како је крвопролиће могло и требало бити спречено војним ударом, али и о лажима о Србима изношеним деведесетих година, као и о свом виђењу догађаја у Сребреници

Генерал Радован Радиновић аутор је више од 180 научних и стручних радова, међу којима су и књига Лажи о сарајевском ратишту и његово најновије дело Карактер ратова за разбијање Југославије за које је добио престижну награду „Сребрни витез“ Међународног словенског књижевног форума. Ово признање уручено му је на свечаности у Ставропољу, пред неколико хиљада присутних. Чињеницу да је награду добио иако није испуњавао све неопходне пропозиције, пошто његова књига није преведена на руски језик (прва награда „Златни витез“ додељена је амбасадору Србије у Москви Славенку Терзићу за књигу Стара Србија – драма једне европске цивилизације, за коју је 2013. добио и Награду „Печат времена“), Радиновић објашњава тиме да је жири препознао важност тог дела. „Овде се ради о преседану и то ми говори о односу који не само овај форум има према нама него и цела Русија, као и о томе да мој рад у њиховим очима има велику вредност“, рекао је на почетку разговора за „Печат“ генерал Радиновић. Подсетимо и да је ова студија на 400 страница, у којој се аргументовано осветљавају главни спољни и унутрашњи узроци и фактори разбијања Југославије и разобличавају бројне тезе и заблуде о српској кривици за распад државе, била у најужем избору за „Печатову“ награду у области науке за 2016. годину.

Генерале, за наше читаоце који нису били у прилици да прочитају вашу књигу, молимо вас, објасните до којих сте то закључака дошли. Какав је био карактер ратова у бившој Југославији?

Овим питањем професионално сам се бавио веома дуго. Прикупио сам огромну грађу, пре свега током припрема експертиза за сведочења пред Хашким трибуналом. Када сам сагледао обим документације и сазнања до којих сам дошао, схватио сам да би било корисно да се преточе у књигу. Читав концепт пребацивања апсолутне кривице за ратове на Србију под изговором великосрпске агресије је толико гнусан да ми се повраћа када то чујем и у Хагу у оптужницама, и у општем говору и у медијима. Истина је сасвим супротна – Срби су управо нација која је жртвама у два светска рата стварала ту државу и зар није зато сулудо окривљавати их за њено растурање? Југославија је омогућавала да сви Срби живе у истој држави. Мој основни порив, мотив, био је да проговорим о главним кривцима за разбијање Југославије. Мислио сам да је то најлакше доказати анализирањем карактера ратова вођених за разбијање Југославије. На основу свега што сам радио и прикупио дошао сам до закључка да је реч о сепаратистичким ратовима Словеније, Хрватске и муслиманског и хрватског дела у БиХ са циљем одвајања од Југославије и формирања сопствених држава.

По дефиницији то није ништа нечасно, није ништа неправедно и у Уставу социјалистичке Југославије писало је да народи имају право на самоопредељење до отцепљења. У Уставу, међутим, није писало да се отцепљују републике него народи. Такође, није прописана ни процедура како се то ради, али свакако да нити то може да се ради насилно, нити може да се отцепљује како ко хоће, већ уз некакав претходни договор. Сепаратистичке струје нису тражиле никакав уставни договор, него су самостално доносиле одлуке о отцепљењу и на тај начин су у ствари довеле до грађанског рата, рата свих против свих, јер нису поштовале елементарна права мањинских народа у тим заједницама. Тако су отворена национална питања свих и без правог међунационалног договора то је морало да исходи свеопштим ратом.

Пошто Хрвати за свој рат кажу да је домовински, што значи да је одбрамбени и праведни, напросто сам имао потребу да ту теорију побијем и моји налази недвосмислено говоре да се ради о унутрашњем нападу, о рату унутар република које су формирале своје паравојне формације за борбу против државе, док је у свим републикама постојала ЈНА која је симболизовала заједничку државу и била заједничка армија свих народа и народности – тако је било и у Уставу.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *