Пут за Мосул – ка Ираку без Исламске државе

borbe-u-mosuluПише Милош Милојевић

Предстојећи обрачун с исламистима у Мосулу прети да се претвори у „тотални рат“ сличан операцијама које су против Јапанаца на Пацифику, пре свега на Окинави, током Другог светског рата водили Американци – битка до последњег човека и његовог последњег метка

Када су снаге „умерене опозиције“ заузеле сиријски град Манџиб у лето ове године, његови становници који нису били наклоњени тврдим исламистима обележили су тренутке ослобођења бријањем брада и спаљивањем бурки. Наравно, и жене су поново почеле да пуше цигарете – иако је нездраво, реч је о јасно еманципаторском симболу.

Нема сумње да се слични социјално-политички ритуали одвијају у градићима који окружују Мосул, велики град на северу Ирака и моћно упориште Исламске државе. Борбе су почеле половином октобра када су ирачки премијер Хајдер ел Абади и главнокомаднујући међународне коалиције Стивен Таунсенд најавили почетак офанзиве на овај град.

Потпуно је очекивано да је почетне операције пратило и ширење полуинформација – на пример да је лидер прокламованог муслиманског калифата Ел Багдаги умакао из града као и да су борци Исламске државе спремни да напусте ово упориште и да се упуте у правцу Сирије. Дешавања последњих дана, међутим, дају сасвим другачију слику: напуштајући уз спорадичне борбе околна мања места, суочени с технички и бројчано надмоћним противником, борци Исламске државе се групишу по граду и пружају врло жилав отпор. Биће то, како познаваоци блискоисточних прилика најављују, тешка и дуготрајна битка, вероватно највећа од почетка сукоба у Ираку.

Поред тога што ће вероватни пораз у Мосулу представљати снажан ударац за Исламску државу и њену визију преуређења Блиског истока, ова битка намеће још неколико тешких питања – како ће се разрешити односи између курдских и ирачких снага на северу Ирака и да ли ће Турска одустати од амбиција да пројектује своју моћ у безбедносно ровита подручја у суседству или ће ући у отворену конфронтацију са актерима на терену. На крају, а што је можда најзначајније: може ли се избећи ескалација хуманитарне и избегличке кризе у граду вишеструко већем од свих које су до сада преузеле ирачке снаге од Исламске државе?

[restrict]

Ирачка војска – повратак отписаних Међу првим већим градовима исламистичке снаге су заузеле Мосул током почетне фазе побуне у Ираку 2014. године. Постао је главна база Абу Бакра ел Багдадија, човека код кога је помешана необична есхатолошко-политичка визија и очита војничка и лидерска способност. У Мосулу су се укрстили различити процеси после америчке инвазије и пада Садама Хусеина: јачање курдске аутономије, врење међу незадовољним сунитима који се осећају као потлачена мањина у углавном шиитском Ираку и турски покушај да прошири свој утицај на север Ирака.

У претходном периоду чинило се да ће тешко доћи до консолидације ирачке војске. Подељена по различитим етничким, верским и политичким линијама, она се нагло повлачила приликом снажења Исламске државе. Међутим, обилно снабдевени модерном опремом набављеном са разних страна, повољна констелација регионалних односа услед опстанка Башара ел Асада у Сирији и иранска благонаклоност омогућили су ирачкој армији да се опорави и да у дуготрајној кампањи поврати највећи део изгубљених упоришта.

Главни напад на Мосул усмерен је са источне стране где су распоређене ирачке и курдске снаге. Претпоставља се да њихова укупна снага премашује 50.000 људи. Поред регуларне ирачке војске и Курда ту су укључене малобројне америчке снаге на терену и шиитске милиције. Информације с терена указују да се како борбе напредује придружују и сунитске снаге супротстављене Исламској држави.

Много је теже проценити чиме располажу преостали исламисти у граду – има их наводно од 4.500 до 10.000 с тим да су почетне претпоставке о паду лојалности и неспремности на снажан отпор вероватно претеране. Извештачи који прате напредовање ирачких снага указују да су приступни путеви Мосулу минирани, а из самог града допиру информације да су борци Исламске државе минирали многа кључна градска здања и да планирају да пруже снажан отпор. Истовремено се оштро кажњавају дезертери и потенцијални провладини информатори. Према појединим подацима реч је вероватно о више стотина погубљених људи. На прилазима граду већ је дошло до оштрих обрачуна а губици обеју страна нису занемарљиви.

Иако је очекивано дошло до успоравања напретка владиних снага с обзиром на природу урбаног ратовања, Исламска држава је од недеље суочена са још једним проблемом – планираним нападом курдских снага које подржавају САД на Раку, главно исламистичко упориште у Сирији. Ако  буде успешна ова својеврсна двојна офанзива, означиће нагли пад калифата који је Ел Багдади прогласио с минарета џамије у Мосулу 2014. године.

Ситуација око Раке је, међутим, крајње нејасна и веома је упитно да ли снаге „умерене опозиције“ и Курда уз подршку САД могу да заузму ово снажно упориште. Поједини аналитичари процењују да је реч о пропагандном трику САД које настоје да истакну своје учешће у сламању Исламске државе.

Багдади није расположен да се олако преда. Према његовим речима нема повлачења у „тоталном рату“, а своје следбенике позвао је на крајње самопожртвовање – што им није страно. Такође је истакао да ће Исламска држава проширити своје операције и на суседну Турску. Иако је у овом случају вероватно реч о празним претњама, искусни борци ИСИЛ-а у Мосулу и другим градовима чине, како каже Сабах ел Нумани, портпарол ирачких специјалних противтерористичких снага, „да водимо најжешће урбане борбе у којима било које снаге на свету могу да учествују“. Несумњиво је да ће ове борбе потрајати иако је, када је судбина Мосула у питању, њихов исход известан.

 

Турско-курдске комбинације Питање положаја цивила, и даље многобројних у Мосулу, онеспокојава светску јавност. УН су издале саопштење у коме упозоравају на могућу хуманитарну катастрофу и егзодус избеглица из Мосула. Неки посматрачи указују како је могућа одмазда ширих размера против сунитског становништва на северу земље, док представници ирачких снага одговарају како је реч о појединачним инцидентима који се редовно истражују.

Неизвесна судбина ирачких сунита послужила је као повод турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану да истакне турске тежње у овом подручју. Малобројне турске снаге заиста се налазе на северу Ирака, али је њихов домет прилично ограничен. Иако инсистира на већој улози Турске у сламању Исламске државе у Мосулу, аналитичари ове његове изјаве оцењују као блеф смишљен за разбуктавање националистичких (и исламистичких) страсти у самој Турској што би Ердогану олакшало уставне промене којима тежи. Према речима једног аналитичара које преноси Економист „да би ова реторика имала било какву тежину, потребно вам је педесет пута више трупа и тенкова на терену у Ираку“. Стога ће по свој прилици улога Турске у последњој фази сламања ИСИЛ-а на северу Ирака бити слаба.

Међутим, и даље остају отворена бројна питања. Став Курда који с времена на време у јавности кокетирају с намером да прогласе независност и даље је нејасан. Подршка коју им дају САД и охрабрење да поведу самосталнију политику можда неће бити довољно снажна залеђина у случају да се суоче с више регионалних непријатеља. Тешко је проценити и каква ће бити даља судбина „калифата“ – да ли ће се преостали Ел Багдадијеви борци определити за герилску борбу на Блиском истоку или ће шансу за продужетак своје борбе покушати да пронађу преко избегличких колона? Ипак, преостаје најважније и најтеже питање: како ће се развијати Ирак после ИСИЛ-а разорен секташким и грађанским насиљем, с популацијом исцрпљеном деценијским сукобима и укљученом у сложене мреже регионалних савезништава и непријатељстава. Садашњи тренутак даје мало наде да ће блиска будућност Ираку донети преко потребни спокој.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *