Почетна / Србија / Последње упозорење

Последње упозорење

aleksandar-vucicПише Никола Врзић

У каквој су вези проналазак оружја у Јајинцима и експлозива на Новом Београду са вербалним обрачунима министара у српској влади с америчким амбасадором у Београду?

Када смо, пишући прошле недеље о шпијунском рату на Балкану који је у јавност избио хапшењем доушника америчке ЦИА у врху српске полиције и привођењем групе неидентификованих особа које су у Србији „припремале различите нелегалне активности на територији Црне Горе“ уз пропратне „елементе иностраности“, упозорили да овај излив обавештајно-безбедносних случајева у државну политику значи да нам долази неко врло смутно време, ни слутили нисмо колико ће брзо ово упозорење почети да се обистињава. Већ у суботу, у Јајинцима надомак Београда и надомак куће родитеља премијера Србије Александра Вучића, пронађен је сандук с ручним ракетним бацачем, бомбама и муницијом, у уторак је у гаражи у Гандијевој 122 на Новом Београду откривен украдени „рено меган“ пун оружја, експлозива и детонатора, у среду је без објашњења, како су јавили медији, премијер Вучић отказао све заказане састанке и није се појавио на послу, а сви знамо колико се поноси што увек први долази на посао, и истог дана је у згради у близини његовог стана у насељу „Белвил“ полиција, по анонимној пријави, трагала за подметнутом бомбом… И дај Боже да се списак ових, безбедносно необично интересантних догађаја ту и заврши.

СПИНОВАЊЕ СПИНА Али шта се то догађа? Да ли је заиста припреман атентат на Александра Вучића? Ако јесте, зашто? Кога осумњичити за то? Или је пак реч о пуком пропагандном спину власти и поигравању са истањеним живцима овдашње јавности, како је део јавности склон да устврди?
Одговоримо, најпре, на последње од ових неколико питања. Да ли је реч о спину, о лажи и безочном пропагандном трику актуелне власти? Ова теза – указујемо на оно што је очигледно – почива на чистој, потпуној спекулацији. Не постоји ниједан доказ, чак ни сенка конкретног доказа, за тешку оптужбу да је власт сама поставила све оно оружје како би – шта? – држала читаву земљу у перманентном стању ванредне напетости, из разлога које рационалним објашњењима заиста нисмо у стању да обухватимо. Дијаболичних разлога за подизање тензије под овако лажним изговором могло би да буде у изборном дану или непосредно уочи тог дана – ено Црне Горе као најсвежијег примера за то – али избори су у Србији одржани пре пуних шест месеци а наредни ће бити тек за још толико, тако да се ова врста калкулације – понављамо, још и без икаквих доказа – не чини нарочито уверљивом. Оружје и бомбе подметнути су као оправдање за чистку у нашим службама безбедности? Не само да не постоје докази да се икаква чистка уопште и припрема него је ваљда свакоме јасно да Вучић у својим рукама има сасвим довољно власти и моћи да је у стању да, ако то уопште намерава, у службама безбедности спроведе било какве промене које би евентуално пожелео.
Најзад, зар смо заборавили да смо земља која је пре само 13 година у атентату већ изгубила премијера, Зорана Ђинђића? Зар смо заборавили и како је, после неуспелог атентата на ауто-путу код „Београдске арене“ (тадашњег „Лимеса“), јавност са спрдњом говорила о том случају уместо да је на време схватила сву његову озбиљност? Зар никакву поуку из тога нисмо извукли?
Тако да ћемо анализи овог случаја, док нам се не докаже супротно, прићи са озбиљношћу за коју смо и уверени да је неопходна.

jajinci-oruzjeМИРКОВЦИ У ЈАЈИНЦИМА Кренимо од Јајинаца: у суботу је, у шуми, како се наводи, на 750 метара ваздушном линијом од куће Вучићевих родитеља, надомак раскрснице на којој се скреће у улицу где се ова кућа налази, пронађен сандук са „зољом“, четири ручне бомбе и више стотина метака међу којима и 110 панцирних, какви пробијају и блиндиране аутомобиле штићених личности. Да ли је реч о пуком случају, или је ово оружје било намењено премијеру и/или његовој породици? Сама локација на којој је сандук пронађен – а пронашао га је, случајно, радник с оближњег градилишта у суботу око пола четири по подне – на минимум своди могућност да је реч о случајном стицају околности који би, у суштини, значио да је сандук с оружјем на том месту оставио/бацио/одложио неко ко није имао појма да у близини живе родитељи актуелног премијера Србије.
А и та теоријска, такорећи, микроскопски мала могућност да је реч о случајности и дефинитивно се мора прогласити непостојећом ако се у обзир узме податак да је на пронађеној „зољи“ било исписано – исписано недавно, важан детаљ – „Мирковци 12. 10. 1991“, што је датум када је у овом источнославонском селу, наводе медији позивајући се на резултате досадашње истраге, за команданта чете гарде „постављен извесни Вучић“. Закључак: ово је заправо порука којој је циљ био да отклони сваку недоумицу. Оружје се на том месту није нашло случајно, било је намењено Вучићу. А истрага се досад вероватно већ фокусирала и на покушај да се утврди коме је све познат овај податак о догађају у Мирковцима од пре 25 година, и зашто је баш тај податак изабран да би се показало да се зоља и остало оружје ту нису нашли случајно. Као што су, сасвим сигурно, и онај радник и његове колеге с градилишта и остали мештани пажљиво пропитивани колико су често залазили у тај део шуме, не би ли се утврдило када се спорни сандук ту појавио.
Чему је пронађено оружје имало да послужи? Атентату на самог премијера? Атентату на његовог брата Андреја, што је могућност коју је споменуо и министар полиције Небојша Стефановић („Све безбедносне службе које су радиле премијеров профил могу да вам кажу једну ствар потпуно прецизно, а то је да он и његов брат имају по једну слабу тачку, један другога. Дакле, они су веома, веома блиски, нераскидиво везани… Зашто вам ово говорим? Говорим ово зато што је његов једини страх да потенцијална мета овог напада није био он већ управо његов рођени брат“)? Раскрсница коју споменусмо, скретање ка кући Вучићевих, описује се као место на коме аутомобил мора драстично да успори, безмало да се заустави да би скренуо у уску уличицу Јакова Галуша, што га чини лаком метом за напад „зољом“ и аутоматским оружјем. Враћамо се, међутим, на „зољу“ с потписом „Мирковци 12. 10. 1991“. Ако је, наиме, то оружје заиста требало да буде употребљено у атентату на Вучића (било Александра било Андреја), ако је атентат ту заиста требало да се изврши тим оружјем, чему, онда, исписивање оне поруке? Порука би, очигледно, била јасна сама по себи, и никакво довијање с Мирковцима не би било потребно. Отуда изводимо закључак: ово је оружје ту остављено у знак упозорења, претње Александру Вучићу. Остављено је да би било пронађено. „Мирковци 12. 10. 1991“ иначе немају нарочитог смисла.

oruzje-iz-meganaУКРАДЕНИ „МЕГАН“ Да ли су заказале службе безбедности, да ли је заказала контраобавештајна заштита премијера Србије? Да, утолико што су починиоци успели неопажено да се, носећи свој смртоносни (или само претећи) пакет, примакну породичној кући Вучићевих, и да одатле оду неузнемирени, и још више због тога што надлежне службе нису на време уочиле заверу која се припрема, што би их пак нагнало да повећају мере безбедности и онемогуће (п)остављање онаквог пакета у шуми у Јајинцима.
С друге стране, међутим, проналазак „реноа меган“ овог уторка у гаражи на Новом Београду – ничим пажњу нису привлачили ни аутомобил ни гаража, нити су пронађени случајно, већ оперативним радом надлежних органа – показали су нам и да истрага (очигледно, јел’) води некуда, али и да организатори читаве ујдурме нису планирали да се зауставе само на упозорењу у Јајинцима. У „мегану“ – примећеном у Јајинцима у суботу по подне, одатле је некако и испраћен до новобеоградске гараже, свака част на томе – пронађена су два пакета експлозива, детонатори и мобилни телефони којима би експлозиви били активирани, „хеклер“ и револвер. Штавише, додатну узнемиреност морао би да изазове податак да је крађа овог „мегана“ пријављена још у јануару ове године а сада је, ево, новембар, што указује на могућност да се атентат припрема одавно.
А на открића у суботу и у уторак надовезала су се два чудна и досад неразјашњена догађаја ове среде. Анонимна дојава о бомби подметнутој у близини зграде у којој премијер има стан, и његов изостанак с посла и отказивање свих заказаних састанака без видљивог разлога и без икаквог објашњења. Да ли је узбуна због подметнуте бомбе заиста била лажна? Да ли је реч о нечијој несланој шали, или о покушају да се развуче пажња наших служби безбедности и да се провери њихова реакција? Да ли је Вучић ове среде морао да буде склоњен на неку сигурну локацију због лова на његову главу који је у току? За сада о свему томе може само да се нагађа, али у овом тренутку се чини извесним да се ситуација мора сматрати и те како озбиљном. Све друго било би крајње неозбиљно.

ШКАЉАРСКИ КЛАН Али ко би желео да угрози живот Александра Вучића? Какве би последице то изазвало, и ко би од тога профитирао? Ово су можда и кључна питања.
Начелни круг потенцијалних сумњиваца заправо и није нарочито широк. У медијима је почела да се кристалише верзија према којој сумња пада на такозвани „шкаљарски“ криминални клан из Котора, сумњичен иначе и за недавно убиство вође „Партизанових“ навијача Александра Станковића – Салета Мутавог, чији су припадници наводно уочени у близини породичне куће Вучићевих у дану у коме је у њеној близини пронађен онај сандук с оружјем. Који би мотив они имали за овакву операцију? Лежи ли он у Вучићевој изјави, неколико дана после Станковићевог убиства: „Жестоко ћемо се обрачунати са онима који мисле да им је Београд прћија и да по Београду могу да убијају како стигну… То нека забораве и нека то врате у своју земљу, а у нашој држави то неће да раде“? Танким се чини објашњење да су „шкаљарци“ одлучили да убију премијера Србије због ове његове изјаве, а нема назнака да им се неким другим својим поступком нарочито замерио. И још тање све то изгледа ако се присетимо оне бојазни да би мета атентатора заправо могао да буде премијеров брат. Шта би которски криминалци, тек, тиме добили? А да и не говоримо о поруци „Мирковци 12. 10. 1991“ на пронађеној „зољи“. Зар ико озбиљно може да помисли да би которски криминалци тако нешто сами могли да смисле? Ово, наравно, не значи да је немогуће да у читаву причу они некако јесу умешани, али значи да, и ако јесу, нису једини ту умешани.

kajl-skotПОЛИТИКА МОТИВА Али какве би последице – морамо да поставимо ово сурово питање – Вучићева евентуална ликвидација изазвала у Србији? Једна је практично извесна. Владајућа Српска напредна странка била би обезглављена, после периода туговања (или већ током њега) уследила би огорчена борба за превласт, странка би кренула да пуца по шавовима, њеном би кандидату на предстојећим председничким изборима шансе због тога драстично опале, таман колико би порасле заједничком кандидату демократске опозиције Србије, што би пак широм отворило врата и превременим парламентарним изборима и новој расподели карата на српској политичкој сцени. Да ли би после тих избора у Србији било могуће одржавање војне вежбе „Словенско братство“ са Русијом и Белорусијом? У сваком случају, свима који то не желе оваква би прилика била боља од већине других којима иначе смеју да се надају.
Имајући то у виду, нарочито се интересантним чини вербални окршај у који је с америчким амбасадором у Београду Кајлом Скотом ушао српски министар полиције Небојша Стефановић. Скот је, подсећамо, у интервјуу „Куриру“, јавно стао на страну протеста због рушења у Савамали („Сматрам да је оно што покреће протесте осећај људи да не могу да се обрате институцијама ове државе како би их заштитиле и да, некако, једна неформална или криминална група може да преузме контролу над делом њиховог града, а када су позвали полицију за помоћ, нису добили одговор. Овде је реч о поверењу у вашу владу и о томе да ли она може да заштити обичног грађанина“), што је пак изазвало одговор какав се од Стефановића, у регуларним околностима, сигурно не би очекивао. Оптуживши Скота да је умешан у протесте усмерене против актуелне Владе Србије – „Лично ми се чини да протесте у Београду стимулише нешто друго, а не неповерење грађана, и мислим да амбасадор Скот има довољно сазнања о томе, вероватно више него ми“ – Стефановић му је поручио како је он сам „нарочито забринут због бројних убистава широм градова САД, поготово оних људи који су били криви само зато што су другачије боје коже. Очигледно да су оправдани протести тих људи у америчким градовима, које влада САД није у стању да заштити, већ је та влада директно умешана у њихово убијање“. При чему треба подвући и да је у овај окршај – без преседана у скоријој српској историји – Стефановић ушао у недељу, дакле, само дан после открића у Јајинцима, усред грознице која је засигурно завладала у његовом сектору, што овим његовим речима даје и додатну димензију. И тим више што се на Стефановића надовезао министар рада Александар Вулин, рекавши да је „случај Јајинци почео изборне ноћи, када је дошло до упада у Републичку изборну комисију свих (опозиционих) партија, покушаја да се измене изборни резултати и њихов одлазак код америчког амбасадора Кајла Скота“…

nebojsa-stefanovicОви јавни обрачуни надовезали су се пак на хапшење шпијуна ЦИА у врху српске полиције што, све заједно, несумњиво показује да се односи Србије и САД рапидно погоршавају. Погледамо ли и ширу слику – од покушаја спречавања референдума у Републици Српској до нових косметских ултиматума и случаја „Трепча“ – очигледно је и да се процеси на Балкану убрзавају свим тим настојањима да се Србија и дефинитивно сломи како пре тога не би постала исувише отпорна на америчке притиске, што смо уочили још пре неколико недеља, а то је овог понедељка јавно признао и Александар Вучић („Видим да су многи са Запада нервознији о питању разговора Београда и Приштине од Срба и Албанаца, а не знам зашто… Не разумем зашто су толико у журби и зашто неко хоће да убрза процесе“).
И кључно је питање сада, кључна бојазан заправо, да ли ће сви ови процеси наставити да се убрзавају у смеру који је откривен у оном сандуку у Јајинцима.

Један коментар

  1. Мирослав Ђукић

    Терористи без оружја „угрожава“ режим у Подгорици, а оружје без терориста угрожава режим у Београду! Читам и да се председник Бугарске (још једна америчка марионета) жали да га Руси угрожавају! Заједничко свима њима је дизање дреке, да би затомили истину и сакрили лоповлук.
    Подсетићу све да новинар Јово Мартиновић већ годину дана чами у истражном затвору у Спужу, под исконструисаним оптужбама, зато што је истраживао улогу црногорске полиције у шверцу наркотика! Ради се о једном од првих новинара који је писао о „Жутој кући“. Због његовог хапшења, за ево годину дана, једино, врло благо и млако, али ипак, протестују међународне новинске организације, али од новинских удружења из Црне Горе и региона (Србија, Хрватска, БиХ…) – нико! Пошто је, у трагању за Истином, Мартиновић опасан за подгорички режим, али и онај у Београду, Приштини и Тирани, он не улази у сферу интересовања бројних извиканих „бораца“ и „боркиња“ за људска права!

    Слобода за новинара Јова Мартиновића!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *