Поморска трка на Пацифику

Да ли САД и Кину од рата дели само један инцидент

Пише МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

И САД и Кина улажу значајна средства у јачање својих потенцијала у западном делу Пацифика. Док се Вашингтон упиње да задржи статус господара у овом делу света стечен по поразу империјалног Јапана, Пекинг жели сувереност над оним што сматра својим двориштем

Сједињене Америчке Државе у периоду пред нама планирају да се више – а ни у ком случају мање – ангажују у азијско-пацифичком региону. Укратко, ово је порука опсежног есеја америчког секретара за одбрану Еша Картера објављеног недавно у престижном часопису „Форин аферс“. Картерове речи су ехо онога што је још 2011. године изрекао амерички председник Барак Обама – да су САД пацифичка сила која намерава да остане трајно присутна у овом региону. У ауторском тексту „Ребалансирање и безбедност у азијско пацифичком региону“ Картер наводи да су прве фазе преоријентације стратешког тежишта САД на пацифичко подручје прошле и оптимистично гледа на будућност. С друге стране, све већи кинески поморски ангажман у региону и спремност председника Си Ђинпинга да истакне кинеске претензије у Источном и Јужном кинеском мору неизоставно воде ка већој затегнутости у односима две велике силе. Међу тврдолинијашима у америчкој администрацији нису ретки гласови који указују на (за сада) хипотетички сценарио ратног окршаја САД и Кине. Чак је и прилично опрезни бивши државни секретар Хенри Кисинџер у последњем поглављу своје књиге „О Кини“ из 2011. године упозорио на могућност жестоког рата Кине и САД и то вођеног попут сукоба који је пре стотинак година означио почетак слома европске глобалне моћи.

Недавна дешавања око острва у Јужном кинеском мору и супротстављене амбиције Кине и америчких савезника широм региона поново актуелизују ову контроверзну дебату. Поврх тога, својеврсна поморска трка између водећих пацифичких сила има додатан значај, не нужно повезан с перспективама глобалног сукоба.

[restrict]

Америчко престројавање САД су присутне на Далеком истоку више од века. Од Шпанско-америчког рата и победоносног преузимања Филипина оне имају веома важно место у овом региону. Затегнутост односа с Јапаном између два светска рата и неспремност САД да се повуку благотворно су једно време деловали на крхке кинеске позиције. У промењеним међународним односима нешто више од пола века након споменутих дешавања Кина више не гледа благонаклоно на америчко поморско присуство у свом дворишту.

Америчко престројавање обухвата неколико нивоа деловања: економски, дипломатски и војни. У економском смислу најважнија америчка иницијатива је Транспацифички трговински споразум који за циљ има чвршће повезивање САД с другим регионалним економијама – укупно њих 11, без Кине. Картер овај споразум оцењује као шансу коју Конгрес не би смео да пропусти.

Снажење изолационистичког расположења у америчкој јавности (видети чланак „Одмеравање моћи на Пацифику“ у прошлом броју „Печата“), међутим, указује да изгледи за усвајање и спровођење овог споразума нису нарочито велики. Остаје упитно да ли ће се америчка политичка елита лако одрећи два моћна инструмента глобалног утицаја какви су најављени Транспацифички и Трансатлантски трговински споразуми – докуменати који имају велики потенцијал да утичу на глобални економски развој. У тренуцима када је њихово усвајање неизвесно неубедљиво делују друге америчке дипломатске иницијативе у региону.

Када је размештање војних и морнаричких снага у питању ситуација се углавном развија у складу са стратешким пројекцијама САД. Прошле године је потврђено да САД планирају ребаланс својих ресурса и то тако што би најмање 60 одсто укупних поморских и ваздушних снага изван САД било распоређено у азијско-пацифичком региону. Реј Мебус, поморски секретар САД, тражио је од Конгреса да увећа за осам процената буџет намењен морнарици на укупно 161 милијарду долара. Циљ који он заговара је повећање броја бродова с 273 на 300, док су поједини републиканци за вишу бројку – за укупно 350 ратних пловила.

Амерички систем савезништава представља посебно значајан ресурс пацифичке политике САД. Војни савез с Јапаном је окосница безбедносне политике САД на Пацифику. Прошле године потписане су нове одбрамбене смернице које су први пут измењене после 1997. године. Америчко-јужнокорејска алијанса доживела је значајне промене пошто је 2014. договорено под којим ће условима Јужна Кореја преузети оперативну контролу у случају рата. У јулу ове године је договорено да ће напредне противваздушне снаге бити распоређене као одбрана од севернокорејских ракета. Савез САД и Аустралије такође добија нове, проширене обрисе.

САД настоје да продубе војну сарадњу и с државама које нису обухваћене својеврсним системом савезништава. У мају је амерички председник био у историјској посети Ханоју и том приликом је направљен евидентан напредак у америчко-вијетнамским односима. САД су уклониле забрану продаје убојите војне опреме Вијетнаму, а у децембру 2015. Сједињене Државе и Сингапур су потписали Додатни одбрамбени споразум. Значајно сарађују и с Индонезијом, Малезијом и Индијом.

Кинеска асиметрична реакција У мају 2015. године Кина је објавила војну белу књигу која је формализовала оно што је названо заштитом отвореног мора у оквирима прекоморске поморске одбране Морнарице народноослободилачке војске. Овај документ сугерише да Кина све већу важност придаје поморским у односу на копнене снаге, као и да су кинеске поморске амбиције веће него икада у ближој прошлости. То не треба да изненађује с обзиром на то да претходних деценија Кина доживљава велики успон и као цивилна, а не искључиво као војна поморска сила. Њени трговински интереси су веома разгранати, а кинеска флота намењена риболову на отвореном мору остварује годишњи улов вредан 1,8 милијарди долара. Кина је такође једна од малобројних држава способних за сложена океанографска истраживања, те за експлоатацију ресурса на великим дубинама.

Кинески поморски интереси се укратко могу свести на неколико тачака: заштиту виталних поморских линија, доминантно присуство у Јужном и Источном кинеском мору и интервенцију у зонама кинеског међународног присуства. Какве су кинеске шансе да спроведе овако замишљен програм? Средства која улаже у морнарицу су знатно мања од америчких – укупни кинески војни буџет (око 145 милијарди долара према подацима сајта „Глобал секјурити“) мањи је од буџета америчке флоте! Кина, међутим, има своје адуте – поред улагања у конвенционалне поморске снаге, она располаже и неконвенционалним ресурсима који су својеврстан асиметрични одговор на америчку поморску надмоћ. Пре свега, у спорним водама Кина је извела неколико огромних грађевинских подухвата стварајући од ненасељивих морских објеката значајна упоришта. Кина у овом подручју гради двадесет пута више од својих такмаца. Иако би у случају војног сукоба овакви положаји могли бити брзо неутралисани у мирнодопско време они омогућавају далеко снажније пројектовање кинеске моћи. Кина, такође, развија ракетне противбродске снаге које озбиљно доводе у питање сврсисходност многих америчких конвенционалних система – укључујући и флотне носаче авиона.

Посебан вид кинеских неконвенционалних поморских снага је „поморска милиција“. Ове поморске снаге учествовале су у неколико инцидената последњих година – 2009. имале су неугодан сусрет с америчким бродом „Импекабл“, 2012. учествовале су у кинеском преузимању Скарборо острва од Филипина, а 2014. помогле су у одбијању вијетнамског брода од нафтне платформе коју је Кина подигла недалеко до спорних Парацелских острва. Реч је о јединицама опремљеним да изгледају као цивилне, а које имају широку слободу да одаберу када ће користити војну униформу, иначе нужну за обуку. Иако и друге земље располажу сличним снагама – САД их користе за приобалну патролу и регрутацију за друге поморске службе – кинеске их далеко надмашују бројем и опсегом. Њих контролише локална команда Народноослободилачке војске, а финансирају их локалне и покрајинске власти. Конспиративно деловање ових снага настоји да се одржи и поред учешћа у међународно познатим инцидентима. Када је репортер „Ал Џазире“ посетио град Тенмен на острву Хајнан, где је видео увежбавање ових снага, на питање шта се дешава добио је кратак одговор локалног званичника – да је реч о снимању филма. Други саговорник – наизглед локални рибар а заправо војни опуномоћени командант – „није знао“ ништа о људима који су се увежбавали осим да носе униформе како би се заштитили од сунца.

Трка без циља Од кризе у Тајванском пролазу из 1996. прошло је двадесет година. Тадашњи амерички секретар за одбрану Вилијам Пери истакао је да иако је Кина велика војна сила, „најјача војна сила у западном Пацифику су САД“. Кина је тада доживела неугодно понижење када су САД послале у регион две групе носача авиона – једна од њих прошла је кроз Тајвански пролаз како би обезбедила Тајван од кинеског тестирања ракета изведеног са циљем да изврши притисак на тајванску Владу. Кинеске намере са одметнутим острвом су недвосмислене и сада као и пре двадесетак година, само што је њена поморска (и уопште војна) моћ далеко већа.

С обзиром на то да су САД повезане сложеним системом савезничких обавеза с многим државама региона, одмеравање домашаја моћи ове силе у региону није од пуког интереса војних ентузијаста. Америчке конвенционалне снаге су огромне – оне располажу с десет носача авиона од којих је један стално стациониран у Јапану. С друге стране, Кина има један оперативни носач авиона а планира се конструкција још два оваква брода. Према појединим проценама кинеских војних стручњака биће потребно око тридесет година док кинеска флота по ефикасности не досегне америчку. Документа Пентагона указују да кинеска флота располаже с око 300 пловила свих врста што је чини најмасовнијом флотом у Азији. Јапан, Индонезија, Малезија и Филипини могу да сакупе око двеста пловила с тим да су многа инфериорна у односу на она којима располажу Кинези.

Американци такође развијају напредне разараче класе Зумвалт, али су до сада у јавност процурили бројни технички недостаци овог изузетно скупог развојног пројекта. Поред тога, иако с развијеним односима у региону, недавни догађаји с Филипинима показали су да америчке позиције могу да буду и значајно ослабљење, а везе које су се чиниле нераскидивим доведене до тачке пуцања.

Перспективе Несумњиво је да ће се поморска трка између две силе наставити. Тек када се она постави у контекст растуће регионалне напетости, ситуација постаје узнемирујућа. Поједини аналитичари указују да неки инцидент у овим водама може да представља оно што су хици испаљени на надвојводу Франца Фердинанда били у Европи 1914. године – први у низу догађаја који је довео до рата између великих сила. Ипак, питање Тукидидове замке, идеје да сукобљавање силе у успону и успостављеног поретка готово неизбежно доводи до ратног окршаја треба ипак привремено оставити по страни.

Идеја да доминантна поморска моћ доноси статус светске силе стекла је велику популарност крајем 19. века. У Сједињеним Државама и Великој Британији њу је популарисао контраадмирал Алфред Тајер Махан у делу из 1890. „Утицај поморске силе на историју“, које су пригрлили поморски ентузијасти широм света као вредно штиво. Према његовим речима контрола мора и поморске трговине значи и надмоћан утицај у свету. Међутим, поморска трка између Немачке и Британије коју је Махан могао и уживо да прати (преминуо је 1914) није била разлог ратног расплета – и то је карактеристика многих трка у наоружању.

Америчка поморска надмоћ ретко је изазивана после Другог светског рата. СССР је то покушао да изведе изградњом импресивних поморских снага током 70-их година, али су многе ове јединице доживеле невеселу судбину своје државе. Приличан део ове флоте остављен је да рђа напуштен у арктичким базама. Ако се изузме подморничка флота која и у постсовјетској Русији игра велику стратешку улогу, велики део совјетске флоте имао је циљ да одржава статус велике силе.

За разлику од СССР-а Кина комбинује снажан развој конвенционалних снага – она већ располаже респектабилном флотом отвореног мора – с пажљивим развојем политичких односа у региону и развојем неконвенционалних снага у непосредном окружењу. У околним морима – оивиченим острвским појасом од Јапана до Филипина – кинески интереси се несумњиво више неће занемаривати. У сваком случају ниједан непожељан морнар неће пловити кроз Тајвански пролаз без кнедле у грлу.      

[/restrict]