ОБРАЧУН С МИТСКИМ НАРАТИВОМ

„Алегорије на грчке митове“ Александра Цветковића у београдској „Галерији 212“

aleksandar-cvetkovicПише Дејан Ђорић

Изложба која се може видети до 22. новембра представља овог сликара и вајара као путника по митским световима у којима се на сасвим другачији начин од хришћанске религије крију најдубље истине

Београдска „Галерија 212“ издвојила се квалитетним програмом обнове ликовности у савременом виду насупрот превласти визуелног у садашњој уметности. У њихову концепцију позне ренесансе српског модернизма (није ли цео постмодернизам само део модерне, а модернизам сада вид традиције)  идеално се уклапа естетика Александра Цветковића, једног од најзначајнијих и највише награђиваних српских уметника. Изложба која се може видети до 22. новембра представља овог сликара и вајара као путника по митским световима у којима се на сасвим другачији начин од хришћанске религије крију најдубље истине. Грчки митови су дах вечности, следе ритам ударања мора о мраморје, живот природе и ума који зна за меру и спонтаност. Авантуру пловидбе по митском универзуму, пре свега унутрашњем и имагинарном, Цветковићу омогућују висока ликовна знања; он је истовремено и једини код нас врхунски мајстор фигурације, али и апстрактни сликар. Изложба „Алегорије на грчке митове“ открива га као психонаута, луталицу по врлетима грчких митова, а судбина старих уметника и мислилаца је била најпре луталачка. Путовање између полиса водило је ка себи, обраћајући се старини Цветковић најпре сазнаје нешто о себи и својој уметности чија је природа прочишћујућа. У самоспознају и могући катартички исход својих истраживања уметник улаже високу ликовну културу и јасан концепт очишћења митског од наративног. У томе није усамљен, цела историје (пост)модерне уметности делимично је у знаку превредновања митског. Најпознатији су Пикасови и надреалистички радови посвећени теми минотаура, али је у ери постмодерне и једно Венецијанско бијенале било посвећено алхемијском и митском као што је у том смислу за српску уметност најважнија ауторска изложба-теза Александра Ђурића „Уметност интеррелација“ на којој су представљени скоро сви наши савремени уметници митозофи. Недавно је у Галерији Дома војске и Никола Кусовац изложио слике српских уметника инспирисаних антиком; та идеја очигледно живи дуг живот у нашој уметности и критици. Постоје ствараоци који су јој као Љубица Мркаљ и Лидија Мацура посветили деценије рада и боравка на терену.

aleksandar-cvetkovic-minotaur-2016-kamen-kost-metal-44x35x20Цветковић међу реткима наративно богатство своди на језик апстракције, мада веома надарен за фигуративни израз сматрајући да треба стварати у духу времена, митско чисти од слојева приче а дело му не болује од илустративности. Митско је огољено до изворног, до симбола, идеје и апстракције која у уметности делује другачијим методима од наративног и фигуративног. У његов обрачун са митским које води понирању улази само најосновније, оно по чему се нека тема препознаје, све остало је у наговештају, остављено домаштавању и довршењу приче и дела у духу посматрача. У име те слободе поједини уметници остављају своје дело отвореним, не завршавају га онако како налажу класична правила, као што неки гледаоци не воле холивудске филмове због потпуне упакованости садржаја и не остављања могућности за касније промишљање.

aleksandar-cvetkovic-minojev-lavirint-2016-kamen-drvo-33x20x25Американци у својој краткој историји нису упознали форму краљевине па су њихови митски обрасци и иконе инфантилни и из популарне културе – Мерилин Монро, Елвис Пресли, Супермен, Мики Маус, Плутон и Паја Патак, како је Драгош Калајић говорио „патке, џукеле и пацови“. Европљани а посебно Балканци су у великој културној предности јер се њихова уметност ослања не на вековно већ на вишемиленијумско искуство. Балкан је за Европљане Дивљи запад на Истоку, предворје Оријента, а заправо је прљава савест европске издаје и мржње, подсвест Европе, имагинарни континент неисцрпних митских садржаја. Како каже Драган Јовановић Данилов, Балкан је колевка Европе, овде је све почело, Хомер, Сократ, Платон, Фидија и Апелес су Балканци. У праевропско улази митско, и у виду античких прича о боговима и људима и чисто српска паганска искуства о вампиру, гуслама и мит о Краљевићу Марку који је проучавао Мирча Елијаде. Не само хелениста Милош Ђурић већ више стручњака, укључујући и америчке, сматрају нашу епску поезију најближу грчкој митологији, а Марија Гимбутас тврди да богови старе Европе, Лепенског вира, Винче и Старчева имају директно следбеништво у грчким. Позиција сваког Балканца је да живи на тлу пребогатом наслеђем и традицијом, од рођења уроњен је у митско. За нас је један енглески политичар у време постмодерног прорицања „краја историје“ рекао да „производимо вишак историје“.

aleksandar-cvetkovic-ladon-2016-kombinovana-tehnika-na-platnu-105x110Због свега тога Александар Цветковић се окренуо древности и много пре ове изложбе заронио у своје корене и изворно. Његово митотворство у виду слика и објеката вид је побуне против обезљуђеног света, без идеја и осећања, мртве савремене поставангарде, света чији су осећајна чула закржљала у интерфејсу. Сведене до основног, његове слике, међутим, пружају посматрачу обиље боје као што у монохроматском крију богатство ликовно разноврсно обрађене површине. На сликама су и ненаметљиво скривени многи детаљи, лица, бродови, звезде и ситни трагови који одводе даље од главног знаковитог призора. Његове објекте можемо сматрати видом предметног дејства између скулптуре и реди-мејда, направљеног али и нађеног и проглашеног уметничког дела. Са најмањим интервенцијама, надреалистички парадоксално, можда и са хумором, Цветковић у једном погледу, одмах, посматрачу открива митско, минотаура, Дедалов лавиринт и Аријаднино клупко, подсећајући а не описујући.

Деценијама овде успешно делује уметник чије се стваралаштво увек испоставља као ново и свеже. Александар Цветковић је спреман да на слојевит ликовни језик преведе митско и заумно, старо у савремено, фигуративно у апстрактно, класично скулпторско у дишановско, а да при том уметност ништа не изгуби. Много година истрајава у својој аргонаутици, не понављајући се и не исцрпљујући своју идеју. Тако је постепено и сама његова уметност из галеријског и музејског прешла у митско. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *