НЕОДОБРЕНЕ МИСЛИ (први део)

milo-lomparПише Мило Ломпар

Поводом појављивања две књиге Мила Ломпара, Похвала несавремености („Лагуна“) и Полихисторска истраживања („Catena mundi“), желели смо да с аутором направимо разговор. Уместо тога, он нам је понудио своје одговоре из једног необјављеног интервјуа. Како се у њима огледају и многи садржаји његових књига, одлучили смо да их објавимо

Понекад се човек зачуди вртлогу у којем се нађе. У последње време новинар једног портала замолио ме је за разговор. Желео је да сними оно што ћу казати, па да садржај прекуца и пошаље ми на ауторизацију. Тако је и било. Интервју није уопште објављен.

Околност да ме нико није о томе обавестио потпуно је безначајна за данашње време. Но, околност да је сам новинар тражио интервју изазива пажњу. Јер, моја политичка и културолошка схватања су сувише позната – и сувише документована – да би било ко био у недоумици око могућих одговора. Одакле идеја да ме позову? То је питање.

Садржај мојих одговора – јер питања која су их изазвала не објављујем – дочарава који ставови нису одобрени у јавности: као да су оивичене границе политичке коректности и цензуре која – у наше време – све снажније обавија како европско мишљење, тако и јавни простор наше земље.

[restrict]
1

 Духовна ситуација времена је испуњена снажним садржајима американизације. То се некад именује као глобализам. На делу је одлучујући утицај америчког животног стила као доминанте културног тока. Отуд је ваљано разликовати – како предлаже Ридигер Сафрански – глобализацију, која је незаустављива по природи техничког кретања, од идеологије глобализма која подразумева висок степен унификације јавне свести. Ту унификацију видимо свуд.

Када сам у Берлину, у данима грузијског напада на Јужну Осетију и потоњих акција руске војске, у години 2008, упоредио писања немачке штампе, од левице преко центра до деснице, о том сплету догађаја, видео сам само један садржај и један тон. Једино су се разликовали крајњи левичари, Junge Welt, и наглашени десничари, Junge Freiheit. Тако је и у садашњим реакцијама на британски референдум. Имамо доминацију псовачког речника у европској штампи. Плес јавних псовки упућен је онима који су гласали за излазак из Европске уније.

 Нико не жели да освести чињеницу да је реч о 17 милиона људи, што је бројније од многих европских држава, него сви говоре о неким социјално деградираним белцима средње животне доби који су вођени својим уским погледима гласали за излазак из ЕУ. Да ли наредни референдум треба да искључи грађане ових особина? Најважнија карактеристика ове тоталне медијске унификације јесте околност да пролази непримећена и отуд остаје неосвешћена.

2

 Није истина да је реч о критичком односу према онима који су гласали за излазак из ЕУ. Сводити људе – због њиховог политичког става – на социјално деградирана бића није критички него дискриминаторски однос. Ако себи дајете за право да обезвредите 17 милиона људи, зато што се они не слажу са оним како мислите да је требало да гласају, онда је то недостатак основног демократског регистра. И то је основно обележје живота данас. Јер, то је живот у симулакруму: позовете људе да гласају, они гласају друкчије него што сте очекивали, па их прогласите социјално деградираним бићима. Шта да је било обрнуто? Тада би 17 милиона било проглашено весницима новог времена. Живимо, дакле, у једном инструментализованом простору у којем су сужени простори демократије.

У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава инструментализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни. А присутни можете бити преко тржишног механизма, у којем је новац modus operandi. Њиме се – nota bene – обликује доминантан идеолошки спектар.

Тај спектар, за разлику од комунистичке доминације, нема тежњу да покрије целину него само главни ток. Унутар главног тока јасно је назначено да рубове не смете додиривати, док у дозвољеном простору можете говорити шта год хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је та уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која приказује опасне теме.

3

 Једна од опасних тема је национална култура. Она је опасна зато што доводи у питање процес глобализацијског идеолошког уједначавања свести. Та тема одјекује на свим тачкама европског простора, али не на свима једнако. Тако се Француска или Немачка налазе у извесном степену ерозије својих културних садржаја, али оне имају и врло старе културне институције: отуд њихова културна ерозија може трајати стотинама година. Људи који воле да ствари гледају у економским параметрима, то „унификујуће једно“ обично повезују са неолибералним концептом друштва. Мени се чини да се ради о резултату хегемонијалног положаја Сједињених Америчких Држава након пада Берлинског зида, када се појавио један свет који личи на Pax americana, у којем САД диктирају начин живота на свих пет континената.

4

 Моје речи су нужно упрошћене, па их треба разумети cum grano salis, јер унутар Америке постоје различита мишљења о овим проблемима. Но, недавно је потпредседник САД казао да њега не интересују националне културе када је реч о правима ЛГБТ заједница. Та је изјава добар пример. САД процењују, дакле, неку ствар као универзалну ако им тако одговара, да би ултимативно тражили од оних који гледају другачије да се потчине њиховом виђењу ствари. Њихово виђење је наравно недоследно, јер оно што САД траже од Европе у овом случају не могу да траже од Саудијске Арабије. Тамо имају друге интересе. Отуд су лицемерје и лаж неопходни.

Поента је прецизна: треба одржати позицију америчке моћи тако што ће се она универзализовати и тако што ће се интереси западног (америчког) света учинити глобално обавезујућим. То је репресивно кретање, које не води рачуна о разноликости људског живота и људског избора. Оно је свакако репресивно и за грађане западних (америчких) држава. У Изворима тоталитаризма Хана Арент тврди да је Хитлер и Немце сматрао малим шрафовима великог система.

5

 Појмом секуларно свештенство Исаија Берлин је означио комунистичке интелектуалце који су бранили злочине власти, називајући их комесарима и противстављајући им дисиденте као интелектуалце који су осуђивали исте те ствари. Но, појам може обухватити различите политичке системе. Касније га је – ослањајући се на Орвелове назнаке – дефинисао Ноам Чомски. Секуларно свештенство чине интелектуалци који аплаудирају западној моћи, игноришу западне злочине и отуд су веома поштовани на Западу. Оличава их тзв. невладина интелигенција коју је – како је показала Франсис Стонор Саундерс – током хладног рата обликовала ЦИА.

У нас је дошло до премештања управо тих интелектуалаца – међу којима има истакнутих партијских функционера, као што су били Латинка Перовић или Живорад Ковачевић – у срце западних (америчких) интереса. Њихов циљ је да наметну појам српске кривице целокупној јавности, да жигошу оне који се томе противе и тако их истисну из јавног постојања, да управљају јавном, културном и политичком сфером у правцу који оправдава тоталну западну (америчку) доминацију у свим подручјима живота.

Свака власт – после 5. октобра 2000. године – била је под њиховим утицајем, док је садашња власт – у бројним аспектима јавног живота и политичког садржаја – постала њихов сервис. Јер, они не воле личности које су на власти, али безусловно подржавају њихову политику: Бриселски споразум, антиреферендумски став у Републици Српској, подршка подгоричком режиму, потпуна приватизација. Они чак тврде – попут Пешчаника од 12. 9. 2016. године – да нема рационалне алтернативе настојањима председника српске владе да свом двомилионском бирачком телу подметне европско опредељење. То значи да он спроводи – и они га подржавају у томе – језуитску политику по којој циљ оправдава средства. Тако садашња власт – будући ренегатска – спроводи невладину политику на начин симулакрума, на преварни начин и популистичким средствима, пошто су сви претходни начини пропали.

У критикама мојих схватања често се открива запрепашћујућа идеолошка затвореност следбеника политике која исповеда безусловно поверење у Европску унију. То поверење очитује парола Европа нема алтернативу, коју сам подвргао детаљној критици још у првом издању своје књиге Дух самопорицања из 2011. године. Та критика је превасходно постављена на идеју безалтернативности као такву, у којој сваки познавалац нашег комунистичког дискурса – с обзиром на наше наслеђе – може уочити тоналитет његове дикције.

Но, оспоривши – у својој критици шестог издања моје књиге – тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији, човек који је написао књигу против мојих схватања, књигу надахнуту колонијалном апологетиком, посегао је за узорном аргументацијом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ.

Овакав распоред чињеница показује како идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и нерефлектовано приањају уз задати налог моћи. Ово су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести.

То постаје још драстичније ако се сетимо скорашње изјаве – дате 23. октобра 2016. године Südeutzsche Zeitung-у – немачког министра спољних послова – и социјалдемократе – Франка Валтера Штајнмајера. Он каже: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ Он, дакле, пет година после појаве моје књиге, каже како парола Европа нема алтернатива представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ.

6

 Тоталитаризам – након нацизма и комунизма – има садржај сличан оном који је давно описао Јасперс: „Тоталитаризам мора бити препознат у својој суштини као једна максимална претња, која би избрисала наш духовни живот и нашу моралну супстанцу заједно са нашом политичком егзистенцијом.“ Тај тоталитарни импулс најбоље се показује у подручју културе и националних традиција. Јер, оно је наизглед неутрално. Но, свуд делује – у медијима, у стипендијама, у системима одлучивања – мултикултурни пројекат који је постављен пред народе источне Европе, који је у основи високо идеологизован и који те народе обавезује како да се понашају и како да направе распоред фигура културног значаја у односу на задато очекивање. У том процесу се српска култура налази пред великим изазовом зато што је неопходно ускладити њен садржај са наметнутим политичким решењима после пада Берлинског зида.

7

 Српска култура, онда када је формирана, била је култура контакта. Држава Немањића имала је своју православну и католичку област. То се види у целокупном политичком и културном животу: имате архитектуру и пластику у Дечанима или Студеници која потиче из мајсторских школа из Котора или Италије. То вијугаво води и до традиције латинитета. Фреске су увек биле, као симбол православности целокупне поруке, византијских својстава.

Потом је дошло до тога да је исламска култура оставила дубок траг и постала део српске традиције. Двадесет посто првог издања Вуковог Српског рјечника представљају турцизми. Идеја српске националне државе, као и у другим европским државама, повезана је у 18. и 19. веку са успоном секуларизма. То обеснажује инструментализовано мишљење по којем је национална држава везана за верску компоненту. И светосавска и косовска традиција стално су биле у контакту са другим традицијама. Јер, српски народ се – у тзв. метанастазичким кретањима на Балкану – померао са југа на север и са истока на запад. Тако је дошао у дубок дотицај и са средњоевропском традицијом. Сретен Марић је тачно рекао: „Црњанскове Сеобе носе име наше судбине.“

8

 У тренутку када је Велики рат завршен, у 1918. години, Србија је имала своју државу и једина је – од јужнословенских земаља – била на страни сила победница. Имала је очврслу националну идеју (национално уједињење), државну идеју (једна држава) и војну идеју (потврђена војска). Требало је створити јединствен културни образац који би премостио различите културне моделе: православно-византијски модел, средњоевропски културни модел, све до снажног утицаја протестантског модела, везаног за Доситеја Обрадовића, снажне личности српског и јужнословенског секуларизма. То је подразумевало сто година изградње једног културног обрасца који ће бити довољно флексибилан да уважи различите традиције, да споји социјално различите људе, динарску и равничарску структуру, свет градова и рурална подручја.

9

 milo-lompar2Стварање југословенске заједнице није морало бити само по себи погрешно. То је била врло сложена заједница различитих традиција и крупних антагонизама. Она је, међутим, значила престанак рада на српском културном интегрализму. Како је много касније писао Слободан Јовановић: „У Југославији су Срби извршили националну демобилизацију.“ Започет је рад на концепту југословенског интегрализма. То није могло да успе: због историјског наслеђа му није било дато да успе. Сам југословенски интегрализам имао је велике унутрашње противнике. Реч је о католичкој акцији везаној за католичко становништво источне обале Јадрана, које је било предмет сталне бриге Ватикана. Југословенска идеја је била сумњива, али не зато што је била српска него зато што је била наднационална, можда масонска: није било вероватно да би католички Хрвати могли постати православни Срби, али је било могуће да – у секуларном концепту – постану Југословени. Тада у њиховом идентитету католички чинилац не би имао одлучујући досег.

Но, тек је комунистички концепт задао смртни ударац укупној егзистенцији српске културне идеје, зато што је тај концепт – насилним друштвеним инжињерингом – стварао нове нације. Људи то не разумеју, јер полазе од здраворазумске идеје да је култура неко природно стање. Не, као што само име каже, култура је нешто што се обрађује, то је један конструкт. Отуда и борба култура: намеће ли нама неко свој концепт или ми њему, или се одвија неутрализација два кретања. Комунистичка идеологија у Југославији наметала се тако што је између осталог негирала и српску грађанску традицију. Она је то чинила на насилан, беспризиван и тоталитаран начин. Да би је могли спроводити, српски комунисти су – програмски – пристали на самопорицање.

10

 Треба ставити знак питања изнад тврдње да је српски народ „пригрлио“ југословенство и комунизам. Ту не треба бити једнозначан. С једне стране, Србија није имала снаге да наметне силама Антанте, Француској и Енглеској, решење јужнословенског питања, нарочито зато што је Русија 1917. победом бољшевика испала из игре. Унутар српске традиције дошло је до идентификације с југословенском идејом, а унутар хрватске, односно словеначке традиције, није до тога дошло. Хрватска и словеначка традиција имале су – у свом доминантном току – неку врсту уговорног односа са Југославијом, док је српска традиција образовала идентификациони однос. Пренела је сва обележја идентификације српства на југословенство и отуда је унутар хрватског и словеначког доживљаја ствари то било схваћено као национално наметање, а са српске стране је њихово понашање доживљено као одрицање.

11

 Српско југословенство обележава поистовећивање са нечим што је била будућност, за коју нису знали каква ће бити. Уместо тога је требало да имају уговорни однос са југословенском заједницом, као што су то имале хрватска и словеначка заједница. Имате полемику српских интелектуалаца Љубомира Стојановића, Милана Ћурчина и Лазе Поповића 1923. године у часопису „Нова Европа“, који је излазио у Загребу, у којој се каже како је „српска идеја умрла“. У тренутку док се тврди како јасно постоје и словеначко и хрватско становиште наглашава се како је најопасније ако би се појавило и посебно – српско становиште. Какав је то начин мишљења? То се говори у време када Стјепан Радић још није признао Видовдански устав.

Уговорни однос са дистанцом и рефлексијом, када знате шта добијате, шта губите, могао је бити много здравији и повољнији за Србе. Они тада нису могли утицати на спољашње односе у Европи, али су могли утицати на унутрашње односе у Југославији. Између два светска рата највећа брига је било понашање Италије. То је много мање погађало српске од хрватских и словеначких интереса. Тај идентификациони синдром Срба према Југославији полази од недовољно промишљеног критичког односа према традицији Запада. Ти пројугословенски српски интелектуалци – још пре Првог светског рата – „били су јаче осетљиви за лепе него за ружне стране западне културе“. То каже Слободан Јовановић у емиграцији: када је све већ било иза њега. Толико времена му је било потребно да се помири са туробном истином и онда је саопшти.

12

 Србија је имала образован француски културни модел, док је у бившим хабзбуршким земљама доминирао средњоевропски. У неким областима је предњачила – имате то код Матоша – а негде је заостајала. Требало је да дође до постепеног неутралисања супротности. То је процес до ког се долази временом. Србија је постајала спремна да се одрекне многих својих традиција, постепено је пристајала и на федерализам (Бановина Хрватска), као што их се – после Другог светског рата – и одрекла.

Срби нису били спремни да се одрекну државне идеје, чак више него – националне. То је било катастрофално. Хрвати су имали искуство пасивног отпора и опструкционог деловања према угарском сабору, као и Чеси према бечком двору у мирним временима, док су Срби имали искуство буна и устанака у ратним временима или у временима окупације. Процена енглеског историчара Ситон-Вотсона 1911. године била је да су Срби „храбри и војно спретни“, али да ће Хрвати и Словенци у новој држави преузети вођство као културно зрелији.

Да је то значило да ће их западне државе у томе здушно помагати, показује његово мишљење да би „победа српске идеје у новој држави значила победу источне над западном културом“, чему би се он „као неко ко припада западној култури“, како каже, „јако противио“. То је нека врста оријентализма о којем је говорио Едвард Саид у својој чувеној књизи. Јер, Ситон-Вотсон источну традицију посматра као мање вредну, као нешто што мора потчинити и чиме треба да управља.

13

 Тај спој погрешних и стереотипних представа о источној и западној култури као политички спој је у основи немогућ. Учињен је очигледно немогућим након Јасеновца. Од тада споразум између Срба и Хрвата више није могућ. Јасеновац представља границу која је непрелазна. То је нешто што није могуће неутралисати и нешто што обелажава трајно искуство српског националног постојања. Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега. Отуд више није могућ неки политички хрватско-српски спој. То не значи да нису могући индивидуални односи Хрвата и Срба. Како ће се уредити појединачни животи и међусобни односи, свако може да одлучи како год жели, јер је то ствар индивидуалних избора. Но, у колективним формацијама ти спојеви више нису могући.

Уосталом, тај спој више није могућ ни између Јермена и Турака, а између Јевреја и Немаца је могућ на један вештачки начин – тако што Јевреја у Немачкој практично више нема. Тај однос са Јеврејима више није ствар немачког актуалитета већ немачког сећања. На том сећању се у Немачкој врло много радило од 1945. до данас, на начин да се у немачко сећање утисне искуство погрома Јевреја. У Титовој Југославији се никад тако није понашало због доминантне идеолошке матрице о великосрпској хегемонији. Као да било каква хегемонија може бити разлог за – геноцид. Или можда може: ако је реч о народу „источне културе“?

14

 Тврђење да убиство хрватских представника на челу са Стјепаном Радићем у Скупштини 1928. године значи да је „у неколико секунди уништена идеја Југославије“ представља прост начин размишљања, нетачан и идеолошки инструментализован. Убиство краља Александра 1934. године, који је спровео бугарски ВМРО у сарадњи са хрватским усташким покретом, било је такође индивидуални политички атентат. Ако је једним политичким атентатом била немогућа Југославија, онда је она сигурно била немогућа и другим политичким атентатом. Јасеновац је колективно, дуготрајно и систематско убијање читавог једног народа; између осталих и стараца, жена и деце, свих који нису имали никакве одговорности ни кривице. То нису упоредиве ствари.

Убиство Стјепана Радића је атентат велике политичке тежине који је изазвао природну реакцију широких маса у Хрватској. Али подсећам да је Влатко Мачек, у годинама после убиства Радића и после убиства краља Александра, водио удружену хрватско-српску коалицију и у Србији имао предизборне скупове пред неколико десетина хиљада људи. Показало се да није проблем да један Хрват буде на челу хрватско-српске листе. Као што је један Хрват 35 година – дуже од свих Карађорђевића – владао Југославијом. Оно што се догодило 1941. могло је остати таквим само под комунистичком владавином.

15

 Један од значајних српских интелектуалаца Борислав Михајловић Михиз говорио је да „у сваком Србину чучи Југословен и једва чека да поново појури у своју стару пропаст“. То је Михиз рекао 1990. Но, у том кретању је мање спонтаног него што се сугерише. Поента је у томе што је тај осећај деценијама подстицан и награђиван: од стране свих наших власти. Разговарамо у Београду, у којем можете видети како је креирано писање штампе и како је структурисан ТВ програм. У јавном простору тај Београд, осим нешто српских фолклорних елемената, делује као потпуно југословенски град. У њему је могуће радити најнеобичније ствари. У својој књизи Дух самопорицања наводим да је директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ одабран да обликује српско лексикографско одељење у „Службеном гласнику“ у Београду. Ако је могуће да један државни службеник из Хрватске креира једно државно предузеће у Србији, онда питам: је ли могуће и обратно? Није могуће.

Када је, 4. јула 2016. године, исти тај времешни човек докторирао на Новосадском универзитету, са слабом тезом о Крлежи, већ 7. јула 2016. године (узгред: на дан рођендана Мирослава Крлеже), на РТС-у, у централном термину политичке емисије ОКО-магазин, имате извештај о том догађају. У истом јулу 2016. године, једна знатно млађа и несравњиво супериорнија кандидаткиња, одбранила је – под мојим менторством и менторством колегинице Рихтер из Халеа – први двојни (српско-немачки) докторат на Филолошком факултету у Београду. То значи да је истовремено постала доктор књижевних наука и у Србији и у Немачкој: две дипломе, никаква нострификација. Рад о утицају Хале-Лајпциг круга на просвећеност Доситеја Обрадовића написан је и на немачком и на српском језику, тако је и брањен, комисија је имала три српска и два немачка члана. О томе није било ни речи у јавности: ни на РТС-у. Каква је то онда јавна и медијска окренутост Европи? Није, дакле, реч о Европи него о подстицаном и награђиваном занемаривању европских у корист југословенских засада.

16

 Има људи који пишу како је Београд симпатичан, па наглашавају његов шарм и космополитски дух, шаренило латинице и ћирилице. Они наравно не говоре истину. На јавним местима доминира латиница, ћирилица је у ишчезавању. Њен дозвољен простор су натписи на пекарама, понекој занатској радњи и на гробљима. Ако бисмо се сада прошетали по Кнез Михаиловој и по Теразијама, лако бисте се у то уверили. Тако је било деценијама у Хрватској. Зар је то нормално? Београд – за оне који не негују нежан однос према титоистичком југословенству – није отворен него затворен град. Степен његовог космополитизма и елитизма утврђује се према јавно и прикривено непријатељском односу према српској традицији. То није космополитизам него програмирана нехајност. Његов шарм је облик његове неуређености, несолидности и одсуства норме. Тако је могуће – у срцу овог наводног космополитизма, у „Политици“ – на основу човековог имена и презимена, рођеног Београђанина одређивати као „једног Црногорца“. Када је то могуће? Када он заступа политичко мишљење са српског становишта. Ко га тако дискриминише? Најватренији заступници наводног космополитизма. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Откад су мртваци постали тако симпатични?             

НАСТАВАК У
СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *