НЕОДОБРЕНЕ МИСЛИ (други део)

Поводом појављивања две књиге Мила Ломпара, Похвала несавремености („Лагуна“) и Полихисторска истраживања („Catena mundi“), желели смо да с аутором направимо разговор. Уместо тога, он нам је понудио своје одговоре из једног необјављеног интервјуа, чији смо први део штампали у прошлом броју, а наставак објављујемо сада

Пише Мило Ломпар

Идеје неслагања, полемике и отпора, као витална средишта сваког аутентичног интелектуалног ангажмана, представљају бивше теме. Оне су од значаја за свет модерне. Постмодерна их је склонила са хоризонта младог човека. Основни импулс младог човека данас није побуна, каква је била актуелна пре 50 година. Последња таква побуна, артикулисана или не, била је побуна 1968. Можда ју је због тога Жил Липовецки назвао елегичном побуном

17

 Једини нормални односи између српског и хрватског народа – као колективних и организованих формација – могу се образовати на начелу узајамности: колико тамо, толико овде. Пошто је титоистичко наслеђе такво да подстиче асиметричне односе, а не односе узајамности, онда се сваки покушај уравнотежења тих односа сматра проблематичним. Неколико дана након проглашења независности Косова и Метохије хрватска премијерка Јадранка Косор водила је делегацију привредника у Приштину. Она је тако показала подршку независности Косова и Метохије. Та подршка је директно супротна српским интересима. У исто време постоји доминантни трговински ланац у Србији који својим кредитима подржава хрватска држава. Да ли је то нормално?

Или: Штефан Филе, као европски комесар за придруживање, тражи – то све пише у мојој књизи са подацима и датумима – да фабрика дувана „Ровињ“ продаје своје цигарете у Србији по нижој пореској стопи, иако је Хрватска постала чланица ЕУ и отуд би требало да буде већи порез на те цигарете: као и код других чланица ЕУ. Премда су се побуниле америчке фабрике дувана из Ниша и Врања, остало је онако како је повереник ЕУ рекао. Дакле, ЕУ сматра да би зарад ровињске фабрике требало деградирати на српском тржишту произвођаче из Ниша и Врања. Зар није нормално инсистирати на равноправности?

Или: српска јавна позорница је увек била отворена за гостовања из Загреба, док на супротној страни није тако. Околност да доста позоришних представа из Београда гостује у Загребу не објашњава ништа. Јер, простор театра није једини јавни простор. Не пратим театар, јер га не волим. Тешим се да је о њему лоше мислио и Тин Ујевић. Што се тиче индивидуалних избора и дружења, никада се о томе не изјашњавам. Изјашњавам се против ствари које је наметнула државна политика.

Остајем у својој струци: „Службени гласник“ штампа Теорију књижевности Миливоја Солара из 1994. године из које су избачени сви српски писци. Напомињем да постоји и Соларова Теорија књижевности до 1990. када су у тој књизи српски писци били заступљени. Да државни српски издавач штампа Теорију књижевности у којој нема ниједног српског писца, то ми се не чини нормалним. У Београду је такође штампана Теорија књижевности сарајевског професора Зденка Лешића, која је била далеко уравнотеженија, у којој су сразмерно били заступљени хрватски и српски писци, где је друго издање штампано на ћирилици. То је у реду. Јер, таква књига је саображена средини у којој се појављује.

Подсећам да је Миливој Солар био последњи министар културе леве владе у Хрватској пре распада Југославије. Недавно је председник странке левице Зоран Милановић рекао да је поносан што му је деда био усташа. Србија је са том и таквом левицом правила државу од 1945. до 1990. После свега, најмање што можемо је да ствари именујемо правим именом. Ако пажљиво читате моју књигу, онда ћете видети да немам примедби на хрватску политику, премда о тој политици имам изразито негативно мишљење. Сама по себи, она ме не занима. Имам примедбу на српску државну политику која овде обезбеђује промоцију хрватских интереса као да је то нормално.

[restrict]

18

 Понављам да треба образовати нормалне међудржавне односе на принципу узајамности. Али тога овде, у Србији, нема. Зашто? Зато што доминира концепција титоистичког југословенства, у којој на сваком кораку морате доказивати своју оданост нечему што више не постоји. Моја књига заправо има врло умерену тезу, која позива да извучемо консеквенце из новонастале ситуације. Постоје две државе са тешким историјским наслеђем. То није разлог да се људи убијају. Али није разлог ни да се грле. Довољан је државни саобраћај по начелу узајамности. Ви овде на сваком кораку имате огромне билборде који позивају да се летује у Хрватској, обавештавају о данима хварске кухиње. Ниједан од њих није уништен ни оштећен – за разлику од ћириличних табли у Хрватској. Почнимо од проверљивих ствари.

19

 Идеје неслагања, полемике и отпора, као витална средишта сваког аутентичног интелектуалног ангажмана, представљају бивше теме. Оне су од значаја за свет модерне. Постмодерна их је склонила са хоризонта младог човека. Основни импулс младог човека данас није побуна, каква је била актуелна пре 50 година. Последња таква побуна, артикулисана или не, била је побуна 1968. Можда ју је због тога Жил Липовецки назвао елегичном побуном. Њен природни моменат био је бунт. Основни импулс данашњег младог човека је како се уклопити у систем, а не питати какав је поредак. Данашњи млади људи су везани за културу медија. То парадоксално олакшава процес идеологизације. Када дођу до проблема на индивидуалном нивоу, млади људи га не дижу на ниво општости него га решавају на прагматичан начин.

Систем данас има механизме да побуну неутралише: она се везује за ексцентрике, лудаке, за радикалне политичке оријентације. Она се делегитимизује тамо где поставља битна питања смисла живота. Интересантно је да се побуна поспешује тамо где она разграђује традиционална схватања и облике живота. Тако и ослобађање постаје облик идеологизације. Овакав систем има врло моћан инструмент рестрикција преко система стимулација, стипендија и контролисаних ставова. У таквој ситуацији млади људи немају обавезујући порив према истини и према моралу, јер је то превазиђено. Више није у питању истина него је питање шта они имају од те истине.

20

 У понашању људи у Србији у односу на власт увек је постојао страх од исказивања властитог мишљења. Зато овде постоји велика идентификација са влашћу, пажљиво праћење ритма власти и борба за привилегије. Не можете знати какво је расположење грађана у дубини у односу на оно што је на површини, јер нема искрености. Отуд имате исте људе који спроводе сасвим различите политике, јер су се околности промениле. Наш премијер је најбољи пример таквог понашања. За његове власти ментални и медијски терор секуларног свештенства добија разобручено простирање.

Треба ствар вратити у европску резонанцу. Шта је европска резонанца? Секуларно свештенство тврди да се европско понашање доказује ако се слепо извршава оно што тражи Брисел, Берлин или Вашингтон. То можда мора да се уради, али то није европско понашање. Европско понашање у својој најбољој традицији је да човек својим разумом и сазнајним способностима изврши прецизан увид у чињенице и одабере оно што је најбоље по њега и у складу са општим начелима. Таква разумна оријентација је утолико важнија када се постави питање: шта урадити ако Европа од Србије тражи самопорицање?

21

 Мира Ступица је у свом последњем интервјуу рекла да је Србија у новијој историји свима говорила „не“ – и Аустроугарској и Хитлеру и Стаљину и НАТО-у, па је данас „нема“. Занимљиво је да је пропустила да уочи још једну могућност у објашњењу стварности. Можда би требало казати: нема нас, јер нисмо рекли не – Титу. У том случају, додуше, она не би могла бити жена председника Председништва СФРЈ, јер не би било тог државног тела.

Ако сте прочитали моју књигу, онда сте могли видети да се залажем за културу пасивног отпора. Та традиција се може видети код Масарика. Он је у полемици са младобосанцима рекао „просветом до слободе“. Младобосанци су рекли, у складу са нашом традицијом, „револуцијом до слободе“. Масариково становиште ми се чини исправним, јер верујем да се Србија налази у колонијално-окупационом стању. Отуд је потребно створити алтернативно подручје да бисмо се могли одбранити од наметања нечега против чега смо.

Ако је смисао Европске уније да овде уђу НАТО јединице, онда сам јако скептичан према могућности да Србија може то да заустави. Али ту није крај живота и не би требало да буде и крај отпора. Тако нешто је насиље и наметање и ако се не сложимо са тврђењем да само моћ и сила у људском животу нешто представљају, онда се на једном другом нивоу, на пољу истине и на пољу вредности, можемо томе супротставити.

Али за то је потребна једна култура која показује спремност за упорно понављање оног облика неслагања који има најмање ризике под најгорим могућим условима. Тако нешто у нашој култури није обликовано и нема реалну подршку: због социјалне уједначености, због сиромаштва, недостатка националне интелигенције и неповерања у било какав други облик егзистенције осим присуства у главном вектору историјског кретања, који се препознаје у актуелној власти. Јер, само ако се ту налазиш, имаш привилегије.

22

 Не могу казати да не утичем на стање ствари у нас. Тако је један универзитетски професор, који годинама није добио никакву награду за читав низ својих књига, одмах пошто је мене – који сам наступао у Јеврејској општини у Београду – осумњичио за „антисемитизам“, добио две награде за једну књигу. Човек који је написао књигу против мојих схватања пак добија – у 73. години живота – први пут неку награду, премда је објавио двадесет филозофских књига пре тога. Читава његова филозофска биографија остала би ненаграђена да није написао књигу против Духа самопорицања. Овакав распоред чињеница показује да је интелектуална вредност њихових дела увек била јавно занемарљива, јер је остала ненаграђена и непримећена, али је њихова политичка оријентација одмах препозната и промовисана. И уместо да ми буду захвални, они су љути на мене. А мени је драго да сам помогао да им јавност упути толике почасти. Зар то није путоказ и за млађе нараштаје?

23

 Када процењујем учинак комунизма у нас, остављам по страни оно што је опште у њему и карактеристично за све земље – социјална једнакост, индустријализација, репресија према критичком мишљењу – већ полазим од завршног биланса. Шта може српски комуниста да каже историји свог народа у 1990. години? Словеначки комуниста може да каже како је изнео идеју словеначке државности. Хрватски комуниста може да каже да је спречио сврставање хрватске државе на страну поражених снага 1945. године, да је избегао одмазду, да је пронео идеју државности (то тврди Макс Лубурић шездесетих година – имате у књизи Улриха Фишера, која је објављена у Загребу) и верификовао је 1990. године. Црногорски комуниста може да каже да је обновио идеју црногорске државности. Македонски комуниста може да каже да је створио идеју македонске државности, премда је сваки педаљ границе македонске државе утврдила српска војска у Балканском рату 1912. године.

А шта може да каже српски комуниста? Шта је он урадио? Он је Косово и Метохију правно изместио из састава Србије уставним амандманима 1971. године и Уставом из 1974. године. Он је 1959. године без икаквог разлога подручје испод Копаоника припојио Косову и Метохији. Он је поништио резултате свих ослободилачких ратова Србије. Српски комуниста може да каже да је пристао на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској. Јер, од 1974. постојала је одредба о хрватском књижевном језику која је одлуком Уставног суда Југославије 1988. године проглашена неуставном. То никад није спроведено. Српски комуниста је пристао на уставну дискриминацију српског народа у Црној Гори. Јер, српски народ је био једини постојећи народ у Црној Гори према попису из 1909. године: за време владавине књаза Николе. Српски комуниста је пристао на дискриминацију носилаца српске националне свести у Македонији, ма колико да их је било. Биланс српских комуниста је дубоко поразан. То је најбоље рекао политички комесар Друге пролетерске бригаде и песник Танасије Младеновић у једном интервјуу 1989. године: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“

То – узгред буди речено – никада није казао Добрица Ћосић. Пред распад југословенске државе, у години 1989, Добрица Ћосић – партизан, носилац Споменице 1941, писац, Титов функционер па противник – каже: „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника.“ Фрањо Туђман – партизан, историчар, Титов генерал па противник – у исто то време (1990) каже: „НДХ није била само квислиншка творевина него израз историјских стремљења хрватског народа.“ Како то српски комуниста – ни кад се наизглед удаљи од комунизма – не може да се сретне са противничком страном у грађанском рату, док хрватски комуниста управо то може?

Да би се спречило јавно освешћивање ових чињеница, комунисти су измислили да је главни разлог историјског пораза Слободан Милошевић који је крив за распад Југославије. Одакле је дошао Слободан Милошевић? Из Српске православне цркве или из емиграције? Он је дошао из Савеза комуниста који га је школовао и довео на власт. Одигран је унутрашњи преокрет да би се избегла застрашујућа историјска одговорност српских комуниста. Потом су почели да објашњавају како су за пораз криви Срби и српска традиција, а не комунисти који су имали монопол на власт педесет година.

Комунизам је однеговао један посебан тип човека – то је човек без савести. Тај постхришћански човек не тематизује питање кривице: он се не пита шта је он погрешио, него увек упире прстом у другог као кривца. Сматрам да – као представник изразите мањине у интелектуалној и политичкој заједници, лишен било какве институционалне подршке – браним етички смисао историјских догађаја и процеса, који су се истински одвијали, при чему исказујем свест о српском делу одговорности у њима. То сам прецизно навео у својој књизи.

Као припадник народа који је претрпео геноцид, имам на уму речи које је у телевизијској емисији Zur Person, 28. октобра 1964. године, изговорила Хана Арент: „Схватила сам и то поновила много пута: када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин.“ Слично је говорила и када је примала Лесингову награду слободног града Хамбурга.

24

 Степеновање одговорности за ратове деведесетих је изведено у мојој књизи: „Диференцирано схватање одговорности за распад титоистичке Југославије подразумева међузависност више чинилаца: историјско наслеђе титоизма као структурну претпоставку свих сукоба; активности спољашњих чинилаца као епохални вектор обликован после пада Берлинског зида; одлуке и поступци владајућих унутрашњеполитичких чинилаца у часу распадања земље.“ Буржоазије су 1939. године доказале – стварањем Бановине Хрватске – да се могу договорити око прекомпозиције Југославије. Каснијим стварањем додатних нација – црногорска нација је еклатантан пример – титоизам је етничким инжењерингом утро крвави пут распада као неминован.

Ако бисмо провизорно – и само у илустративне сврхе, јер је све друго потпуно неприхватљиво – разликовали Србе према попису становништва из 1991. године, добили бисмо прецизну слику. Најбројнији народ су били Срби у Србији, други су били Хрвати на читавом подручју Југославије, а трећи су били – испред Муслимана – Срби изван Србије, њих око 2.340.000, плус нека стотина хиљада од око 700.000 декларисаних Југословена. Та трећа групација по бројности била је – nota bene – државно правно измештена Уставом из 1974. према амандманима из 1971. На то се позивао Бадинтер у решењу о раздруживању Југославије. Сада настаје питање: ко је дао легитимитет за одлуку да се 2,5 милиона људи државно правно измести? Комунистичка партија. На шта се позива комунистичка партија? На срећну будућност човечанства. Петнаест година касније та срећна будућност се распала у крви и ужасу. Зашто српски комунисти не желе да признају ову страшну грешку?

25

 Постоји одговорност свих актера унутар сукоба деведесетих. Српску политичку одговорност – као одговорност владајућег режима – овако сам одредио: „То су грешке власти, злочини власти, грехови према човечности.“ Ово су најтеже могуће оцене. Моје становиште је прецизно: „Неспреман да прихвати поразни биланс идеологија југословенства и комунизма у српској историји, да га прихвати са јасном и јавном свешћу о историјском поразу, ауторитарни режим деведесетих није означио тачку са које треба кренути на дуги пут опоравка: без рата, уколико би и други желели да он буде избегнут – што баш није било извесно.“ Имам у виду бројне и различите историјске чињенице о ратовима деведесетих: изјаве Фрање Туђмана пре и после рата, сазнања о међународним чиниоцима. Но, поред политичке, постоји и криминална одговорност, и морална одговорност, и конкретна одговорност за одређени злочин.

26

 Сваки народ – па и српски народ – има извесну снагу и може – и у неповољним околностима – да се избори за нешто. Не видим разлога зашто би се шест милиона Срба у Србији и милион и по Срба у Републици Српској и Црној Гори осећало инфериорно у односу на хрватски или албански народ. У Нагорно Карабаху, који је величине Косова и Метохије, Јермена има сто хиљада, док Јермена у Јерменији има три милиона. Јермени су окружени Азарбејџаном, Турском, Грузијом. Зар би они сада требало да дигну руке од себе зато што им је положај тежак? Срби само морају да разумеју прилике и околности у којима треба да обликују своју националну индивидуалност. Премда никад нисам био за владајућу политику у деведесетим – о чему сам подастро довољно доказа у својој књизи – морам рећи да је нико није тако оправдао као политика Запада после 5. октобра 2000. године.

27

 Нико се није тако насмејао оним људима који верују у либерална и демократска начела као што је то учинио Запад након рушења Милошевића. Тада је Запад показао да никакве вредности, начела, споразуми и договори више не вреде, једино што остаје је слепи диктат силе над пораженим народом. Тај диктат спроводе сви режими у Србији након 5. октобра, неки са више а неки са мање ентузијазма. Но, то свакако компромитује идеју Запада. Чак три године после потписивања, Запад не жели спровести један Бриселски споразум, који представља тек смоквин лист de facto независног Косова и Метохије, јер ни ту одлуку о Заједници српских општина, која практично не значи ништа, он не жели да спроведе.

Запад каже „ви сте поражени и ми ћемо вас дотући до краја“. (Тако је Мадлен Олбрајт, тадашњи државни секретар САД, казала: „Средићемо Србе да се неће опоравити за сто година.“) То је чињеница коју треба узети к знању. Треба рећи – макар у себи, ако није целисходно наглас – „Добро, поражени смо, али размислимо да ли треба да помогнемо да будемо дотучени или треба тој намери да се супротставимо.“ То је смисао пасивног отпора. Није смисао да све одобравате својим џелатима.

Људи такво мишљење о пасивном отпору не желе да виде, јер је оно компликовано, тражи одрицање, као и то да вас именују „фашистом“, да не читају оно што сте написали, да доводе у сумњу интелектуалну биографију на темама које нису политичке. Неко то ипак мора да ради, јер то је једина политика која даје право овом народу да постоји у некој културној форми. То је политика српског становишта, коју су моји критичари нетачно назвали „етничком“, иако сам одредио српску културу као контактну културу три вере, иако прихватам припадника било које националности који бира да буде део српске културе, као што су то учинили Иво Андрић, Меша Селимовић, Петар Лубарда, иако сам јасно у књизи рекао да је темељ српског становишта – политика националне просвећености.

Просвећеност је универзални и либерални критеријум: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања. Осим тога, не оспоравам другима да успоставе друге типове препознавања: грађанског или глобалистичког на пример. Једино се не бих сложио са тим да неко глобализам прогласи националном културом, јер то национална култура сигурно није. Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.

28

 Запад не води принципијелну политику већ је дубоко циничан, зато што је циничност и себичност инхерентна Западу. Број злочина које су направиле европске империје је немерљив; злочини које је Америка направила пре и након Другог светског рата су незапамћени. Нећемо се ваљда уверавати у то да су европске политике неегоистичне, нециничне и несебичне или да су наивне?

Погледајте шта је примас Угарске Леополд Колонић говорио када је Хабзбуршка монархија (прва привилегија Леополда I, август 1690) позвала српски народ да пређе Саву и Дунав, јер им је био потребан за осигурање границе са Османском империјом: „Треба Србима давати привилегије на довољно неодређени начин, да им се оне у промењеним условима могу одузети.“ То је аксиом европске политике: себичлук, гледање властитог интереса и експлоатација другог. То су европски интереси.

Но, постоји и свет европских вредности. Европска култура их осведочава у појмовима демократије, толеранције, солидарности, људских права, рационализма. Вредности и интереси у једној култури нису сагласни, свет културе није хомоген него почива на колизијама. Увек је питање шта је – у одређеном времену – магистрални правац историјског и културног кретања.

Хиљаде Пољака који живе у Великој Британији забринути су због резултата референдума по коме та земља излази из ЕУ. Јер, има притисака на њих да се врате у Пољску, иако у Британији живе годинама. Но, ти исти Пољаци солидарни су са одлуком Пољске да сама не прими мигранте, јер су Пољаци „цивилизацијски изнад миграната“. Зар није на делу исти поглед: и Британаца према Пољацима и Пољака према мигрантима? То је срце европског себичлука.

Не могу променити правац европских интереса, али могу да узмем знању њихову природу и да осмислим сопствени одговор. То је рационално понашање. Ако морате нешто да претрпите на политичком плану, тражићете компензацију на културном: разблажићете тај притисак у сложеној стратификацији друштвених односа, у којој нема дефинитивног резултата. Државе се воде својим интересима, док је доброта само индивидуална категорија.

29

 Српски народ није на путу опоравка, јер нема јасну свест о узроцима, размерама и околностима које одређују његов положај: уместо некадашње саблазни самопрецењивања, подлегао је саблазни самопорицања. Нараштаји којима припадамо – радикално конформистички – нису у стању да се суоче са тешким историјским бродоломом који се распростро преко читавог једног века. На њих је пао терет тог тешког биланса. Људи то не могу ни да схвате, него је то схватање могуће тек у времену: кроз неколико нараштаја.

Укупни вектор епохе, осим тога, није позитиван и не иде у корист оздрављења. Јер, он није постављен на начело стварања него на начело трошења. То је константа читаве постмодерне цивилизације. Начело стварања је по дефиницији начело одрицања, а данашње кључно начело је начело задовољства. Ово нису прилике за обликовање културне нити државне свести. Људи понекад и разумеју шта хоћете да им кажете, али помисле у себи: преслаби смо да бисмо се таквог тешког задатка подухватили.

Све што се Србима догодило, тешко и поразно, било је зато што су њихове елите увек и безрезервно биле за Југославију. Оно што би се могло лоше догодити Хрватима – да потону у један специфичан и безначајан рукавац историје – могло би се догодити зато што су увек били против Југославије: и против унитаристичке (1921), и против споразумашке (1939), и против федералне (1963), и против конфедералне (1974). Ниједна држава није толико обезбеђивала светску промоцију и досег хрватских културних и политичких интереса као Југославија. Било је људи међу Хрватима који су то јако добро разумели: као Тито и Крлежа.

То би требало да буде – по мом суду – заувек готово. Што не значи да ће бити: историја је пуна наказних понављања. Но, противим се обнови југословенског простора на старим постулатима. Карте треба ставити на сто, играти чистим рачунима и казати шта ко хоће – ако хоће, јер није обавезно – да направи у једном или другом смеру. Такво гледање не подразумева нови рат него папир и оловку и прецизно рачунање шта су чији интереси.

30

 Пасиван отпор је рецимо референдум у Републици Српској о питању као што је Дан Републике Српске. То уопште није државноправно питање. Ту такође можете видети карактеристично понашање ЕУ: када је 1992. организован референдум о издвајању БиХ из СФРЈ без учешћа једног од три конститутивна народа (Срби наиме у њему нису учестовали), онда је ЕУ тај референдум сматрала легитимним. Но, референдум у Републици Српској, посвећен једној потпуно симболичкој теми, ЕУ сматра проблематичним. То нису само двојни стандарди него један дубоко промишљен цинички однос Европе према ономе ко је „источне културе“ и ко је поражен. И докле год се у Србији инсистира на томе да ми нисмо поражени и да нисмо изгубили 20. век, и докле год се не жели повући консеквенца из југословенског и комунистичког искуства, ми ћемо лутати у једном правцу који је бесциљан.

Много је боље повући ту консеквенцу и направити данас што се више може. То значи дуготрајно васпитање и стрпљиви рад: ништа од овог што говорим не претендује да сутра постане реалност, нити може. То је реална политика са српског становишта, и ако будемо водили политику са таквог становишта, онда ћемо је моћи водити и према ЕУ, и према Русији или неком другом. Можда ћемо сутра бити чланови НАТО-а, и ако будемо гласали о томе, свакако ћу гласати против, али ако се то и догоди, и даље је могућа и неопходна – борба.     

КРАЈ

[/restrict]