Надеждин пут источно од раја

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Као ратни херој и патриота, Нађа Савченко разбија украјинског председника Петра Порошенка, проглашавајући га слабићем и кривцем за све, а он може само да ћути, јер јој је стављао ловорике славе

Док је актуелни украјински председник Петро Порошенко позирао фото-репортерима пред најновијим амблемом војне обавештајне службе, на којем сова забија мач у Русију, његова све очигледнија ривалка Надежда (Нађа) Савченко отишла је у посету престоници „агресорске државе“, Москви. То је био велики шок и ударац званичном Кијеву који Русију посматра искључиво преко нишана. „Из пакла“, како је назвала своје путовање Савченкова, осуђеница коју је руски председник Владимир Путин помиловао овог лета – вратила се жива и здрава. Нађа Савченко, осуђена пред руским судом на 22 године затвора због навођења артиљеријске ватре на двојицу новинара у побуњеном Донбасу, ипак је прошетала Москвом и демонстрирала везену украјинску кошуљу у згради Врховног суда. А затим се вратила у Кијев, где су је политички противници дочекали салвом увреда и претњи, прогласивши је за агента руског ФСБ-а и Кремља.

[restrict]

ЦРВЕНЕ ЛАМПИЦЕ У ВРХУ ВЛАСТИ Није им ни она остала дужна. Реагујући на ову оркестрирану кампању, Надежда Савченко је рекла да Порошенка сматра слабим председником који извршава све што од њега траже „европски партнери“. Популарна Украјинка, која увек директно каже оно што мисли, оптужила је председника да је слабић. „Он је слаб преговарач, због тога је слаб председник, а зато је и Украјина слаба“, одјекнула је њена изјава као шамар Порошенку, против кога у Кијеву нико не сме реч да зуцне. Да би га до краја дотукла, још му је саветовала да се извини свом претходнику Виктору Јануковичу, кога је мајданска власт свргнула и протерала из земље. Према њеном мишљењу, Јанукович је био много чвршћи председник и боље је штитио интересе Украјине. Овакве изјаве Нађе Савченко представљају директну објаву рата Порошенку и читавом мајданском режиму.

До пре свега неколико месеци све је било потпуно другачије. Порошенко, жељан јефтиног – како је тада веровао – политичког маркетинга, дочекивао је ослобођену Савченкову на највишем нивоу. Одликовао ју је Златном звездом Хероја Украјине. Она је, док се још увек налазила у руском затвору, била кандидована као прва на листи партије „Баткившћина“ бивше премијерке Јулије Тимошенко. А затим је, такође као затвореница, била изабрана у украјински парламент. Постала је и члан украјинске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе, али је још увек лежала у ћелији. С њеним именом на уснама хиљада људи, почињали су и завршавали се митинзи мајданске власти на челу с Порошенком. Због ње је Русију притискао цео Запад и још безброј владиних и невладиних организација. Надежда Савченко је била симбол националистичке и десноекстремистичке Украјине. Све док се није вратила у своју земљу.

А чим се вратила, одмах су је уваљали у блато они исти који су је до тада уздизали у небеса. Јасно је и због чега. Из Ростова на Дону долетела је 25. маја 2016. авионом председника Порошенка, који јој је приредио свечани дочек на кијевском аеродрому Бориспољ. Већ два дана касније, 27. маја, Нађа Савченко је објавила да је спремна да постане председник Украјине! У врху власти у Кијеву завладао је мук – упалиле су се све црвене лампице. Постало је јасно да ће „јефтини пи-ар“ имати високу политичку цену. Сви су се питали шта се дешава, да није Путин преобратио храбру официрку, ратног добровољца и пилота хеликоптера? Да није у затвору пристала да ради за руску тајну службу? Или је можда права Нађа Савченко ликвидирана, а КГБ је у Кијев послао њену двојницу? Толико савршену, да чак ни сестра Вера није приметила подвалу! Простора за загонетке има напретек. Ко је, уопште, Нађа Савченко?

ХЕРОЈ ПОСТМАЈДАНСКЕ УКРАЈИНЕ Њена званична биографија не говори много. О периоду детињства и одрастања готово да нема података. Рођена је у Кијеву 1981, њу и млађу сестру Веру родитељи су добили у зрелим годинама. Оцу Виктору тада је било преко 50 лета, а мајка Марија је загазила у пету деценију. Први чудан детаљ: Нађин отац, учесник Другог светског рата, био је убеђени комуниста. На ћерку је пренео страст према мотоциклима, али како то да и љубав према комунизму није прешла на њу? Нађа се у јавности представља као украјински националиста, а они су већином огорчени противници комунизма. Мала Нађа похађала је основну школу на украјинском језику, што није био тако чест случај у време СССР-а. Данас говори у јавности искључиво на украјинском. Западни медији тврде да је Нађина мајка антикомуниста, иако су јој четири брата погинула у редовима Црвене армије, а двојица стигла до Берлина!

Нађа је капетан Ваздушних снага Украјине, обучена за рад у јуришном хеликоптеру Ми-24 и бомбардеру Су-24. Иза себе има 170 сати налета као пилот и 45 скокова падобраном. За рат у Донбасу 2014. пријавила се у добровољачки батаљон „Ајдар“, али је задржала чин у војсци Украјине. Деценију раније служила је и у саставу украјинског контингента у Ираку, што је права реткост да жене учествују у борбеним мисијама. У Донбасу, осим што је наводила бомбе, извлачила је рањенике с линије ватре, због чега је, осим ордена народног хероја, понела и медаљу за храброст трећег степена.

На парламентарним изборима 2014. била је носилац партијске листе, из затвора у другој држави. Постала је депутат, иако пословник прописује да народни посланици морају лично на конститутивној седници да потпишу свечану заклетву. Како може обичан пословник да заустави жену чија је огромна фотографија била залепљена на говорницу у Врховној ради све време док је била у затвору? И која је, на прво скупштинско заседање по пуштању на слободу дошла боса и огрнута украјинском заставом. С говорнице је запевала државну химну и цела сала се укључила у овај хорски наступ. Али када је почела да говори, многима није било добро. Цео говор био је у духу оштре критике владајућег режима, за који није имала ниједну лепу реч. А то је режим за који је ратовала у Донбасу, због којег је допала затвора и била осуђена. И који се толико „радовао“ када је коначно пуштена…

„Да ли сам убијала? Да, јесам убијала“, говорила је о себи жена позната под ратним надимцима „Пуља“ (рус. „метак“) и „Солдат Џејн“. Ипак, не признаје кривицу за убиство новинара руске државне телевизије Игора Корнељука и Антона Волошина. Рекла је да је „то био рат“ и да је њен посао био да наводи минобацачку ватру, што је и радила. Досуђено јој је 22 године затвора као и сваком другом убици, иако је било јасно да Савченкова не може да се стрпа у исти кош с мафијашким егзекуторима, друмским разбојницима и осталим злочинцима. Она је била официр на дужности, служила је својој земљи храбро и тако се понашала на суду. Дрско је пркосила судијама, певала украјинску химну за време заседања, а као последњу реч одбране – показала средњи прст судијама. Она је идеални тип хероја постмајданске Украјине. И као таква била је слављена.

ШТРАЈК ГЛАЂУ И КОНТРОВЕРЗЕ Постоји, међутим, и други чудан детаљ. Прогласила је 13. децембра 2014. штрајк глађу, јер Москва није допуштала да се сусретне с украјинским конзулом. И тако је гладовала све до 5. марта 2015, када је „делимично прекинула штрајк“. Али упркос извештајима лекара о њеном угроженом здрављу, већих промена у њеном физичком изгледу није било. За четири месеца без хране готово да није смршала. Касније је њен адвокат Марк Фејгин – „бранилац“ и анархистичке побуњенице из групе „Пуси рајот“, које су слушајући га такође пркосиле суду и заглавиле на робији – дао оригинално објашњење како да ништа не једете целу зиму, а да при том не смршате. „Под гладовањем се подразумева одбијање чврсте хране“, али не и течних витамина и аминокиселина, измудровао је Фејгин. Руски стручњаци су приметили да се физичка активност, одлучан говор, брзи покрети и пењање на оптуженичку клупу с које је извикивала пароле, никако не уклапају у профил особе која четири месеца пије само шумеће витамине.

На крају се испоставило да је храну доносио адвокат, а да она није јела затворске оброке. Због ове дезинформације замало да страдају „невини“. У знак солидарности с Нађом Савченко, 4. фебруара 2015. свој „штрајк глађу“ су прогласила и двојица посланика Европског парламента из Летоније, којима су се после придружиле и колеге из Шпаније, Пољске и Чешке. Ако су гладовали по Нађином рецепту, вероватно су демонстративно одбијали оброке и „чврсту храну“ у скупштинском ресторану.

После прекида свог штрајка 5. марта 2015, Надежда је обновила гладовање 11 дана касније и то је потрајало читаву наредну годину, све до 10. марта 2016, када је примила лажно Порошенково писмо, које су јој упутили руски пранкери, специјализовани за шоу-преваре. Стигавши 25. маја коначно у Кијев, многи новинари су били запањени њеним облинама после 15 месеци штрајка глађу! Али веома ретки су ово питање јавно поставили. Такви коментари су се појавили тек касније, у пакету с оптужбама да је Савченкова прешла на страну агресора. У данима док је била Порошенков херој, сви су били срећни што она добро изгледа упркос „Путиновој тортури“!

ОД ХВАЛОСПЕВА ДО ХАЈКЕ Подршка изгладнелом, али елегантно попуњеном хероју Украјине, током затворских месеци није стизала само из родне Украјине. У Русији је петицију за њено пуштање потписало 11.500 људи. На Западу су се тим поводом огласили сви дежурни бранитељи људских права. Забринути су били „Амнести интернешенел“, Савет Европе, амерички Стејт департмент, комесар УН за људска права, Парламентарна скупштина ОЕБС, као и руске невладине организације које финансирају западни извори. Сви су углас вапили: пуштајте је пре него што умре од глади! А она је за то време, сама у четворокреветној ћелији, певушила украјинске песме, уз витаминске коктеле и оброке из кухиње адвоката Фејгина. Пљуштала су домаћа и међународна одликовања: украјинска црква јој је доделила Орден Светог Ђорђа, Атлантски савет САД медаљу „За слободу“, Европски парламент награду „Андреј Сахаров – за слободу мишљења“, а добила је и украјинско „Светло правде“ и Међународну награду слободе. Уз то, и пољску награду „Орао – Јан Карски“ и специјално украјинско признање „Жена трећег миленијума“.

После ових хвалоспева – уследила је за многе изненађујућа политичка хајка из Кијева на Надежду. Али не одмах 27. маја, када је први пут изразила спремност да стане на чело државе. Тада је режим био уплашен да јој се отворено супротстави, јер су сами од ње направили хероја, украјинску Јованку Орлеанку. Само ретки су већ тада упозоравали на опасност и били су у праву. Уследио је други Нађин удар по Порошенку месец дана касније, 22. јуна 2016, симболично на дан напада нацистичке Немачке на СССР. „Сигурна сам у своју стопроцентну победу на председничким изборима ако би они били одржани данас. Украјинска влада и армија, које нису пружиле отпор на Криму, криве су за рат у Донбасу“, газила је Савченкова немилосрдно своје дојучерашње саборце, који су се тада први пут озбиљно уплашили да је она „зомбирана у Кремљу“. Кроз месец дана је рекла да је „принуђена да постане председник“ и најавила прелазни период диктатуре „како би се власт вратила народу и да више никад власт не одузму народу“. Бес су изазвале и њене изјаве да треба преговарати с лидерима Донбаса како би рат био заустављен.

И онда на све то долази посета Москви 28. октобра, где је била на процесу пред Врховним судом Русије украјинским националистима Станиславу Клиху и Николају Карпјуху. Овим припадницима, у Русији забрањене организације украјинских националиста УНА-УНСО, суд у Чеченији одрезао је дугогодишње затворске казне због учешћа у борбеним дејствима на страни сепаратиста током 90-их година. Нађа је дошла и одржала краћи говор, завршивши га ускликом „Слава Украјини! Херојима слава!“. „До последњег тренутка нисам знала да ли ће ме ухапсити. Ризиковала сам, показала Украјинцима да не треба да се плаше. Наши момци се тамо боре за Украјину, ја бих отишла и да сам знала да се нећу жива вратити. Али вратила сам се други пут жива из пакла“, описала је Нађа своје путовање у Москву.

ТАНКА ЛИНИЈА ИЗМЕЂУ ИЗДАЈНИКА И ХЕРОЈА После три године бесомучне пропаганде, Русија у једном делу украјинске јавности може представљати оличење пакла. Али у том случају би Украјина требало да буде рај – јер у чему би онда била разлика? Украјинци добро знају да њихова земља може бити све друго, али никако није рај. Зато је власт у Кијеву прогласила ЕУ за „свету земљу“, где уз огромна одрицања и патње треба стићи на челу с актуелним руководством. На том пољу Савченкова разбија Порошенка, проглашавајући га неспособним и одговорним за смрт хиљада људи, а да ништа тиме није постигнуто. Као ратни херој и патриота, Нађа има право да о томе говори, а Порошенко може само да ћути, јер јој је ловорике славе на главу лично ставио!

Касно је сада оптуживати Нађу Савченко да је издала Украјину и апеловати да јој се укину привилегије и приступ државним тајнама, које она може да испоручи Москви, где је наводно „ишла по инструкције“. Касно је и за сове с мачевима које не могу да прободу ни Донбас, а камоли Русију. Највећу тајну Кремљ зна од самог почетка: Украјина је држава у распадању, без ресурса, новца и подршке народа за евроатлантску политику. Већина младих жели да побегне што даље од мајданског „раја“. Кад виде како се власт у Кијеву односи према сопственим херојима, они који одлазе сигурни су да им ни пакао неће тешко пасти. Они који остају своју Наду виде у онима који су већ били „источно од раја“ и вратили се да истерују домаће ђаволке из удобних фотеља. У Украјини је танка линија између издајника и хероја. Зато је можда најтачније рећи да је Надежда Савченко – и једно и друго.          

[/restrict]