КРИЗА КОНЦЕПТА ИЛИ КРИЗА ЕТИКЕ

ТРИБИНА „АРЕНА ОД РЕЧИ“ – Чије је наше наслеђе?

tribinaКако немар и инерција чине да сами себи оспоравамо нематеријално и материјално културно наслеђе

Једна од запаженијих трибина на овогодишњем сајму књига била је „Арена од речи: Чије је наше наслеђе“. На ово питање покушали су да одговоре историчар уметности и професор Филозофског факултета Ненад Макуљевић, професор Филолошког факултета Милош Ковачевић, писац и публициста Владимир Димитријевић, архитекта и црквени градитељ Пеђа Ристић, заједно с модератором Мајом Радонић. Након распада велике државе у којој смо живели, дошло је до сукоба мишљења у научним и политичким круговима и широј јавности о теми културног наслеђа, језика и територије. Професор Макуљевић је истакао да је јасно да Србија трпи извесну кризу концепта, будући да се дефиниција културног наслеђа данас не може одређивати према тачкама насталим у прошлом веку. Он је навео податке који показују како, услед немара и инерције, сами себи оспоравамо нематеријално и материјално културно наслеђе, илуструјући речено примером Републичког завода за заштиту споменика културе, који као српско културно наслеђе на Косову и Метохији одређују објекте настале до 1690, дакле до Велике сеобе. Подсетио је присутне да су сакралне грађевине на подручју Космета настајале у већем обиму и током 19. и 20. века, тако да се горе изнет податак не може сматрати тачним. Димитријевић се надовезао тезом да су писци попут Андрића, Селимовића или Деснице писали на српском језику, као и да тим језиком суседни народи говоре. Тежње Хрвата да ове писце присвоје, неосноване су, јер су се они сами својевремено изјаснили као Срби. Димитријевић је даље истакао да би било потребно дефинисати јасне оквире о питању српске књижевности, како не бисмо долазили у ситуацију да доказујемо неспорне и доказане чињенице. Професор Ковачевић је објаснио да је наш народ јединствен по примеру дељења истог језика на српски, хрватски, бошњачки, црногорски, као и да долази до великог раскола у коришћењу ћириличног и латиничног писма. Он сматра да је највећи проблем Срба у томе што се често признаје актуелно стање уместо научног становишта. Подсетио нас је и на чињеницу да су Албанци недавно поднели захтев Унеску да се гусле признају као албанска културна баштина. Ковачевић саветује да се запитамо како да порадимо на јединству научне и државне заједнице. Архитекта Ристић истакао је да је наслеђе најпростија истина коју сваки човек треба да следи. Он се осврнуо на истраживања записа пронађених на локалитету Лепенски вир, где се налазе речи за поједине предмете које можемо наћи у Вуковом Рјечнику и подсетио да континуитет сведочи о идентитету.
Трибина је заокружена Димитријевићевом примедбом да, мада постоје велике несугласице на овом пољу, Србија може да се похвали ученим појединцима који могу да раде на томе да стање промене.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *