Како Трамп, зашто Трамп?

Пише Милош Милојевић

Глас за Трампа био је политички протест против естаблишмента који је људе оставио на цедилу и који не нуди решења за њихове недаће

Трамп нема везе с Хитлером, изјавио је недавно Нил Фергусон, угледни британски историчар и Кисинџеров биограф, у заједничком интервјуу с некадашњим министром финансија Грчке Јанусом Варуфакисом. Тешко да ће ова изјава деловати умирујуће на бројне демонстранте који су се окупљали у многим америчким градовима да протестују против новоизабраног председника, наговештавајући нови друштвени покрет – Not My President.

Независно од, највероватније јалових протеста, победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима многе је оставила у чуду. Заиста је толико тога указивало да су Трампове шансе за победу мање од шанси главног противкандидата Хилари Клинтон. И док америчка златна младеж спаљује пињате са ликом златокосог председника, бројеви гласова, распоред у електорском колеџу и много тога другог изазивају забуну.

[restrict]

ЗБУЊЕНИ ЕКСПЕРТИ Прво бројеви. Они су збунили експерте, посебно оне с прогнозерским склоностима. Мало ко је међу њима очекивао Трампову победу, а они који су је у медијима најављивали, користили су се углавном неортодоксним прогнозама у које стручњаци немају много поверења. Кредибилитет стручњака у индустрији истраживања јавног мњења – прилично развијеној у Сједињеним Државама – биће можда тешко погођен након ових избора. Како је резигнирано забележио Тимоти Иган, новинар Њујорк тајмса: „Нико од нас из америчке породице не треба више да верује било коме из индустрије истраживања јавног мњења, укључујући и оне из мојих новина.“ Иган вели да читање хороскопа даје веће шансе за успешно сагледавање будућих збивања.

Ситуација, ипак, није тако једноставна и важно је направити разлику између истраживања, пројекције и медијског мехура који се око те пројекције развија. Медијска пристрасност према демократском кандидату била је очигледна, па су уредници таквих медија показали велику склоност да сваки наговештај повољног развоја ситуације за Хилари Клинтон увеличају до граница доброг укуса.

Када се истраживања боље погледају, види се да она нису много оманула, барем не на националном нивоу. По укупном броју гласова – где је Хилари Клинтон остварила бољи резултат – највећи део истраживања погрешио је за око два процентна поена, што је прецизније него за изборе из 2012. године када је Обама остварио за три процентна поена бољи резултат него што су му предвидели истраживачи јавног мњења. Тако да се можда и није грешило много, само су грешке биле лоше распоређене. Наиме, Американци на изборима одређују састав електорског колеџа по државама, па грешке од неколико процената у неколико кључних држава могу да имају великог утицаја на крајњи резултат истраживања – и последично на његову кредибилност.

И док су истраживачи јавног мњења углавном били успешни код процена опредељења разних демографских група, велику грешку су направили процењујући како ће гласати бели припадници радничке класе. Трамп је у овој, за исход избора кључној демографској групи, прошао далеко боље него што су говорила и по њега најоптимистичнија предвиђања.

 

ТРКА НЕГАТИВАЦА Ипак, далеко снажније изненађење од слабих прогноза изазвали су сами резултати избора. Тешко је овде проценити да ли је пре реч о поразу Хилари Клинтон или о победи Доналда Трампа – оба кандидата сматрана су за најнеомиљеније. Коментатори из редова демократа указују да је серија стратешких грешака у кампањи Хилари Клинтон одредила изборни резултат. Наиме, према појединим наводима она није успела да мотивише демократску базу да изађе на изборе – према до сада пребројаним гласовима она има нешто преко 61 милион гласова, што је далеко мање од Обаминих 65,9 милиона на изборима из 2012. године. Према речима професорке политичких наука са Универзитета у јужној Флориди Сузан Макманус, ово су били избори за страначке базе, с тим што је једна страна далеко успешније успела да анимира своју базу од друге.

Једна од грешака у кампањи Хилари Клинтон била је исувише велика пажња посвећена противкандидату Доналду Трампу, па позитивни програм готово није ни дошао до изражаја. Дејвид Екселрод, некадашњи главни стратег у Обаминој председничкој кампањи, навео је да изостанак ентузијазма за подршку Хилари Клинтон међу демократским гласачима није могао бити превазиђен кампањом која се у толикој мери концентрисала на Трампа. Иако су поједини бирачи снажно реаговали на неке од најнеопрезнијих Трампових изјава, то често није било довољно да их мотивише да гласају за противкандидата. Ефекте тих изјава делимично је потискивао скандал с мејловима Хилари Клинтон са којим, чак и према наводима продемократских аналитичара, она није успешно изашла на крај.

Џеф Вивер, менаџер кампање Бернија Сандерса у изборима за демократског кандидата, указао је како су се општи избори претворили у трку негативаца. Вивер сматра да Клинтонова у кампањи није на адекватан начин представила политичке мере које предлаже, истичући као пример да предлози о олакшавању ситуације са студентским кредитима нису били довољно заступљени у телевизијским програмима где би их видели многи припадници радничке класе којима би овакви потези били пријемчиви.

Поред погрешно постављене кампање, као један од разлога изборног пораза Клинтонове наводи се и слаб распоред ресурса кампање. „Зашто идемо у Аризону? Коме је дођавола потребна Аризона?“, упитао се сенатор и присталица Хилари Клинтон Лу Далесандро и врло ефектно изложио овај проблем. Велики ресурси потрошени су на државе које нису биле превише значајне за крајњи исход, док су кључна (досадашња) демократска упоришта око Великих језера била потпуно занемарена. Државе Висконсин, Мичиген и Пенсилванија одредиле су исход избора, а демократска кандидаткиња је ту озбиљно подбацила. У државама беле радничке класе очигледно јој је била потребна ефектнија порука, какву је врло вешто пласирао Доналд Трамп; према оцени демократске сенаторке Елизабет Ворен, милиони људи нису гласали за Трампа због његових неодмерених изјава већ упркос њима, надајући се да он може донети неку промену.

ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕЏ Када се коментарише укупан број гласова председничких кандидата, важно је напоменути да још неколико милиона гласова и даље није пребројано. Многи су из држава попут Калифорније, Њујорка и Вашингтона. Како наводи Дејвид Васерман, уредник Кук политикал рипорта, ових гласова још увек има око 7 милиона и, с обзиром на то да је реч о државама где Хилари Клинтон добро стоји, очекује се да ће исход бити отприлике 2:1 у њену корист. Ако се ово деси, она лако може да добије негде око 65-66 милиона гласова, што одговара резултатима Барака Обаме из 2012. године.

Ово пак неће ни најмање утицати на распоред снага у електорском колеџу – Трамп је следећи председник САД – али обара хипотезу како Хилари Клинтон није била успешна у мобилисању демократске базе и да није било знатнијег преласка из једног у други страначки табор.

 

ЕНИГМА СРЕДЊЕГ ЗАПАДА Трендови који су довели да државе на северу Средњег запада, попут Висконсина, Мичигена, а делимично и Пенсилваније, пређу на страну републиканаца, према тумачењима појединих коментатора, далеко су дубљи и далекосежнији од слабих тактичких потеза током једне председничке кампање. Бели радници из ових држава били су важна карика демократске изборне стратегије, а 2016. ову карику је с лакоћом прекинуо Доналд Трамп.

Питер Ајслер, који је за Ројтерс коментарисао ову ситуацију, сматра да Клинтонова једноставно није била довољно убедљива овој популацији. Према његовим речима, Трамп је у неким од поменутих држава добио мање гласова од Мита Ромнија на изборима 2012. године. Његове поруке, засноване на популистичкој економији и Америка на првом месту изолационизму, нису изазвале толико снажан ентузијазам колико је неубедљива кампања Хилари Клинтон отуђила њене потенцијалне гласаче.

Најзанимљивије питање америчких председничких избора 2016. године вероватно је шта се десило са овим државама, како су се напрасно од демократских упоришта претвориле у пресудне гласове за Доналда Трампа? Објашњења се углавном могу сврстати у две групе – једна културносоцијална и друга социоекономска. Заговорници првих кажу како је расистичка, ксенофобична и мизогина Америка нашла свог гласноговорника у самоувереном бизнисмену са Менхетна. Трамп је вентил фрустрација једне Америке која је дуго у дефанзиви и која је искористила прилику да зада озбиљан ударац либералном естаблишменту. Ово објашњење, поред тога што са тешкоћом издржава емпиријску проверу, има још једну неугодну особину – реч је о људима који су по свој прилици још 2012. гласали за демократе и њиховог председничког кандидата!

Друго, економско објашњење нешто је нијансираније и прихватљивије у интелектуалној клими где је све и свашта згодно објашњавати економским чиниоцима. Закари Ернст, инжењер са докторатом из филозофије који се бави анализом података, вешто је изложио овај наратив: светска економија се мења, па слабо образовани, осиромашени Американци са све више потешкоћа долазе до прилика за економско самоостварење. И док је републикански естаблишмент, као објашњење за овакве прилике, углавном нудио унутрашњу опасност – све већу владу, културне ратове, либерални естаблишмент – Трамп је направио обрт и острвио се на наводне спољашње претње (Кинезе, Мексиканце, муслимане, мигранте). Ернст сматра да је глас ових људи политички протест против естаблишмента који их је оставио на цедилу и који не нуди решења за њихове недаће.

Проблем са овом хипотезом је што није у сагласју са доступним чињеницама. Иако је тешко прикупити податке ове врсте, нека истраживања указују да Трампови гласачи уопште не стоје тако лоше. Истраживање портала Five Thirty Eight, који се бави анализом статистичких података, из маја 2016, указује да је просек прихода домаћинстава Трампових присталица негде око 72.000 долара, што је слабије од оних који су на републиканским унутарстраначким изборима подржали Џона Кејсика и Марка Рубија, али су далеко бољи од националног просека (56.000 долара) или присталица Хилари Клинтон или Бернија Сандерса (61.000).

ЏЕКСОНОВСКА АМЕРИКА Волтер Расел Мид, политиколог са Хадсон института у Вашингтону, покушао је у Волстрит џорналу да укаже на историјске корене Трамповог успеха. Према његовом мишљењу, иако је Трампов успех изненађење, корени оваквог избора америчких гласача могу се наћи у политици Ендруа Џексона из двадесетих година 19. века. Џексон је победио на председничким изборима 1828. Џона Квинсија Адамса заговарајући специфичну грану популизма. Џексоновски популизам карактерише снажан национализам, егалитаризам и индивидуализам. Много шта се од ових елемената може препознати у политичком деловању Доналда Трампа.

Како Мид наводи, џексоновска Америка не уклапа се добро ни са либералним ни са конзервативним политичким мејнстримом. Отуда Трампов сукоб са естаблишментом републиканске партије који ће несумњиво обележити и значајан део његовог председничког мандата. Још је почетком 20. века најављивано ишчезавање овакве Америке. Вудро Вилсон и Валтер Липман надали су се да ће урбанизација и имиграција у толикој мери преобразити америчку културу да ће она бити пријемчивија за „технократске интелектуалце смештене у моћној федералној бирократији“.

Импулси чији се историјски корени могу пратити до Ендруа Џексона разјашњавају да је снажно незадовољство и бес Трампових бирача могуће објаснити и другим факторима, осим економским недаћама. Пошто, чак ни у оквирима богатих Сједињених Држава, Трампови бирачи нису при дну економске лествице, неко ко посматра америчке изборе са периферије капиталистичког светског система може да постави питање – па, чиме су све ти људи незадовољни?

Бесни су јер верују да је угрожен њихов начин живота. То је део одговора који објашњава џексоновску Америку. Амерички конзервативци, сматрају они, изгубили су низ битака у културном рату претходних деценија. Хришћанска, бела и конзервативна Америка окружена је медијском културом која јој ни најмање не одговара и коју не препознаје као своју.

 

ОБНОВА СНА Друго део, општеамерички, јесте да у свету глобалне економије многи Американци нису задовољни својим економским перспективама. Чак и ако њихови приходи нису ниски, они не могу да досегну „амерички сан“ претходних генерација, а сасвим извесно могу да очекују да ће живети горе од својих родитеља. Ту на сцену ступа Трамп, производ специфичног историјског тренутка, човек који је обећао обнову „америчког сна“.

Трамп је каријеру бизнисмена заменио каријером политичара. Као бизнисмен знао је да каже да продаје снове – оно чему људи теже, чему се надају и шта прижељкују. Можда је тајна Трамповог успеха то што је на политичко поље пренео своју пословну тактику. Визија америчког сна коју је понудио, Америке коју ће поново учинити великом, привукла је широке слојеве за које опрезни естаблишмент једноставно није имао праву ствар. Тешко је наслутити како ће се ови импулси преточити у кохерентну политичку визију. Још је теже разумети која ће конкретна политичка решења бити њихов резултат. Сигурно је пак да је конзервативна Америка добила шансу, и да ће америчка политика бити много занимљивија него током протеклих четврт века.      

[/restrict]