Једрима уз ветар

Велика Британија и муке раскида са Бриселом

velika-britanijaЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Ко је старији – воља народа изречена на референдуму или воља представника народа (Парламент) изабраних од стране народа?

Дипломатија Европске Уније активно је кренула у „припитомљавање“ посланика британског Парламента, у последњем покушају да се спасава што се још може спасити од преосталог духа  и слова европског заједништва. Сви трикови су у игри, нарочито они на рубу фер плеја – од избегавања саме британске владе да одмах потегне тај фамозни Члан 50 Лисабонског Уговора који прецизира процедуру повлачења једне чланице из Заједнице до „мистерије“ о позицији владе у будућим преговорима о односима две стране после „брегзита“.

[restrict]

ПОСЛЕДЊА РЕЧ ПАРЛАМЕНТУ Британија је прошлог јуна на народном референдуму (52:48) гласала да оде из Уније.

Атмосфера на релацији Лондон – Брисел, као и на самом Острву, достигла је температуру и децибеле критичне масе; поделе у влади, Парламенту, партијама и у информативној сфери прете да паралишу рационално расуђивање па и оно прагматично по коме је због интерконекције економија, социјалних и политичких веза, споразуман и миран раскид у најбољем интересу обе стране.

Бивши лидер конзервативаца Вилијам Хејг оцењује, међутим, да је на овој тачки нетрпељивости, пријатељски договор Брисела са Лондоном о договорном разлазу, сада већ на рубу немогућег; поготово у законски предвиђеном року од две наредне године.

neprijatelji-narodaСо на живу рану долио је прошлог четвртка Врховни суд Британије пресудом да Парламенту припада последња реч о сатници и условима разлаза и да само на основу одлуке Парламента, влада може да активира лисабонски параграф одлазака из Уније. Троје судија које су се одважиле да суверенитету Парламента претпоставе суверинитет народног плебисцита, проглашене су одмах црним ђаволима у служби Великог Мефиста у Бриселу, а лондонски „Дејли мејл“ их је још, преко целе странице, назвао „Непријатељима народа“. И евроскептична Британија се дигла на ноге. Председница владе Тереза Меј – иначе и сама колебљиви присталица „брегзита“ – покушала је прошле седмица да мало охлади насталу ситуацију: „Верујем у независност судија и судова, али верујем и у слободу штампе“. По њеном тумачењу панел судија је пресуђивао са правног аспекта, али истовремено и Влада има јаке правне адуте (у одлуци о одласку из Уније) па ће, стога, влада, најављује Меј, одлуку судија да обара пред Апелационим судом.

Колико ће сама Тереза Меј да се својски залаже за обарање пресуде Апелационог суда широко је отворено питање за све недоумице, али нема сумње да би, ако би се правни процес развода одужио то – увелико „разводњило брекзит“ будући да је питање свих питања правна заврзлама о томе који су домети онога што се зове „парламентарни суверенитет“. Другим речима: Ко је старији – воља народа изречена на референдуму или воља представника народа (Парламент) изабраних од стране народа на слободним, демократским изборима који су, пак, највиши степен суверенитета.

Дебата је, истовремено, избацила у први план и питање: У којој су мери судије одговорне и како их подвргнути демократској контроли?

Цела серија експерата за правна питања бави се сада смислом и вредношћу старе максиме о „судској независности“, али мало ко нуди сувисао одговор на питање тренутка: Да ли тројица судија –“ „непријатељи народа“ које нико није изабрао на слободним, демократским изборима, имају право и моћ да суспендују резултат народног референдума највишег облика плебисцитарног, народног израза суверенитета.

Други чин пресуде „Народних непријатеља“ треба да се одигра сада пред Апелационим судом, па је уједно на реду и питање да ли је независност судија нека врста у камен уклесаног „Светог грала“ или је дошло време да се и у земљи Магна карте сектор правде подведе под „демократску контролу“ сада када, како се коментарише, „судије ударају у правни клин, а народ у суверену плочу“.

 

Nigel FarageСИТНИЧАРЕЊЕ ДО ВЕЧНОСТИ У међувремену Влада се, да би примирила јавност, и сама оглушује о сувереност судија и судова, па објављује да пресуда Врховног суда неће утицати на њено активирање члана 50 Лисабонског уговора. И само што је вест званично објављена, из централе Шкотске националне паритје-СНП, владајуће партије у Шкотској, стиже једно гласно „не“: СНП не може ни да замисли било какву ситуацију у којој би 54 шкотска посланика у Парламенту Уједињеног Краљевства пристали на активирње члана 50. Шкотска владајућа СНП госпође Николе Старџон има у електорату солидну већину против изласка  из ЕУ, у случају да се остатак Британије –Енглеска, Велс и Северна Ирска одлуче да, сходно резултату референдума од 23. јуна, одлуче да напусте Европску унију

Док се сага неке врсте „грађанског рата“ на тему Брисела одиграва на Острву Тереза Меј лети у званичну посету Индији и из ваздуха поручује –Urbis et Orbis – да лично поштује независност Суда, али да, истовремено, цени и „независност штампе“. Посланица је примљена и одмах преведена као јасна подршка оцени „Дејли мејла“ по којој је пресуда Врховног суда да Парламент а не референдум има последњу реч о брегзиту, дело „непријатеља народа“. Ово би требало да звучи  да је влада одлучила да игнорише пресуду Врховног суда, али како да се то изведе? Први корак је тужба Апелационом суду – управо тамо где се зна да судије нису наклоњене брегзиту исто као и њихове присталице у Парламенту – међу њима већина у Дому лордова.

Процес преговора које Лондон треба (после резултата референдума) да покрене о будућим односима „слободне“ Британије са Европском унијом пружа обиље прилика за одлагање, отезање и саботажу брегзита. „Европејци“ у  вестминстерском Парламенту (поготово у Дому лордова) могу да „до вечности“ ситничаре када им влада поднесе на дебату и ратификовање текста (евентуално постигнутог договора са ЕУ о будућим односима после развода).

Тренутно расположење у Парламенту је „флуидно“ али је уверење да ће противници брегзита употребити све трикове у картама и све врсте амандмана на пројект који им понуди Тереза Меј.

Кључни део преговарачког пројекта тиче се „хлеба и соли“ – односа Британије са Европским заједничким тржиштем када после раскида Уједињено Краљевство изађе из правног и економског система Европске уније.

Знатан део домаћег јавног мишљења политичке елите и медија није убеђен да Тереза Меј улази у процес раскида са искреним преговарачким намерама по којима „брегзит значи брегзит“, а референдум значи императив.

 

НА РУБУ МАЛОГ ЧУДА Аналитичари на Острву, оцењујући насталу ситуацију поделе и анимозитета између Фронта одласка и Фронта останка помињу и могућност ванредних парламентарних избора, будући да се ради о „бити  или не бити“ и да тема брегзита већ тектонски љуља тле Краљевине.

BRITAIN-LONDON-NEW PRIME MINISTERТереза Меј не мисли, пак, да су ванредни избори решење, нити размишља да их расписује. Истраживања јавног расположења говоре другачије. Ако се Брисел и Дом лордова нађу на  заједничкој платформи и убаце у игру сва расположива, легална средства саботирања брегзита то би до регуларних избора (2020) била ноћна мора британске политике у наредне две године. При томе, реалисти на обе стране поделе, не верују да је, уз најбоље услове и жеље, један виталан, свеобухватни трговински уговор између Лондона и Брисела могуће испреговарати у предвиђеном року од две године. То би, цени се,  било на рубу малог чуда, ако се има у виду да је, рецимо, усаглашавање Трговинског уговора Уније са Канадом захтевало пуних седам година. Чак и када би се то чудо догодило, оно би морало да искључи сектор услуга који, пак, чини 79 посто британске економије.

Док се ова гломазна игра звана „брегзит“ не изигра до краја овог тренутка пред потезање клаузуле 50 Лисабонског уговора, само две чињенице су извесне. Једна је: неизвесност до које је мере актуелна британска влада искрена у намери да раскрсти са Бриселом и у плану који најављује у јавности, а друга је питање до које ће мере, у будућим преговорима, Брисел да буде  кооперативан и спреман да прихвата услове и црвене линије о будућим односима са једном чланицом Уније којој је већ једна нога на левој, а друга на десној обали Ламанша.

У најновијем оптицају је и могућност да влада у којој је и даље јака струја „европејаца“ може, заједно са енигматичном Меј да саплиће или суспендује брегзит тако што би преговоре о изласку, односно потезање члана 50, одуговлачила до последњег тренутка. Истина, ово се сматра „нуклеарном опцијом“ са великим и непредвидивим, политичким, дипломатским и економским негативним последицама.

Бракоразводна парница између Лондона и Брисела прети да буде дуга, мучна и пуна анимозитета. Бивши лидер антиевропске Независне партије Уједињеног Краљевства (УКИП) Најџел Фараџ предвиђа чак неку врсту „народног устанка“ у сваком случају масовни излазак Британаца на улице уколико би Парламент „ударио на вољу народа“ одлагао или блокирао активирање члана 50. То би, каже Фараџ, „покренуло талас политичког незадовољства какво нико од нас за нашег живота, није још видео“.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *