Почетна / Уводник / Десница и левица

Десница и левица

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Има, као што видимо, много разлога и повода за разочарања, огорчења, страхове, немире и наде због избора Доналда Трампа за председника САД. Много тога већ је уочено мада су ишчекивања и даље несмањено велика и у различитим смеровима отворена.

Али је већ сада извесно и најбитније то што је његовим избором Америка одлучила да не буде само опако оружје и оруђе у рукама глобалистичког естаблишмента и од друштвене и историјске стварности одвојених елита и „филантропских“ милијардера и њихових фондација. Исказала се јасна, на изборима изражена, спремност америчког народа да изнова дефинише и јасно искаже интересе Америке као велике силе, да редефинише односе у западном делу света, као и међу својим савезницима који су у великој мери почели да се понашају као њихови господари. И да у складу са тим самостално, по новом нахођењу, уреди своје унутрашње економске и социјалне односе. Отуд велика узнемиреност финансијске, војне и политичке олигархије у ЕУ. Усплахиреност је толика да је одлазећи амерички председник Барак Обама приликом своје опроштајне турнеје по Европи предао Немици Ангели Меркел титулу и штафету „лидера  слободног света“, титулу која је пре Трампа увек била резервисана за Американце. Симптоматично је било и готово љутито обраћање генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга новоизабраном америчком председнику. По тону и речима дало се закључити да се Столтенберг осећао као претпостављени Трампу и Америци. Федерика Могерини је панично сазвала састанак на највишем ЕУ нивоу, забринута због Трампове победе, па се после испоставило да га нико није сазвао и да се и не зна његов разлог. И Столтенеберг се хитро исправио. Спласнула је и почетна нарогушеност Ангеле Маркел. А све је заједно обузела туга што ће морати из својих буџета да одвоје више пара за финансирање НАТО-а и што споразум о слободној трговини ЕУ и САД (ТТИП) неће бити постигнут јер је Трамп у својој кампањи наговестио „протекционистичку трговинску политику“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Душан Буковић

    ДЕСНИЧАР И ЛЕВИЧАР – СЛУЧАЈ ДР. ИВАНА РИБАРА

    Др Иван Рибар (Вукманић, Карловац, 1881, Загреб, 1968), по народности је Хрват, а по занимању био је адвокат. Између два светска рата, живео је у Београду. Изабран је 1920. године за народног посланика, а 1921, постао је председник прве Уставотворне скупштине. У овој Уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за Видовдански устав.

    Имајући у виду да је Обзнаном за коју је гласао Рибар, формално ликвидирана закулисна, терористичка, реакционарна и рајетинска интернационална Комунистичка партија Југославије, која је упорно давала замахе спољним и унутрашњим реакционарним и конспиративним силама, које су отворено радиле на рушењу Краљевине Југославије и на уништењу србског народа.

    У току 1936. године Рибар напустио матичну Демократску партију и са извесним млађим дисидентима исте партије покренуо иницијативу за формирање нове социл-демократске партије. У исто време Рибар је започео колаборацију са „југословенским“ комунистима стварајући народни фронт по угледу на Блумову владу. У овом подухвату није имао успеха, повукао се из политичког живота и одао адвокатском позиву бранићи пред судом за заштиту државе извесне комунисте. Рат 1941. године затиче га у Београду и то на комунистичкој страни у чијим је редовима његов старији син Иво-Лола Рибар већ заузимао високе функције као политички секретар Централног комитета Савеза комунистичке партије Југославије. Првих дана револуције Рибар сарађује са члановима Централног комитета КПЈ, који су из Београда руководили политичким и револуционарним радом и покретањем буржоаско-демократске револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у интернационалу рајетинско-пролетерску. Половином 1942. године напустио је ужи круг „великих кадрова“ и „великих мајстора“ београдског рајетинског, интернационалистичког масонског и комунистичког естаблишмента. Отишао је у западну Босну на захтев Броза и његовог сина да би својим именом дао Брозу што ширу политичку платформу , како би маскирао Брозов великохрватски и интермарумски покрет као широко народни.

    Рибар је био председник обадва великохрватска, интермарумска, московска, лондонска и вашингтонска АВНОЈ-а. Био је члан Комунистичке Партије Југославије. У Бихаћу је 1942. године био представник Хрватске, а у Јајцу 1943. године био је представник Србије. Заједно са Брозом, Степинцем, Драгановићем, Павелићем, Шубашићем, Бићанићем, Крњевићем, Смодлаком, Ђиласом, Чолаковићем, Поповићем, Нешковићем, Жујовићем, Маговцем, Бакарићем, Сремцем, Назором, Хебрангом, Лорковићем, Кватерником, Аугустинчићем, Вокићем, Стилиновићем, Леонтићем, Велебитом, Крајачићем, Кардељем, Креком, Кухаром, Савићем, Недељковићем, Пијадом, Марковићем, Стамбполићем, Јакшићем, Дапчевићем, Тодоровићем, Вујасиновићем, Ранковићем, Милутиновићем и осталим агентима Гестапоа, интелиџенс сервиса, НКВД-а, OSS, Форињ офиса и интермариума, донео је све законске уредбе о увођењу у Југославији рајетинског и робовласничког комунистичког система. Једна од тих уредби је и одлука да се краљу Петру забрани долазак у Југославију.

    По овом политичком монополу и великохрватској, интермариумској, лондонској, московској, вашингтонској и Авнојевској уредби краљ Петар, као Србин није могао да буде носилац послератног уређења у Југославији, која се граничила са виталним интересима западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита.

    Ми смо због Авнојевских одлука и комунистичког политичког монопола, када су креиране Брозове, Смодлакине, Шубашићеве и Рибареве републичке границе нове Југославије на захтев Лондона, Ватикана, Москве и Вашингтона изгубили Црну Гору, Косово и Метохију, Јужну Србију, Републику Србску Крајину, Босну и Херцеговину. А сада смо на путу да изгубимо, Рашку, Прешевску долину и Војводину…

    Рибар је био познат у београдском рајетинском интернационалистичком масонско-комунистичком естаблишменту, као корупционашки адвокат у чијим редовима није уживао нарочити углед. За њега је дао најбољу оцену проф. Слободан Јовановић , када је једном приликом у току 1940. године рекао проф. Јовану Ђорђевићу: „Чувајте се тог човека. Ви сте млади, поштени и наивни и ја не бих волео да будете у друштву са тим политичким шверцером и аферашким адвокатом…“

    При свем овом бисмо пренели говор Ивана Рибара, бившег председника Народне скупштине краљевине Југославије, који је одржан на комеморативној седници Народне скупштине у Београду 30. јула 1921. године п оводом убиства Милорада Драшковића.

    Овај његов говор најбоље сведочи колики је био преварант, превртљивац и морална наказа и колико је подлегао мржњи, да као Хрват и комуниста са својим радом и ставом све оно раније опвргне.
    Његов говор преносимо како је забележен у стенографским белешкама Народне скупштине у скраћеном облику, ради уштеде простора и ради млађих србских генерација који нису о томе обавештени, који ће у то сам уверен, савладати антисрбски рајетински и интернационални комунистичко-масонски, идолатриски и окултни естаблишмет у Београду…

    Ево тог говора:

    „Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља…

    Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…

    Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *