Центар света на периферији Златибора

Пише НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Oтварањем позоришног, јесењег фестивала на Мокрој Гори, под мотом Дрво које живот значи, режисер Емир Кустурица је у Вивалдијевом маниру заокружио свој циклус четири годишња доба.
Почев од зимског „Кустендорфа“ и летњег музичког фестивала „Бољшој“, предстојећег пролећног Сајма књига, те Јесењег фестивала који ће од ове године бити у знаку позоришне уметности, Кустурица изнова редефинише и значај и домете уметничке сцене у Србији.

УМЕТНОСТ – ОНО ШТО ОСЕЋАМО „Живимо у времену када сви раде све, када неуки људе хоће да се баве и филмом и позориштем. Уметност нам данас показује оно што видимо, уместо оно што би требало да осећамо. Мећавник опстаје захваљујући НИС-у, онима који се труде и брину о уметности. Тако још једна грана уметности добија своју сезону и Јесењи позоришни фестивал постаје још један од украса Мећавника“, објаснио је Кустурица.
Иако често усамљен, Емир не посустаје. Свира свој антиглобалистички концерт кад год узмогне, доказујући по хиљадити пут колико је отпоран на паланачку корозију. У том духу каже да је позориште „једна од првих уметности, грађанских уметности, која доживљава трансформацију, друштво или друштва у којима се све мења, у којима сиротиња гласа за десницу а богати за левицу. Друштва у којима се ликовна уметност пребацује у позориште, а позориште у филм и све се врти у неку ексцентричну слику света. Зато је позориште веома важно“.
Фестивал је отворила представа студената Факултета драмских уметности из Београда и УК „Вук Стефановић Караџић“ Укалупљивање – Трагедија лоптања у Срба Страхиње Маџаревића, у режији Максима Милошевића, док се другог дана публици представио Факултет уметности из Косовске Митровице представом Плеј Стриндберг Фридриха Диренмата, у режији Јовице Павића.

ЗАЧАРАНИ ГРАД Свега неколико дана након београдске премијере, комад Деца радости Милене Марковић у режији Снежане Тришић затворио је Јесењи позоришни фестивал.
Селекција фестивала поверена је младом редитељу Милану Нешковићу који иза себе има више успешних и награђиваних представа на сценама најеминентнијих театара у Србији.
У оквиру фестивала одржане су и радионица из позоришне режије које су водили Нешковић и глумац Зоран Цвијановић.
Као зачарани град који лелуја између неба и земље, Мећавник је за два дана трајања овог фестивала наликовао на неко средњовековно уточиште, у коме се сусрећу и мимоилазе трагика и хумор, времена и улоге, прогоњени и прогонитељи, посвећеници у тајне ових и оних светова… Каква год да је Кустуричина замисао била, овим још једним фестивалом у низу он је успео две ствари: да заспе честицама вечности пропланак на коме до пре неколико година није било знакова цивилизације, и да заслужи колективно поштовање љубитеља уметности, оних с обе стране Дрине, и оних са Косова и Метохије.