Зона сумрака – Зеленко

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Како је човек који себе продаје за анационалисту, док све друге који му из овог или оног разлога сметају проглашава за нацисте, фашисте и геноцидне, открио да му је од политичког програма и идеологије једног начелника општине важнија управо његова националност

Негде 2002. године на суђењу бившем председнику СРЈ Слободану Милошевићу пред већем се појавио сведок, муслиман из извесног подрињског села који је посведочио о томе како су паравојне српске снаге поубијале његове комшије стрељајући их у оближњем потоку, док је он пуком срећом преживео. Ово не звучи нимало невероватно и претпостављамо да је истина. У очима аутора овог текста, тадашњег извештача из Хага, ово сведочење издвојило се од осталих епским, фантазмагоричним детаљима које је овај човек уградио у свој исказ. Укратко, он је покољ преживео тако што се 45 минута правио мртав с једном ноздрвом (да би могао да дише) и једним уветом (да би могао да чује) изнад воде. Током тих 45 минута он је чуо српског паравојника како му комшију убија уз речи „нећеш ти мени преживети геноцид па да сведочиш пред судом“.

[restrict]

У истом том суду, у истом том тренутку, обрео се и херој ове приче Емир Суљагић, тада извештач сарајевског дневника Дани и Института за извештавање о рату и миру, а због слободно изношених екстремистичких ставова назван „Зеленко“ – надимак му нису пришили само „геноцидни“ српски новинари. Попут горепоменутог сведока и Суљагић је, рекло би се, зачинио своју причу о преживљавању „сребреничког геноцида“ 1995. У својој књизи „Разгледнице из гроба“ преведеној, кажу, на девет језика, испричао је како се тог кобног јула у Сребреници сусрео с генералом Ратком Младићем који му је лично поштедео живот. Није то учинио ни Здравко Толимир, нити Дражен Ердемовић. То за Суљагића није довољан калибар. Ни мање, ни више, него Ратко Младић. Не каже да ли је и њему, пошто је у то време имао већ 20 година, дао бомбону као другој сребреничкој деци. Није, међутим, за лик и дело др Емира Суљагића (докторирао 2009. на хамбуршком Институту за истраживање мира и безбедности тезом „Српска кампања етничког чишћења у бившој Југославији“) најзанимљивији овај извод из књиге. Епском преувеличавању склони смо сви ми чији су преци свирали гусле. Много је занимљивији део у којем описује како га је рат изменио: „Од дјечака који је прије рата био стидљив и повучен, постао сам агресиван и суров (…) постао сам скоро бескрупулозан. Препао сам се оног што сам видео, али сам једнако брзо схватио да је то питање опстанка.“

Суљагић је у ових неколико реченица, по свему судећи, био искренији него икада, и према себи, и према читаоцима на свих девет језика. Обратимо прво пажњу на бескрупулозност. Од како се вратио у Сарајево био је члан и високи функционер три странке. Прво СДП Златка Лагунџије, затим Демократског фронта Жељка Комшића и сада Грађанског савеза под вођством Реуфа Бајровића. Својих ранијих партијских лидера, Лагумџије и Комшића, одрекао се на најбруталнији начин, починивши практично патрицид (иако је о Лагумџији чак написао књигу хвалоспев). Бескрупулозан је био и према женама с којима је био, и које је, према неким сведочењима, све искористио и одбацио. У односу према женама додао је и агресивност, па је један од омиљенијих вицева сарајевске чаршије 2012. био питалица: „Шта ће бити Суљагић сада када је поднео оставку (на место кантоналног министра образовања)? – Па као и до сада, биће своју жену.“

Агресивност, суровост и бескрупулозност Суљагић данас најрадије и најчешће исказује према онима које очито највише мрзи, односно најмање воли – Србе. Председник Политичког савета странке која себе назива „грађанском,“ и чије је оснивање својим присуством увеличао и појам балканске грађанштине Чедормир Јовановић, себи је дозволио да, потпуно разочаран дебаклом на локалним изборима у Сребреници, изјави како је „требало учинити све осим убиства“ не би ли се спречио долазак Србина на чело општине. Иако основано сумњамо да је убиство искључио само јер је говорио на телевизији, то није битно. Битно је да се овај грађаниста и демократа залагао за све методе, пре свега оне недемократске, да би се спречило демократско изражавање воље грађана. Најпре залагањем за изазивање кризе сличне оној у Мостару, још једном граду проблематичном за „бошњачке грађанисте“. „Све што је било довољно је да не-Срби из Општинске изборне комисије и бирачких одбора поднесу оставке неколико дана пред изборе. И не би био сам (Ћамил Дураковић) у томе, сви бисмо стали иза њега као један. Не би било избора, али не би били понижени чињеницом да је начелник Сребренице запјењени четник који отворено негира геноцид, а СНСД и СДС не би имали већину у Скупштини“, навео је Суљагић, који је раније оценио да бивши начелник Генералштаба Армије БиХ Сефер Халиловић када је пред референдум о Дану републике претио уништењем РС „ни у једном тренутку није рекао ништа немогуће, ништа нереално“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *