Зона сумрака – Хелсиншки бисер

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Ако до сада нисмо били потпуно сигурни, више нема дилеме и ствари су болно јасне – западњачки свет нема двоструке стандарде када је хуманизам у питању. Ти стандарди су четвороструки, јер није битно само ко хуманитарну помоћ прима него и ко је даје. Много се услова мора испунити да би се био хуманиста

Француски филозоф и хуманиста, добро познат на нашим просторима по једностраности, Бернар-Анри Леви одбио је прошле недеље, у складу са својим бескрајним алтруизмом, да у своје блиндирано возило покрај Мосула прими независног новинара Вилсона Фаша, који се нашао у директној опасности на линији раздвајања курдске милиције и ратника Исламске државе. Да дотични Вилсон ради за неки „непријатељски“ медиј попут РТ-а, па и да разумемо што врхунски филозоф није желео да га прими и заштити. Вилсон је, међутим, „богоугодан“ новинар који тезгари за агенцију „Франс прес“, белгијску РТБФ и амерички „Си-Ен-Ен“, што значи да је Левијев хуманизам толико селективан да је готово немогуће схватити које је све стандарде потребно испунити да би се неко квалификовао за спасавање живе главе.

[restrict] С обзиром на то да је господин Леви у самом врху хуманистичке елите разумљиво је и да његови стандарди буду крајње узвишени, што, међутим, није случај с његовим председником Франсоа Оландом или нашом Соњом Бисерко. Како с њима стоје ствари када је хуманизам у питању јасно је и нама, обичним грађанима, неспособним да докучимо Левијеве филозофске врхове. Док нам Оланд поручује (на заједничкој конференцији за новинаре с немачком канцеларком Ангелом Меркел после састанка „Нормандијске четворке“) да у Алепу живи 300.000 људи, колико их заправо има у источном делу града који контролишуумерени терористи, евидентно је да преосталих милион и по Алепљана, у делу града под контролом легалне сиријске армије, нису људи вредни помена, емпатије, а камоли помоћи. У том смислу треба схватити и поруку председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији (који још постоји упркос томе што је кровна организација – Међународна хелсиншка федерација за људска права – банкротирала услед проневере) да је Србија хуманитарну помоћ за становнике Алепа послала под неиздрживим руским притиском и да се слањем те помоћи Србија „прикључује Русији у њеним војним операцијама“.
Од разумевања Левија одустајемо у старту, али као грађани Србије, за чије просветљење Соња Бисерко добија донације из читавог (западног) света, желимо да схватимо њену поруку па имамо нека потпитања. Прво би било у шта се то Србија прикључивала ранијим слањем хуманитарне помоћи кад год и где год је требало. Од слања помоћи Македонији после летошњих поплава, Словенији поплављеној фебруара 2014, преко Јапана који је 2011. доживео катастрофалан земљотрес, до Мексика 1985. или Јеревана 1988, када нам се срушио авион који је помоћ преносио, Србија се никада није устезала да помогне онима у невољи, па макар били и богатији и моћнији од ње. Зашто би сада? Зато што у западном делу Алепа живе они који подржавају Асада, или се у најмању руку не боре против њега? Или зато што помоћ шаље и Русија? Проблем је, можда, у томе што су, како Соња Бисерко подсећа, ЕУ и Русија на супротним странама у рату у Сирији. Које то стране постоје када је у питању хуманитарна помоћ угроженом цивилном становништву? Постоје само две – она која помаже људима у очају и она која им из ових или оних разлога не помаже. Насупрот чак и ЕУ која то никада отворено не би рекла, Соња Бисерко се оваквим ставовима сврстава међу оне који не помажу, а између њих и оних који доводе људе у ситуацију очаја линија је танка. Да ли госпођа Бисерко у сличном стилу очекује и да Србија не помогне сиријским избеглицама на својој територији, јер су оне, по западном наративу, производ руске агресије на Сирију и посредно на Европу, па се и на тај начин у ствари помаже Путиновим војним напорима?
На крају, с обзиром на ставове госпође Бисерко, можемо претпоставити да би се она радо, да је била позвана, прикључила групи од више од 80 невладиних организација за људска права које су због Сирије тражиле искључење Русије из Савета УН, међу којима су и „Хјуман рајтс воч“, „Кер интернешенел“ и „Рефјуџиз интернешенел“. Овим организацијама, међутим, не смета што Саудијска Арабија, широм света позната по поштовању људских права, не само да је чланица Савета него и председава једним од његових тела. Ах, да! Више од половине организација потписница захтева за искључење Русије финансира, поред осталих, и Ријад. Соња Бисерко и остали неолиберални хуманитарци требало би да одговоре на питање да ли је људско право саудијске краљевске породице да сече главе људима кад јој се прохте и бомбардује сахране по Јемену, и да ли је злочин да Србија некоме, било коме, пошаље хуманитарну помоћ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *