Почетна / Друштво / „Viktor Veber“ или „Октоих“?

„Viktor Veber“ или „Октоих“?

veber-i-oktoihПише Веселин Матовић

Увођење латиничних свједочанстава и „одјељењских књига“, чак и за ученике првог и другог разреда основне школе, који латиницу уче тек у трећем разреду, управо је најава да ће се у најскорије вријеме реактивирати уредба окупационог гувернера Црне Горе Виктора Вебера из 1916, те да ће описмењавање дјеце у овдашњим школама, можда већ и од наредне школске године, почињати на латиници, као наводно општеприхваћеном писму тзв. црногорског језика

Стогодишњицу жртве четрнаест бјелопавлићких учитеља, који су због отпора забрани ћирилице од стране аустроугарског окупатора, 1916, школске учионице замијенили баракама концлогора у Мађарској, и тиме исписали најљепшу страницу у историји овдашњег школства, црногорска просвјетна власт обиљежила је тако што је на крају школске године, свим ђацима, од првог основне до четвртог разреда гимназије, спремила нова свједочанства, а најбољима и дипломе „Луча“, штампане латиницом. Додуше, за разлику од Виктора Вебера, војног гувернера окупиране Црне Горе, који је прије сто година забрањиваo ћирилицу у црногорским школама, актуелни министар црногорске просвјете показао се нешто флексибилнијим, па је онима који неће да стану у ред, који увијек и свему налазе ману и који се свему новом унапријед противе, закералима и задрибалдама, којима је још увијек стало до ћириличног писма и имена српског језика, задртим, ретроградним и намћорастим Србима, великодушно дозволио да им се ти документи издају на ћирилици, али под условом да то уредно затраже.

Тиме је министар потврдио познату чињеницу да је ћирилица у овдашњем школству, и поред уставне одредбе о равноправности писама, дефинитивно сведена на статус дозвољеног, а латиница издигнута на ниво „државног“, званичног, односно подразумијеваног писма.

Истовремено, доводећи их у ситуацију да, за разлику од других, траже своје Уставом загарантовано право, ученике и њихове родитеље, који ћирилицу држе за своје примарно писмо, ставио је у позицију грађана другог реда.

[restrictedarea]

svjedocanstvoДНЕВНИЧКА АБЕЦЕДА Недуго затим, заправо кад су се дјеца вратила са љетњег распуста, у школама су их сачекале тзв. одјељењске књиге (школски дневници) штампане латиницом, у које су, разумије се, њихова имена уписана истим писмом, по абецедном поретку.

Све је то формално омогућено непостојањем закона којим би се регулисала примјена уставне одредбе о равноправности писама, тако да власт несметано, годинама, злоупотребљавајући државне институције, а посебно образовни систем, латиницу намеће као доминантно писмo у Црној Гори, тј. као писмо тзв. црногорског језика, који на такав начин, пошто им се у пракси нијесу примила два нова слова, настоји учинити различитим од српског. Ипак, питање је да ли је то и једини разлог? Нешто слично десило се с хиндустани језиком, који се, средином прошлог вијека, подијелио формално на: хинд(и)у и урду, па се први пише индијским деванагари а други персијским писмом, и то је практично једино што их чини посебним језицима. Првим се служе Индуси у Индији а другим муслимани у Пакистану, дијелу Индије и другдје. Треба имати на уму да је ова подјела извршена на чисто конфесионалној основи, што се, макар засад, за црногорски случај не би могло казати, али се, с обзиром на чињеницу да тај процес прати покушај изазивања црквеног раскола, таква примисао не може а приори ни одбацити.

За разлику од скоројевићке латинице, која у ове просторе стиже први пут с аустријским окупатором 1916, ћирилица је вјековно, традиционално писмо у Црној Гори, и било би нормално да она буде заштићена посебним законом као највеће интелектуално добро у овој држави. Све дипломе, награде, грамате, повеље, као и натписи на институцијама и установама, тј. све што има значај посебно важног документа и адресе, писало би се, у знак поштовања једног зрелог и цивилизованог народа према сопственој традицији, односно свом културном насљеђу, само ћирилицом. Разумије се, то би требало уредити једним ваљаним законом о употреби писма, којим би били задовољени и интереси мањинских народа, као и свих оних који сматрају да им је латиница културолошки (или идеолошки) присније писмо од ћирилице.

 

СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК И УПОТРЕБА Уставна прокламација о равноправности два писма, механички преузета из оног несрећног Новосадског споразума из 1954. године, имала је значење и смисао, у контексту ондашњих међунационалних (српско-хрватских) односа и југословенске државне заједнице, а примјењивала се, углавном, у Босни и Херцеговини. У данашњој Црној Гори, она нема, као што видимо, никаквог значења, нити икога на било шта обавезује, па би било и тачније и поштеније да је, умјесто ње, у Устав уписано да су у Црној Гори дозвољена оба писма. Овако, пошто је у Уставу озваничено неколико, статусно неравноправних  језика (у ствари – политичких имена истог језика), при чему је тзв. црногорски издвојен као службени а остали су нижерангирани, тзв. језици у службеној употреби, та флоскула само је покриће за манипулацију од стране власти, односно креатора тзв. новог идентитета Црне Горе, и именом језика и писмом. Присталице (заговорници) новостворених политичких имена (црногорског, босанског/бошњачког и хрватског) досљедно се служе, сматрајући је својим писмом, латиницом (Црногорци, Бошњаци, Хрвати), а само они који се залажу за његово аутентично (српско) име (Срби), преферирају ћирилицу, али се служе (додуше, све мање) и латиницом, наравно, и сва кореспонденција државе према грађанима обавља се на латиници. Па, о каквој равноправности се ту може говорити? С друге стране, гледано из угла власти у Црној Гори не постоји тзв. двоазбучје, као у Србији и Републици Српској, да би се могло говорити о равноправности два писма којима се пише један те исти језик. (То и пракса потврђује.) Овдје се, наводно различити језици пишу различитим писмима: тзв. црногорски, као службени – латиницом (босански и хрватски, такође), а српски, као нижеразредни (у службеној употреби) – ћирилицом! То је и озакоњено Законом о личним картама.

Тако исфорсирана дихотомија (Срби – сви остали) у ствари је платформа за несметану мајоризацију имена српског језика и ћирилице, односно лицемјерно извођење једначине: колико ћирилице, толико Срба у Црној Гори, иако је ћирилица вјековно писмо и Срба и Црногораца и много је старија од те њихове данашње подјеле.

Додуше, дјеца још увијек, у овдашњим школама, прву писменост, иако без Буквара, стичу на ћирилици, и то је практично једина преостала нит која наше школство везује са ћириличним насљеђем и традицијом и колико-толико одржава континуитет вишевјековне ћириличне културе у Црној Гори. Власт је избјегавала да је прекине; чекала је, стрпљиво, да дође вријеме када то више ником неће сметати. И, дошло је, по свему судећи.

 

cigraЧИГРА УМЕСТО БУКВАРА Први јасан знак да предстоји изгон ћирилице из наших школа било је преименовање БУКВАРА прије десетак година. Неко се присјетио да Буквар (сабирник ћириличних слова) и абецеда (абецедар) не иду заједно, па је то првотно име, словенско, које у себи чува коријен наше словесности – ријеч буки: слово, и Слово и Словен, прелијепио мађарском ријечју чигра (српски – зврк или радиш). Тако смо, умјесто доброг старог Буквара, добили језичку наказу Чигра слова и гласова, односно Зврк (радиш) слова и гласова, антологијски примјер, не само ругања с једним од неколико првих симбола наше словенско-православне културе и духовности (Крст, Икона, Јеванђеље и Буквар) него – и кварења језика. (Идеолошко насиље над српским језиком и ћириличним писмом, које се у овдашњем образовном систему спроводи скоро двије деценије, произвело је, ланчано, деструкцију на свим језичким нивоима.)

Слично је учињено и с ДНЕВНИКОМ (школским дневником). Замијенила га је ОДЈЕЉЕЊСКА КЊИГА, па су наставници, преконоћ, остали без те убједљиве метонимије, која је сажимала у себе сву тежину, одговорност, љепоту и углед њиховог позива. Умјесто: „Давно сам узео дневник у руке“ или: „Тридесет година сам носио дневник“, односно: „Бацио сам дневник и починуо“, од сада ће говорити: „Давно сам узео одјељењску књигу“ итд., али нико неће разумјети о чему то они причају.

Иако све ово у први мах дјелује комично и карикатурално, у ствари је ђаволски озбиљна појава. У питању је драстично угрожавање не само симболичке и културне него, као што се може видјети из наведених примјера, и комукационе и естетске функције језика, чему се ниједан од преко осам хиљада наставника, колико их данас изводи наставу у овдашњим школама, није јавно успротивио. То се не може, како се често мисли, објаснити само страхом од власти, кога несумњиво има – највише ирационалног, a који се преноси с генерације на генерацију, можда још од 1948, или ко зна од када. Прије би се рекло да се ту ради о нечему другом, ружнијем и опаснијем – о професионалној неодговорности, тј. недостатку свијести о суштини позива којим се баве, углавном случајно, они који данас изводе наставу у црногорским школама. Но у крајњем, свеједно је – радило се о страху или неодговорности, или о незнању, или о све троје заједно – тек, нама остаје да се покаткад присјетимо стихова, из давних шездесетих година прошлог вијека, духовитог никшићког пјесника Ника Вучинића: „Шта ће онда чинит’ ђаци/ када чују професоре/ како пишу и говоре?“, с надом да се, ипак, неће обистинити слутње по којима ће „Црна Гора бити латиничка и католичка земља“.

ДУКЉАНСКИ ПРОЈЕКАТ Увођење латиничних свједочанстава и „одјељењских књига“, чак и за ученике првог и другог разреда основне школе, који латиницу уче тек у трећем разреду, па још не могу прочитати ни шта им пише у тим њиховим првим свједочанствима, управо је најава да ће се у најскорије вријеме, реактивирати уредба Виктора Вебера из 1916, те да ће описмењавање дјеце у овдашњим школама, можда већ и од наредне школске године, почињати на латиници, као наводно општеприхваћеном писму тзв. црногорског језика.

Аргументи који дају за право режиму да то учини постали су скоро необориви: ако је тзв. црногорски наставни језик у школама а латиница писмо и црногорског и већине других језика у тзв. службеној употреби (бошњачког и хрватског), и ако латиницу трајно користи претежан дио становништва, зашто би се ћирилици и даље давала предност и то као писму које се идентификује с именом српског језика, одавно осуђеног на нестајање? Ово је формула на основу које режим намјерава да изврши латинизацију, односно извођење Црне Горе из православно-словенског цивилизацијског круга, као крајњи циљ тзв. дукљанско-монтенегринског пројекта, који подразумијева свођење Срба на некакву раритетну, заосталу, више политичку него етничку групацију, безнадно заробљену идеологијом тзв. великосрпске хегемоније на Балкану.

Друга је ствар што се до овe климаве једначине дошло низом манипулација заснованих на вјештачки произведеној идентитетској кризи и подјелама (националним, језичким, политичким) у већинском (српском) народу Црне Горе, тако да нам је писмо постало највидљивија одредница националног и језичког идентитета, па и политичког опредјељења. Тај модел примијенили су Аустријанци у Босни и Херцеговини, након 1878, када су у тамошњим школама увели ћирилицу за православне, тј. Србе, а латиницу за католике и муслимане. Тиме је разбијена концепција Вука Караџића о Србима „сва три закона“ и ударени темељи процесу стварања нових нација на конфесионалној основи, односно распарчавању српског народног и језичког бића, па се то, крајем 20. и почетком 21. вијека, пренијело и у Црну Гору, како би Црногорци постали једини православни Словени чије је писмо латиница. Питање је да ли ће се ова појава на томе зауставити?

 

СУБВЕРЗИВНА ЋИРИЛИЦА Користити латиницу у Црној Гори значи бити лојалан, а ћирилицу имати опозицион (= субверзиван) однос према владајућој идеологији, тиме и према држави, што, разумије се, може бити и стигма у неким околностима, тако да се пред грађанима поставља логично питање препоручљивости посједовања личних докумената, па и школских свједочанстава, исписаних ћирилицом. Заправо, само постојање такве сумње довољан је разлог да се грађани, иако невољно, опредјељују за латиницу, и да онда без ријечи негодовања прихвате и овогодишњу (и сваку  другу, досадашњу и будућу) новотарију Министарства просвјете. Има у томе, ипак, поприлично и малограђанског кукавичлука, и љености, и конформизма и „гледања свог посла“, једном ријечју – бјежања од стварности, под изговором: „Проћи ће то, а ја ионако сам ништа не могу промијенити.“

Према првим извјештајима, врло мало родитеља затражио је да им се дјеци издају ћирилична свједочанства, на шта је свакако утицала и њихова необавијештеност, али и то што обрасци за таква свједочанства нијесу (да ли случајно?) достављена школама истовремено са латиничним, док поједини директори школа нијесу чак ни обавјештавали разредне старјешине о њиховом постојању. Наравно, никаквих званичних обавјештења родитељима о промјени свједочанстава није било нити од Министарства нити од управа школа, нити их је ко о томе питао, нити се о томе говорило на било ком родитељском састанку. Тек се понеки наставник потрудио да то сам учини и то пошто су латинична свједочанства највећим дијелом већ била написана, па се много родитељa, из наведених, а вјероватно и због низа других разлога, није потрудило да их замијени.

 

ЗАКОН О ЛИЧНИМ КАРТАМА Све је то урађено врло прорачунато – да би се добио  пожељан резултат, односно што мањи проценат грађана заинтересованих за ћирилицу, како би се онда могло махати пред ТВ камерама и доказивати да то писмо природно нестаје у Црној Гори, а с њим и српски језик и српски народ, разумије се. По истом моделу (уз страхове, сумње и необавијештеност) примјењује се и Закон о личним картама. По ријечима предсједника Владе, недавно изреченим у Парламенту, само око тридесет хиљада грађана затражило је да му се у тај докуменат лични подаци упишу српским језиком, тј. ћирилицом, иако се на попису становништва из 2011, за српски језик и ћирилицу изјаснило више од 42 одсто грађана. Шта се у међувремену догодило с тим људима, и зашто они нијесу искористили своје право из Закона о личним картама, премијер није објаснио. Право рећи, нико га за то није ни питао.

Но ипак, до толике равнодушности Срба и заступника имена српског језика према ћирилици (ако је тачан податак којим се премијер похвалио у Скупштини), нијесу довели само марифетлуци режима, маколико били утицајни. То је у много већој мјери учинила школа. Битку с латиницом ћирилица губи у школским учионицама. По анкетама, рађеним прије неколико година, преко 90 одсто матураната у већини градова Црне Горе латиницу је навело као своје примарно писмо, тј. писмо којим се радије и свакодневно служи. Питање је колико они данас уопште и познају ћирилицу. А да је, и зашто је, четрнаест бјелопавлићких учитеља 1916. било спремно да стане пред стрељачки строj, сигурно никада нијесу чули, али и да јесу – не би то разумјели. Уосталом, као ни већина њихових наставника, који данас, не знајући, довршавају незавршени посао Виктора Вебера из 1916. године.

КЛИЦЕ ПРОЗЕЛИТИЗМА Не може се, кажем, тврдити да иза свега овога стоји, као у неким прошлим временима, прозелитизам Римокатоличке цркве, али историјски гледано, свака идеологија која се ширила овим просторима носила је у себи клицу нечијег прозелитизма, па зашто тако не би било и с данашњим мондијализмом, односно његовом домаћом изведбом – монтенегризмом. Православни Срби прелазак својих сународника на латиницу (присилно или добровољно) увијек су сматрали првим кораком преласка у католицизам, што се на крају показивало као тачно. Уосталом, ћирилица је (са својим варијантама) писмо свих словенских православних народа и свих словенских православних цркава, и њено напуштање (појединачно или колективно), ма чиме било мотивисано, па и кад није у знаку конвертитства, подразумијева ишчашење из тога духовног и културног простора. Тиме се, у сваком случају, како је својевремено говорио митрополит Мојсије Путник, „сам темељ одржања карактера народног обара“.

Нажалост, ова констатација митрополитова није се, изгледа, никада показала тачнијом ни актуелнијом него данас – у Црној Гори.

Напуштање ћирилице, што значи окретање леђа ћириличном културном насљеђу и православној духовности, као један од подразумијеваних васпитно-образовних циљева савременог црногорског школства, почиње још у старијим разредима основне школе, а завршава матуром – заборављањем и ћирилице и имена српског језика.

Увођењем латиничних свједочанстава и тзв. одјељењских књига Министарство просвјете само је легитимисало ту чињеницу.

Остаје му још да установи Награду „Виктор Вебер фон Вебенау“, која ће се, умјесто ћириличног „Октоиха“, додјељивати за изузетан допринос у области образовања, а посебно –  за прогон ћирилице и имена српског језика из Црне Горе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *