Почетна / Интервју / Велимир Абрамовић – ТЕСЛИНА СМРТ И ОПСКУРНА УЛОГА САВЕ КОСАНОВИЋА (2.део)

Велимир Абрамовић – ТЕСЛИНА СМРТ И ОПСКУРНА УЛОГА САВЕ КОСАНОВИЋА (2.део)

velimir-abramovic-1Разговарала Биљана Ђоровић 

У наставку интервјуа с проф. др Велимиром Абрамовићем, једним од несумњиво најбољих познавалаца живота и рада Николе Тесле у свету, акценат у разматрању „недавно“ (а заправо – пре више деценија!) декласификованих ФБИ досијеа, објављених на основу закона о Слободи информација, стављамо на оне који се тичу промене датума смрти Николе Тесле, орвелијански беспризорно помереног с 7. јануара на сутрадан. У овом делу интервјуа, ексклузивно за „Печат“, Велимир Абрамовић говори о веома контроверзној личности Теслиног нећака, масона Саве Косановића, чија је, како сазнајемо, „окултно-политичка улога историјски изузетно значајна и неосветљена, нарочито у периоду преноса власти с хрватског бана, председника краљевске владе у Лондону Ивана Шубашића – на Тита, што је од кључне важности за разумевање српско-хрватских односа данас“

Замолила бих вас да се темељније посветимо једном објављеном документу из тајне архиве ФБИ, писму од 12. јануара 1943. у коме се наводи да је истрагом установљено да је Тесла заправо умро 8. јануара. Који докази поткрепљују аргументацију да се ради о још једној од многобројних орвелијанских интервенција?

Промена датума Теслине смрти са 7. у 8. јануар није прво орвелијанско преуређивање прошлости у Америци према тренутним потребама. Прећутане и необјашњене су и многе чињенице из Америчког грађанског рата 1861–1865, као на пример та одакле генералу Гранту, који је водио војску северне масонске Федерације против јужне католичке Конфедерације, тешка артиљерија у одлучујућој бици код Апоматокса, кад нису имали ниједну велику ливницу топова? Био је то контигент од 300 топова, које Кутузов није употребио у биткама код Смоленска и Бородина против Наполеона 1812, а које су Руси транспортовали као помоћ борби америчког Севера против јужњачке лаке коњице и робовласничке пешадије, што је и одлучило рат. У то време оружје није тако брзо застаревало као данас. За армирање овог пријатељства с новом Америчком Федерацијом, руски цар дао је 1867. и царски поклон САД: Аљаску.

У изворима после Другог светског рата, којима је више веровати (Маргарет Чејни, „Тесла, човек изван времена“, Џон О’Нил, „Расипни геније“, архивама Кенета Свизија и Лиланда Андерсона, као и првобитној верзији ФБИ докумената), Тесла је умро између 5. и 7. јануара 1943. и то се по изјавама сведока тог времена догодило овако: 5. јануара Тесла је радио у лабораторији до 13.30, када је помоћницима рекао да се не осећа добро и да иде у хотел, а обично је остајао до 17 и касније. Стигавши у „Њујоркер“ отишао је право у собу и на кваку окачио упозорење особљу „Не ометајте“. Након два дана, 7. јануара око 11 сати ујутру, с обзиром на то да од 5. није тражио храну, нити излазио, а био је стар човек, 86 година (висок, испијен непрестаним радом, сув – кост и кожа, и дубоке сивозелене хипнотичке очи; при крају живота изгледао је као сопствени дух), хотелска спремачица се након дугог куцања и дозивања одлучила да искористи дупли хотелски кључ и уђе у апартман.

kosanovic[restrictedarea]

Сви извештаји се слажу у томе да су Теслиног нећака Саву Косановића тих дана пресрели ФБИ агенти и да је приведен, наводно, ради провере докумената. Није јасно, међутим, када се то десило и у колико сати, да ли већ 5. јануара ујутру или после подне, или 7. око поднева. Датум је веома важан, јер ако прихватимо да је то било 5, онда се или Савино хапшење напросто поклопило с данима мистериозне Теслине усамљеничке смрти у хотелској соби, или је неко, ко је знао да ће Тесла тих дана преминути, спречио Савино виђање с Теслом. Остаје нејасно и то када је Сава пуштен из притвора, да ли 7. или можда тек 8. јануара. Сава о том важном догађају никада није објавио своје прецизне белешке, док је и његов лични дипломатски архив, који се чува у Архиву Југославије, једним делом затворен за истраживање. Ако прихватимо 7. јануар као датум Теслине смрти, онда се то слаже не само с изјавама хотелске спремачице, Теслиних пријатеља, као и с форензичким извештајем по ком је Тесла преминуо од емболије плућа, у сну, између поноћи и шест сати ујутру, већ имамо на делу и божанску коинциденцију, која се дешава ретко и само у случају истински великих људи: симболику два велика божићна доласка – Исуса Христа на Земљу и Николе Тесле на Небо.

С друге стране, по мемоарским изворима и сећањима шпанског борца и генерала НКВД-а Мирка Марковића, Сава Косановић је из притвора пуштен тек 8. јануара и прво је отишао у хотел да се истушира, обрије и пресвуче и то је било око девет сати ујутру. Генерал Марковић, који је тог дана јутарњим летом из Питсбурга рано стигао у Њујорк и, за разлику од Саве, већ знао да је Тесла умро, отишао је право код Косановића у хотел и затекао га под тушем, сачекао да се овај среди, саопштио му вест и заједно с њим таксијем се одвезао у „Њујоркер“. Верујем да овај след догађаја представља технички разлог недавне чудне промене датума Теслине смрти.

Други документ показује забринутост ФБИ због тога што Теслин нећак Сава Косановић, према коме је по овом документу Тесла осећао изразиту одбојност  („intensely disliked“), покушава да добије у посед „важна докумената и планове“. Агенција се такође плашила да ће Косановић „учинити такве информације доступним непријатељу“. Због чега је Сава Косановић био особа која је будила овакво подозрење? Да ли је Косановић био члан породице за кога се у документима каже да је ухапшен зато што је „покушао да се домогне ризнице Теслиних докумената“? Да ли је Косановић заиста Тесли био „изразито несимпатичан“? Какви су били односи Косановића и ФБИ?

Старовремени човек Тесла волео је своју породицу, али му је политички притисак његовог нећака Саве Косановића сигурно падао веома тешко и жалостио га. Савина личност врло је контроверзна, а његова окултно-политичка улога историјски изузетно значајна и неосветљена, нарочито у периоду преноса власти с хрватског бана, председника краљевске владе у Лондону Ивана Шубашића – на Тита и од кључне важности је за разумевање српско-хрватских односа данас.

Рођен 1894. у Плашком (Аустроугарска), као син Николе Косановића и Марице Тесла, најмлађе сестре Николе Тесле, Сава Косановић завршава елитну школу Текелијанум (Терезијанум је био за жене), у Ријеци, а студије права у Будимпешти, када је примљен и у аустроугарску масонску ложу, где су чланови били и многи, касније истакнути, полазници елитне царске аустријске војнообавештајне школе у Печују, вајар Антун Августинчић, правник Иван Рибар, књижевник Мирослав Крлежа и feldwebel (водник) Јосип Броз. Ове везе из младости одредиле су и Савину судбину.

Већ 1926. постаје генерални секретар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, а 1927. и народни посланик. У Скупштини краљевине СХС критикује српску хегемонију (сасвим на линији Коминтерне), а као уредник часописа „Воља“ и „Нова реч“ отворено се супротставља диктатури краља Александра. По Закону о заштити државе бива осуђен и интерниран у родни крај, а за време Стојадиновићеве владе био је тешко рањен у атентату. Након пуча 27. марта 1941. улази у владу Душана Симовића као министар снабдевања. Од 1942. до 1944. године Косановић је живео у емиграцији у САД, најпре као члан владе, а касније у опозицији, јер се опредељује за комунистичку опцију, која му осигурава континуитет политичке моћи.

Шта је о свим овим крајње сумњивим активностима свога сестрића могао да мисли Тесла, једна етички чиста надполитичка личност потпуно посвећена науци и добробити човечанства, није нимало тешко закључити.

Током јула 1944. године постао је министар Шубашићеве владе и прешао на острво Вис, где се интернационално формирала нова власт комунистичке Југославије и где су на састанцима Американци инсистирали код Енглеза и Руса да се изабере Тито. Марта 1945. Сава постаје министар информација у Титовој влади, а 1946. амбасадор у САД, и потом у Мексику, јер су преко Мексика радиле везе Комунистичке партије Америке (где је члан био и Чарли Чаплин), америчких троцкиста (које је помагао Рокфелер) и Стаљина. Сачуван је и говор Саве Косановића браћи о ситуацији на Балкану, у америчкој масонској ложи у Колораду.

Нема никакве сумње да је Теслин „љубљени“ нећак Сава био до грла умешан у прљавштине ратне и послератне светске и домаће политике, што Тесла, који се од свега тога толико чувао и сачувао, нипошто није могао да одобри. Мислим да му је нећакова незајажљива жудња за политичком моћи, због које је овај био на све спреман, морала бити крајње одбојна и да га је Тесла трпео само због сродства.

Године 1955. умире Иван Шубашић. На опште изненађење, на његовој сахрани на Мирогоју његова супруга одржала је енигматичан говор рекавши „да су многи знали Ивана, али да нитко од њих појма нема тко је он заправо био“. Само годину дана после Шубашића, 1956. умире и Сава Косановић.

nikola-teslaСава Косановић и Иван Шубашић су присуствовали сахрани Николе Тесле. То је, рекла бих, једини поуздани податак о судбини његових остатака.

Да подсетимо читаоце: непосредно након опела Тесли 1943. у Катедрали Светог Павла у Њујорку, његово је тело изнето и положено у погребни аутомобил у који су потом ушли Сава Косановић и Иван Шубашић и одвезли се. И доиста, то је крај поузданих података о даљој судбини Теслиних земних остатака, наводном кремирању и преносу урне у Београд 1957. Остаје питање зашто Косановић, који је четири године био амбасадор у САД, није покушао да преузме Теслин пепео него га је оставио у Америци, иако је сву другу заоставштину донео, личне ствари, штап, шешире, одела, ципеле, чак и Теслин кревет. Још је чудније да је такорећи одмах после Косановићеве преране смрти, његова секретарица Шарлота Мужар то без тешкоћа урадила. Којим се то судским документом она послужила или, још боље, којим високим тајним одобрењем да би то могла да обави?

Како је и под којим околностима амерички суд омогућио Сави Косановићу да оствари своја права законитог наследника и пренесе Теслину заоставштину у Београд? Да ли су документа пренета под обавезом да нико у Музеју Николе Тесле не сме да истражује?

Врховни суд Сједињених Држава двапут је пресудио у корист Тесле, оба пута после његове смрти, кад је то имало само историјски значај. Првом пресудом из октобра 1943. првенство у проналаску радија званично, коначно и неповратно је признато Тесли.

Око приоритета за проналазак радија трајао је вишедеценијски процес у који су били умешани Маркони као оптужени, Тесла као тужилац и Михајло Пупин као судски стручњак, који је не само због финансијске користи вештачио у корист Марконија него је на крају вештачења препоручио суду и психијатријски преглед за Теслу. Наиме, Маркони није могао у Америци да добије основни патент за радио-технику, јер је Тесла имао пријављених већ 12 главних и пет помоћних патената из радио-комуникација, већ је прво у Енглеској патентирао звучнике па потом затражио такозвани здружени патент у Америци. Маркони је преко женске линије имао подршку председника британске владе Лојда Џорџа, а Пупин је био озбиљан деоничар Марконијевих компанија у Лондону. Били су обојица веома економски мотивисани. Теслу, као што је познато, није занимао новац него истина и то је био прави разлог његове судске акције.

Друга пресуда Врховног суда САД из 1952. у вези с Теслом односила се на његову заоставштину, научну и личну, која је додељена Сави Косановићу на дискреционо располагање. Ако је прва пресуда за проналазак радија извесно била Тесли у прилог, за ову другу нисам сигуран. Заоставштина чија је највећа, заправо непроцењива вредност  оригинална научна архива једне нове, непознате али свемоћне физике – утамничена је деценијама у собама Музеја Николе Тесле у Београду и светска научна јавност у то нема никаквог увида. И поред тога што је 2003, тадашња директорка Музеја, моја покојна супруга Марија Шешић, уз помоћ брата мог пријатеља Николаса Молера, Мајкла (тадашњег шефа кабинета генералног секретара Уједињених нација Кофија Анана) успела Теслин Архив да прогласи за „памћење света“, што значи да сваком на свету мора бити доступан, и да се копије докумената и фотографија могу само минимално наплаћивати, као обична услуга копирања – то се у домаћим условима коруптивне праксе не поштује. Чуо сам да се у Теслином Музеју истраживачима, који упорношћу пробију лед устаљеног одбијања сарадње, изађе у сусрет, али је цена и до 50 евра по копији.

Иначе, правно гледано, садржина Музеја је и даље приватно власништво Саве Косановића, јер он никада није поклонио Теслину заоставштину ни ФНРЈ, ни СФРЈ, ни Србији, него је само дао на чување, за шта постоји уредан реверс. Оставинска расправа Саве Косановића никада није завршена, могу је поново покренути његови још живи рођаци, другим речима, чисто правно гледано, Музеј је у судској „оставинској маси“.

Осим енглеске обавештајне службе МИ6, која од 1956, од када је Музеј отворен, посредством српске државне безбедности поставља директоре, почевши од Вељка Кораћа, првог управника Музеја који се ту задржао 25 година, па његовог протежеа Александра Маринчића, који је смењен након што је Аум Шинрикјо секту из Јапана два месеца гостио као научну делегацију и од њих примао новац. Ниједан од тих „осам јапанских научника“ није знао ни реч енглеског (а цела Теслина научна архива је на енглеском), што академику Маринчићу није нимало сметало да им допусти да копирају документа за која су мислили да садрже податке и нацрте Теслиних тајних оружја. Ово није необично ако се има у виду да у Српској академији наука нико не воли Теслу и сваки рад на Теслиним идејама етарске физике се отворено спречава.

Колико знам, Енглези и даље блокирају Теслин Музеј суптилним и тајним домино потезима, а помаже им увелико домаћа корупционашка атмосфера и недостатак државне контроле. У Теслином Музеју преовлађују бивши комунистички кадрови, који су се сплели са садашњом државном безбедношћу. Ево запањујућег податка: Од девет стално запослених у Музеју Николе Тесле, пројектанта електроцентрале на Нијагари, оснивача модерне електротехнике, не ради, није запослен, нема ни један једини кустос – електроинжењер. Министрима културе Србије и града Београда, у чијој је Музеј надлежности, то ни најмање не смета, а не смета ни Електротехничком факултету, који је од Музеја удаљен око 400 метара. Бар деценију нико с електротехнике није се заинтересовао за рад у архиви, не занима их оснивач њихове струке.

tesla-i-kraljЗашто и на који начин баш Енглези блокирају рад Музеја и научни рад на Тесли? Да ли је у основи разлога однос Тесле с кругом енглеских спиритуалиста научника: Вилијамом Круксом, Оливером Лоџом и Лордом Келвином. Каква је била природа њихових односа?

Зашто баш Енглези преко тајне службе блокирају рад Музеја и научни рад на Тесли, и континуирано потискују и умањују Теслин значај, мислим да је сасвим јасно, имају необорив разлог: Никола Тесла није Енглез. Јер ако би се Теслине идеје пустиле из тајних архива да сасвим слободно циркулишу, и Њутн и Ајнштајн и огроман део данашње подржављене и веома скупе, а бесмислене физике, која само служи очувању моћи паразитске светске елите, одједном би увенуо и нестао. А квантну механику и релативизам, као што знамо, држе Англосаксонци и Немци, док кинеска и руска наука иду сасвим другачијим путем, што је најзад довело до велике разлике у војној моћи у корист ових донедавно технолошки инфериорних земаља.

Најближи Теслини пријатељи били су енглески физичари – спиритуалисти, сви до једног лордови: сер Вилијам Крукс, који се озбиљно научно бавио спиритуалистичким феноменима и потврдио њихово постојање, али је његов четрдесетогодишњи рад склоњен, сакривен; сер Оливер Лоџ, ректор универзитета и писац најбољих уџбеника физике тог доба, који је конструисао етарски осцилатор осетљив на високофреквентне вибрације  умрлих, то јест душа подвојених од тела и лорд Келвин, који је у „Њујорк тајмсу“ 1901. године (на првој страни, под насловом Марс шаље сигнале Њујорку) отворено подржао Теслину тврдњу да је успео да пошаље зрак енергије до планете Марс, који се од ње рефлектовао, због чега су опсерваторије широм света регистровале јак блесак на Марсу. Као члан Горњег дома енглеског парламента, Келвин је био у државној посети САД, и расправу коју су повели против Тесле прекинуо ауторитативном  изјавом: „Ако господин Тесла каже да је то истина, онда је то тако.“

Открића Николе Тесле, још неистражена и несхваћена, отварају потпуно нову станицу у савременој науци, јер указују на пут уједињења материјалног и духовног у људском сазнању (у космосу су материја и дух, наравно, већ уједињени). Тесла је имао способност да разради оба аспекта јединствене науке: проучавао је с подједнаким успехом физичку основу психе, као и психичку основу физике и тако је дошао до пресудних општих закључака: да је свет јединствени непрекидни светлосни медијум и да је материја састављена од организованих делова електромагнетног етра, то јест електромагнетских осцилација (практично, материја се састоји само од простора и времена), затим да је најопштији природни закон – закон резонанције и да се све везе међу феноменима успостављају искључиво разним врстама магнетизма: у ово спада и гравитација, која је заправо магнетски монопол, и привлачна сила електрицитета, док је истовременост заједничка основа за све ове интеракције. Подразумева се да, ако се сва физичка реалност може свести на односе електромагнетских поља, онда је израз теоријске суштине тих односа – генерички математички језик космоса који сам по себи има стваралачку моћ.

С друге стране, ако електромагнетне осцилације могу да интерферирају наш ментални план, што указује на то да су исте природе, а што је Тесла, експериментима на себи и помоћнику Циту, утврдио 1899. у Колорадо Спрингсу, онда следи питагорејски закључак да су чисти бројеви тај природни програм организовања електромагнетских поља у индивидуалну психу. Теслина истраживања су први непорецив и јасан корак у разјашњењу и примени истинитог Платоновог учења које каже да је математика веза између света идеја и света материјалних феномена. Још прецизније: математички алгоритми (унутрашња логика математике) су космички методи инкарнирања идеја у физичке објекте, то јест начини остварења идеја. Најзад, како сва стара, а и нова, мистична предања сложно говоре, па и сам Исак Њутн: материја је само згуснута светлост.

[/restrictedarea]

            Наставак у следећем броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *