Шта се догађа у ДСС-у?

Пише Никола Врзић

Нису победиле присталице сарадње са СНС-ом, већ су изгубиле присталице сарадње с ДС-ом

Није то само бура у чаши воде, као што би могло да се помисли због релативно мало гласова које је Демократска странка Србије освојила и на претпоследњим и на последњим парламентарним изборима и због (све) мање посланика на које ће моћи да рачуна у актуелном сазиву Скупштине Србије, нису дакле промене у ДСС-у само бура у чаши воде из простог разлога што је ова странка, током скоро четврт века постојања, за српску политику углавном имала значај који је превазилазио број њених гласача и посланика. Па су отуда и догађања унутар ДСС-а од кудикамо ширег друштвеног значаја од текућих – сигурно, принципијелних и идеолошких – превирања у, на пример, Социјалистичкој партији Србије, али и од промена на челу Демократске странке јер те промене не могу да промене њену природу а самим тим ни њен малигни утицај на српску политику.

Шта се сада догађа с ДСС-ом? Зашто је странка у медијима почела да даје знаке живота тако што се свађа сама са собом? Зашто је почела да се цепа када је успела да се врати у парламент? Преузимају ли је Српска напредна странка и њен челник Александар Вучић, као што тврди бивши политички аналитичар, посланик са квоте ДСС-а Ђорђе Вукадиновић, (досадашњи) челници косметског ДСС-а и њихови истомишљеници, или је пак реч о процесу прекида процеса који су ДСС-у још 2008. године наменили Американци, као што је остало забележено у њиховој дипломатској депеши 08BELGRADE913, откривеној захваљујући „Викиликсу“?

ВРАЧАР И ВОЖДОВАЦ Све је – наизглед – отпочело летос, када су општински одбори ДСС-а на Врачару и Вождовцу ушли у локалне коалиције са СНС-ом, што је и изазвало оптужбе за колаборацију са СНС-ом, оставку тадашње председнице ДСС-а Санде Рашковић Ивић зато што страначки врх није успела да убеди да ове коалиције буду раскинуте, претњу најистакнутијег посланика ДСС-а (по сопственом мишљењу) Ђорђа Вукадиновића да ће напустити посланички клуб ДСС-а и прећи у самосталне посланике ако о киосцима за кокице на Врачару и пијачним тезгама на Вождовцу ДСС настави да одлучује заједно са напредњацима… На ове оптужбе надовезале су се контраоптужбе, пре свега на рачун Вукадиновића, да је „џубокс аналитичар“ (Урош Јанковић, в. д. председника београдског одбора ДСС-а) који се против ДСС-а окренуо зато што није добио паре које је тражио, а тражио је, према речима новог/старог потпредседника ДСС-а Милоша Јовановића, преко посланичке плате коју добија у Скупштини Србије још 370 хиљада динара месечно, колико је израчунао да му припада од новца који ДСС добија из буџета, што је иначе рачунска операција које се збиља још ниједан од посланика досад није сетио, а (нажалост) знамо какви су већином.

У позадини свега овога, али као неизоставан састојак читаве једначине, догодио се и повратак Милоша Јовановића у врх ДСС-а; у суботу је на седници Главног одбора изабран за потпредседника странке, а најавио је, подржан громким аплаузом чланова ГО, и кандидатуру за страначког председника на скупштини ДСС-а која ће бити одржана идуће године.

ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ЛОКАЛА Све у свему, искристалисала се у ДСС-у подела на струју чији је неформални вођа Ђорђе Вукадиновић иако он и није члан странке, и на (неупоредиво већи, што се и видело у суботу) део странке с Милошем Јовановићем на челу све и ако је он засад само потпредседник ДСС-а. И све би ово била, тек, још једна у низу прича о унутарстраначким размирицама, да није споменутог ширег значаја ДСС-а за српску политичку сцену, и да није суштинског разлога који стоји у позадини ових размирица. Јер, као што рече и Јовановић, „питање локалних коалиција инструментализовано је зарад неких других циљева“.

О чему се ради? Постоје ли, заиста, „неки други циљеви“, или овом тврдњом Јовановић само покушава да се одбрани од оптужби за колаборацију са СНС-ом будући да, иако није учествовао у договарању и одобравању коалиција са СНС-ом на Врачару и Вождовцу, подржава право локалних одбора да самостално одлучују с ким хоће/неће да уђу у коалицију на локалном, општинском нивоу? С тим у вези, разумним се чини његово објашњење да се „на локалу не решавају питања државне политике“ и да је ДСС „увек ту разлику (између локалне и државне политике) узимала у обзир“ те да би, идући логиком оних који се противе коалицијама са СНС-ом на Врачару и Вождовцу, требало раскинути и локалне коалиције с овом странком широм Србије, али и са СПС-ом и ДС-ом пошто и ове странке подржавају Бриселски споразум и евроинтеграције, али у том случају „нисмо политичка организација, него секта“. Другим речима, саучествовањем у одлучивању о оним тезгама и апаратима за кокице не угрожава се принципијелност у погледу крупних и кључних питања на државном и националном нивоу. Али да ли се партиципирањем у локалној власти мења курс у односу на СНС, што заправо стоји у подтексту тешких оптужби због Врачара и Вождовца? Јовановић, у недавном интервјуу „Новостима“, није оставио много простора за нагађање о његовим стварним намерама. „Неслагања у вези с Косовом и Метохијом и односом са ЕУ исувише су озбиљна и суштинске су природе да би сарадња била могућа“, одговорио је на питање „хоћете ли остати опозиција Вучићу?“, да би на седници ГО ДСС-а у суботу ово и елаборирао оценама о „Вучићевој издајничкој косовској политици“ и тешким последицама Бриселског споразума.

ЗАЈЕДНИЧКИ КАНДИДАТ Сви заједно, ови би Јовановићеви ставови морали да разувере све које су можда забринули његови ставови о Врачару и Вождовцу. А ипак, оптужбе за колаборационизам настављене су несмањеном жестином, што нас и наводи на сумњу да су две београдске општине у фокус стављене само да би прикриле прави разлог сукоба и Вукадиновићевог незадовољства.

А разлог је очигледан свакоме ко жели да га види. „Да ли опозиција дефинитивно треба да изађе с једним кандидатом?“, упитала је недавно новинарка „Блица“ бившу председницу ДСС-а Санду Рашковић Ивић. Она је одговорила: „Сматрам да би опозиција требало да превазиђе разлике и нађе особу која би могла да окупи све. Када кажем све, мислим на оне странке међу којима је могуће направити мостове. Ми не можемо са еврофанатицима, дакле умерена еврофилија, да се о питању Косова нађемо, као и о питању економије и слободе медија. Ако се сагласимо око суштинских ствари, онда можемо и око једног председничког кандидата… Опозиција мора да седне и озбиљно разговара.“ На сличан је начин, према писању листа „Данас“, и Ђорђе Вукадиновић рекао „да би за опозицију било добро да избегне замку поларизације на нову и стару опозицију, леву и десну, националисте и демократе, јер све те поделе терају воду на млин власти и додатно је увесељавају… Ђорђе Вукадиновић напомиње и да би било добро, али да није ултимативно, да опозиција има јединство око евентуалног заједничког председничког кандидата“. Јовановићев одговор на истоветно питање, о заједничком председничком кандидату опозиције, у интервјуу „Новостима“ био је сасвим другачији: „Грешите када опозиционе странке стављате у исти кош само зато што су опозиционе. ДС, СДС, ЛДП или ДЈБ су ми у политичком смислу, у најмању руку, подједнако удаљене као и СНС. А како не верујем у тезу да Вучић жели да постане српски Ким Џонг Ун, те да се демократија мора одбранити од диктатуре, не видим ни шта би ме натерало да подржим кандидата којег би, рецимо, подржали Шутановац, Пајтић, Тадић или (Чедомир) Јовановић.“

И ту је заправо суштина читаве приче. Није реч о односу према СНС-у већ у односу према ДС-у и његовим дериватима. Променама у ДСС-у није се догодило приближавање ове странке СНС-у него је спречено њено приближавање жутима у свим њиховим нијансама, што нема значај само због броја гласова који би ДСС могао да донесе заједничком опозиционом кандидату, већ и због ширег друштвеног легитимитета који би му дао својом подршком, а што би могло да буде врло значајно у евентуалном другом кругу председничких избора идуће године.

ДЕПЕША 08BELGRADE913 И не само то. Споменута америчка дипломатска депеша 08BELGRADE913 из 2008. године, у којој су описани тадашњи амерички покушаји да изврши пуч у ДСС-у, смени Војислава Коштуницу и од ове странке направи „одговорну партију десног центра“ каква би била по америчком укусу („Верујемо да је Србији потребна одговорна партија на десници“, стоји у депеши коју је потписао тадашњи амбасадор Камерон Мантер, познат и као главни архитекта коалиције ДС-а и СПС-а 2008. године), открила је и жељу Американаца да ДСС преобликују тако да ова странка постане зрела за сарадњу са ДС-ом који у својој лојалности, то јест одговорности према америчком интересу никад није био споран. Мантерова депеша: „Мудрији лидери ДСС-а знају да ДСС има прилику ако успе да реши своју лидерску (и идентитетску) кризу: Тадићева владајућа коалиција има танку већину у парламенту, а тензије између ДС-а и његових коалиционих партнера из СПС-а и Г17 већ почињу да се показују. Верујемо да је Србији потребна одговорна партија на десници. Коштуничина судбина показаће да ли је ДСС та одговорна партија.“

Нешто касније него што су то Американци желели Коштуница је напустио чело ДСС-а, и после тога је ова странка – изговарајући се Вучићем – отпочела приближавање ДС-у и његовим отпацима и кокетирање с идејом о заједничком председничком кандидату. Долазак Милоша Јовановића на чело ДСС-а прекинуо је овај процес, који иначе није могао добро да се заврши, јер познато је шта се догоди ономе ко с ђаволом тикве сади.

А да ли је Ђорђе Вукадиновић из кратковидости, несвестан шта чини дакле, или из подмукле намере радио на спровођењу америчких жеља из 2008. године? Председништво ДСС-а, у својој одлуци ове среде да Вукадиновића избаци из посланичког клуба ДСС-а у Скупштини Србије и да њему, „као часном човеку“, предложи да свој посланички мандат врати странци захваљујући којој га је уосталом и добио, навело је: „Ђорђе Вукадиновић води отворену кампању против Демократске странке Србије, износећи ординарне лажи о њеној сарадњи и политичком приближавању владајућим странкама, очигледно незадовољан доследним непристајањем ДСС-а да се стави у функцију западних интереса, било ко да их спроводи… Јавности, па наравно и њему, добро је познат став ДСС-а да је Србији потребна темељна промена политике, а не пука персонална промена извршилаца радова по вашингтонско-бриселском пројекту. Супротно ДСС-у, Вукадиновић се јавно залаже за политику ’сјаши Курта, да узјаши Мурта’, односно смену једне прозападне гарнитуре другом, испољавајући велику приврженост опозиционим странкама које су утемељиле данашњу погубну политику… Ђорђе Вукадиновић се на изборној листи ДСС-а нашао као нестраначка личност која се залагала за формирање блока патриотских странака и ширење идеје о неопходности вођења државно и национално одговорне политике. Данас је, међутим, своју енергију усмерио ка узалудном покушају да ДСС приведе процесу окупљања еврофанатичних опозиционих странака у сукобу са актуелном влашћу и трагању за заједничким председничким кандидатом.“