Почетна / Србија / Шпијунски рат на Балкану

Шпијунски рат на Балкану

vucic-konferencijaПише Никола Врзић

Да ли се (необјављени) сукоб Србије и Запада ближи свом врхунцу, ко је у Србији ухапшен због намераваног изазивања нереда у Црној Гори, и какав је сигнал упућен доласком руског обавештајног цара Николаја Патрушева у Београд?

Његову посету је руски амбасадор у Србији Александар Чепурин најавио још 10. октобра, али Николај Патрушев, секретар Савета безбедности Руске Федерације, шеф свих руских тајних служби који се иначе налази под санкцијама Европске уније због догађаја у Украјини, у Србију није могао да стигне у чуднијем тренутку; усред текућег излива обавештајно-безбедносних случајева у државну политику који, по правилу, значе да нам надолази неко врло смутно време…

ДВЕ АФЕРЕ Два су таква случаја сад у жижи наше пажње – хапшење (не)идентификованог функционера Управе криминалистичке полиције због одавања службених тајни „припаднику једне западне обавештајне службе“, како то рече министар полиције Небојша Стефановић, и привођење неидентификованог броја неидентификованих (у јавности, то јест) особа које су – речима премијера Србије Александра Вучића – на територији Србије припремале „различите нелегалне активности на територији Црне Горе“, „а радили су заједно са људима, за које могу да кажем да у целом предмету постоји елемент иностраности“.

У каквој смо се то, дакле, шпијунско-политичкој афери изненада обрели? Или је пак све ово, како је оценио Зоран Живковић, председник и једини у јавности познати члан своје релативно нове странке, Нове странке, само „ријалити шоу који Вучић води и чији је једини редитељ, сценариста, костимограф и глумац“? Одмах то да кажемо: не верујемо да је Живковић у праву. Не (само) зато што Живковић скоро никада није у праву, нити зато што не мислимо да је Вучић склон драматизацији и театралностима – мислимо да често јесте, али мислимо и да овог пута има добре разлоге за то – већ, пре свега, зато што је овде реч о исувише озбиљним стварима да би их било ко потезао само да би оне, како Живковић тврди, послужиле „стварању култа личности Александра Владимировича Вучића“. Дакле, чини се да озбиљно јесте, и све док нам се уверљиво не докаже супротно, подједнако озбиљно ћемо се потрудити да проанализирамо ово што нам се догађа, и куда нас то води. Најпре о шпијуну из УКП-а јер је тај део приче јаснији, потом о Црној Гори која је кудикамо мање јасна, а успут и о Патрушеву који у те нејасноће можда уноси мало разјашњења…

pertrusev-stefanovicДОУШНИК ИЗ УКП-а „Вечерње новости“ су још 15. октобра донеле редакцијски текст под насловом „Шпијун ЦИА откривен у МУП-у Србије“. „Оперативци Безбедносно-информативне агенције (БИА), у сарадњи са колегама из МУП-а Србије, привели су пре неколико дана високог функционера Управе криминалистичке полиције (УКП). Он је осумњичен да је службеницима ЦИА, који су на служби у амбасади САД у Београду, одавао поверљиве информације из Министарства унутрашњих послова“, навеле су „Новости“, да би дан касније „Курир“ устврдио да је реч о Вељку Попари, доскорашњем помоћнику начелника УКП-а који је на то место дошао у јулу 2013. године, док је на челу ове службе још био Родољуб Миловић. Како се Попара у међувремену јавности није обратио демантијем ове тврдње, сва је прилика да тврдња јесте тачна.

Вест о хапшењу страног шпијуна у врху српске полиције – и то шпијуна америчке Централне обавештајне агенције – добила је зачуђујуће мало пажње све док је, овог понедељка на конференцији за медије после седнице Бироа за координацију служби безбедности, не спомињући ЦИА додуше, али у њеном је правцу уместо њега показао министар Стефановић, све док је дакле није потврдио премијер Вучић.

Застанимо закратко да бисмо у потпуности разумели шта ово хапшење заправо значи. Пре свега, у основном нивоу, ухапшен је доушник обавештајне службе најмоћније државе света, и није овде новост то сазнање да нас Американци шпијунирају иако нам говоре да смо партнери – Едвард Сноуден доказао је да шпијунирају и Немце, а они су им још бољи партнери од нас – нити је најважније, премда нас наравно радује, што смо се показали способним да их ухватимо у шпијунажи, него се изузетна новост састоји у чињеници да смо се усудили да их у томе спречимо. Тако нешто није се у Србији догодило још од хапшења Момчила Перишића и Џона Дејвида Нејбора 2002. године, и то је нешто што Американци неће спортски прихватити као пораз, нити ће нам се извинити што су нас шпијунирали, већ ће хапшење њиховог доушника разумети као прст у око јер смо се ми, мали, дрзнули да њих, изузетне (exceptional) какви већ верују да јесу, дрзнули да спречимо да раде оно што им се хоће и што су, уосталом, и радили све досад као да је наша земља њихова.

Али чин хапшења америчког шпијуна из врха српске полиције представља тек први ниво овог догађаја. Други ниво: не само што смо га ухапсили већ смо онда донели одлуку да то и јавно саопштимо. После првог прста у око, уследио је други прст у око. Сукоб је избио на отворено, што додатно говори о његовој озбиљности; после хапшења, наиме, није уследио џентлменски договор да се читава непријатна епизода заташка и сакрије од јавности.

Политички посматрано, овим је чином хапшења америчког шпијуна, и потоњим објављивањем тог хапшења, Вучић заоштрио свој сукоб с Америком и, уопште, са Западом. Ово заоштравање сукоба утолико је очигледније када се погледа и шта је Вучић рекао у вези са западним примедбама на хуманитарну помоћ коју смо с Русима послали Сирији: „Распитују се нешто, немам појма шта хоће. Страшан злочин смо починили. Страшан злочин, што смо послали ћебад и лекове, брашно и шећер, а дивно је што нам узимате оперативне обраде УКП. Нико не може да каже ’извини’… Прекините с тим лицемерјем, ма колико да сте велики… Да вам причам шта раде? Како се распитују и како покушавају да наместе да је Жандармерија учествовала у рушењу у Савамали. То раде њихове службе, обавештајне агенције. Све најјачи на свету. Ето, има једна мала земља која би да буде независна, изгледа недовољно покорена.“ Тако да је неспорно да се односи усијавају, и зато и рекосмо да овог пута Вучић има добар разлог за драматично упозорење: „Не дам им да узимају оперативне обраде УКП-а, ја им не дам. Видећете шта ће да се збива наредних месеци… У наредном периоду Србија ће, без обзира на цену коју ћу лично да платим – и вероватно други часни људи из службе безбедности – процесуирати све оне људе из Србије који мисле да им је дозвољено да дају податке страним амбасадама…“

crna-gora-izboriЦРНОГОРСКА ЗАГОНЕТКА Црногорски пак део шпијунске загонетке, онај с елементима иностраности, много је загонетнији. Површно читање Вучићевих речи – „Наши безбедносни органи дошли су до непобитних доказа и материјалних доказа да су, између осталог, и на територији Републике Србије припремане различите нелегалне активности на територији Црне Горе… Дошли смо до сазнања да су одређена лица пратила кретање званичника Црне Горе, обавештавала друге људе о томе. Такође, имали су упутства према којима је требало да поступе. За све ово имамо доказе, чак и паре, 125.000 евра, униформе, као и признања. Све то је сада у поседу Србије“ – дакле на основу површног слушања/читања реченица које смо овде цитирали могао би да се стекне утисак да је Вучић њима потврдио тезу актуелних црногорских власти по којој је група из Србије, предвођена бившим командантом Жандармерије Братиславом Дикићем, покушала да у Црној Гори у (пост)изборној ноћи изврши државни удар. Но, да ли је баш тако? Јер, Вучић рече и да „то нису радили ови који су ухапшени“, да „у свему томе није откривен ниједан политичар, ни одавде ни из Црне Горе“, да у свему постоји онај „елемент иностраности“, и: „Црна Гора није успела, закаснили су, а ми смо успели нешто друго да откријемо, а све је то повезано.“

У најкраћем, ако смо добро разумели оно што је Вучић инсинуирао више него што је открио, некаква завера према Црној Гори, али и према Србији („Онај ко мисли да ће Србија на било који начин да учествује у неком злочину, тај се грдно преварио“) јесте постојала, али то није, или макар не баш, она завера о којој говоре црногорски државни органи. О чему се ради? Сад пипамо у мраку јер поузданих информација, једноставно, нема (довољно), а у том мраку светли онај елемент иностраности који нам се чини као кључни део загонетке. Да не околишамо: да ли су српски органи безбедности ухватили особе које су повезане с Русијом, или са Западом? То је кључно питање.

biaЕЛЕМЕНТИ ИНОСТРАНОСТИ Оно се на први поглед може учинити бесмисленим, јер Мило Ђукановић и његова Црна Гора чврсто су опредељени за западне, евроатлантске интеграције, и Русија је, а не Запад, због тога очигледни сумњивац. Значи ли то и да је заиста крива?

Хајде да размислимо употребљавајући логику, јер само то (за) сада и можемо да учинимо. С једне стране, истина је да се Русија и јавно успротивила уласку Црне Горе у НАТО, и стога је јасно да, уместо актуелног, на власти у Црној Гори жели да буде режим који ће јој бити наклоњенији, који јој неће уводити санкције (без обзира на то што их примећује колико и слон примећује мушицу) и који ће зауставити поход Црне Горе у НАТО. Русија, дакле, има мотив. С друге стране, међутим, чињеница је и да нам досад није показан било какав доказ њене умешаности, а чињеница је и да Руси баш и нису познати по таквим методама обрачуна са својим политичким противницима чак ни у својој традиционалној зони утицаја; да јесу склони томе, уосталом, зар би у Грузији или у Украјини и даље на власти, а и у животу, били политичари који ове земље одвајају од Русије и воде их у наручје Америке и НАТО-а? Поставља се и још једно важно питање: да ли би Вучић, у моменту у коме улази у сукоб са Западом (случај службеника УКП-а), истовремено улазио и у сукоб с Русијом, хапшењем особа које су повезане с њеним обавештајним структурама?

Овако нешто не делује нарочито рационално, а богами ни уверљиво, што нас враћа на посету Николаја Патрушева Београду. Ако је Србија шефу свих руских тајних служби похватала тајне агенте који су се спремали да произведу неку врсту хаоса у Црној Гори, да ли би он, само неколико дана касније, Србији предложио потписивање меморандума о разумевању из његове области интересовања какав Русија има – ево кључних речи – „са најповерљивијим партнерима“? Питање је реторичко, одговор очигледан.

Постоји ту још нешто што не делује логично. Ако је, наиме, у Црној Гори заиста планиран државни преврат, ко би преузео власт? Вучић, подсећамо, рече да у завери нема ни српских, али ни црногорских политичара, и црногорска истрага ову његову тврдњу досад није оповргла. Па, ко би, онда, преузео власт? Ако је државни удар заиста планиран.

Због ове недоумице, али и због тога што нам се, из разлога које смо навели, руски фактор који је ухваћен у Србији чини као мање вероватна могућност, поглед управљамо на другу страну, западну. Треће ионако нема. Дакле, да ли је онај елемент иностраности – западни елемент? То би, за почетак, објаснило зашто нема никога ко би преузео власт у државном удару; државни удар није ни планиран него нека врста инцидента, озбиљнијег или мање озбиљног, крвавијег или мање крвавог. Какав би био циљ такве операције, лансиране из Србије коју је Србија успешно спречила јер операција није лансирана? Да се Србија оптужи за изазивање хаоса у Црној Гори, да се увуче у конфликт чије би последице биле несагледиве и који нам, подразумева се, нимало није потребан. С тим у вези, страшно бисмо волели да сазнамо чије су (полицијске? војне?) ознаке имале оне заплењене униформе које је Вучић споменуо…

Овакав покушај дестабилизације Србије (ударом на Црну Гору) замислив је и зато што би представљао логичан наставак појачавања западног политичког и параполитичког притиска на Србију, који се огледа, нарочито, у изненадном пооштравању косметских услова (ултиматум у вези са споразумом о телекомуникацијама, Трепча, уношење нових и неповољних услова у преговарачки оквир за косовско Поглавље 35, претње стварањем војске „Косова“…) којима је циљ коначно сламање српског отпора евроатлантским намерама на Балкану. Томе, ако добро тумачимо све ове знакове поред пута, покушавамо да се одупремо, и не дај боже да у томе не успемо, а рекло би се да су наши западни партнери чврсто решили да баш у томе не успемо. Уосталом, као што рече премијер, „видећете шта ће да се збива наредних месеци“…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *