Шпанац – адреса добрих сликара

Пише Дејан Ђорић

Са којим и каквим уметничким и пословним кредом обележава прву деценију постојања једна од ретких приватних галерија која се није угасила

Новобеоградска Галерија „Шпанац“ ових дана, тачније 11. октобра, слави деценију постојања. Реч је о једној од ретких приватних галерија која се није угасила, десетине су у последњих двадесет пет година отворене, али је ретко која опстала. „Шпанац“ је посебна, воде је отац и син Борислав Бора Ђурђевић, правник и Ђорђе, економиста. Збирка слика Борислава Ђурђевића (међу највећим је у Србији) посвећена само живим уметницима, послужила је као основ за формирање галерије. Отворити галерију права је авантура, а имати јасну концепцију и доследно је спроводити још је ређе у том свету. Галерија „Шпанац“ после Галерије „Радионица душе“ има највећи фонд (више од 600) оригиналних слика (многи сада раде са копијама) у техникама уља, акварела и пастела. Познати су по томе што заступају и помажу не само познате већ и младе уметнике, многи су прве кораке у свету уметности направили захваљујући породици Ђурђевић. Премда излажу и представљају искључиво дела уметника из Србије, повремено се код њих нађу и остварења наших Парижана, као што су Микан Аничић и Марко Ступар.

Намера Галерије „Шпанац“ је да шире представља савремене српске фигуративне сликаре. Заступајући искључиво мајсторе прецизне фигурације, Галерија је о свом трошку организовала више изложби, пресека такве уметности, у београдској Националној галерији, Привредној комори Србије, галеријском простору у згради „Југоекспорта“ и Галерији „Лазар Возаревић“ у Сремској Митровици. Њихови клијенти нису само познате личности из јавног, културног и спортског живота, хотели и ресторани већ и амбасаде Русије, Кине, Португалије и Алжира. Посетиоци Галерије и њених дешавања су осим суграђана и грађани из других градова, појединци и представници институција из земаља екс-Југославије и Европе.

Сви ови подаци били би без већег значаја за ликовну уметност да Галерија „Шпанац“ није изузетна по нечему. Једина је те врсте у Србији и на Балкану посвећена искључиво реалистичком сликарству, поетском реализму и хиперреализму. Власници Галерије су такву концепцију засновали на свести о погубности многих видова садашње уметности, отуђености, расулу вредности и демонији постмодерне сцене. Неоавангардистима супротстављају превредновану традицију – сликаре које не занима експеримент него мајсторство. Хладноћи већине актуелних уметничких остварења противстављају бољу (не само прошлу) реалност, природност, романтичност и топлину завичајног реализма групе „Еснаф“, чији чланови од оснивања сарађују са овом Галеријом. По контрареволуционарној стратегији Галерија „Шпанац“ је и традиционална и актуелна, заснована на радикалној критици идеја, установа и уметности неоавангарде. Њено оповргавање постмодернизма требало је да буде крунисано већим пројектом – изложбом у Галерији Културног центра у Београду, низом изложби у градовима Србије и двојезичном монографијом о најбољим савременим српским реалистима. Рад Галерије „Шпанац“, међутим, не помаже Секретаријат града Београда ни Министарство културе, који издвајају новац и за приватне галерије, па је зато пројекат повратка слици пропао. Власници Галерије нису примљени ни на разговор у Културном центру, што је најбољи доказ да српске институције спроводе окупаторску политику, имају колонијални став одозго и насилно уводе стране антикултурне појаве.

Једна мала галерија скоро усамљено се одупире колонизацији и срозавању српске уметности, мада лишена чак и могућности изношења својих предлога надлежнима. Институције су резервисане за одабране и заштићене, откупи и средства за изложбе су ловиште мале и увек исте клике, финансијска, програмска и медијска помоћ даје се искључиво за лоше копије стране уметности а све чешће и само страним уметницима. Галерија „Шпанац“ настоји да се бори против тог затирања и професионализмом – за сваки купљени рад издаје потврду о аутентичности, сертификат дела и уводи нове технике рада као што је изнајмљивање једне или више слика. То није уопште много, али у садашњем времену за сликаре и оне који су уз њих нема више великих потеза, ово је време рововског рата, борбе за сваку слику и текст.