Шол и Карамазов

Пише Смиљка Исаковић

Београдска публика била је повлашћена што је могла да присуствује креативном чину немачког контратенора Андреаса Шола, кога је пратио босански а светски лаутиста Един Карамазов

Музичка звезда је прошла кроз Београд. Као некад, када су овде гостовали Карајан, Абадо, Андреа фон Рам, београдска публика била је повлашћена што је могла да присуствује креативном чину немачког контратенора Андреаса Шола, кога је пратио босански а светски лаутиста Един Карамазов. Контратенори су у свету музике ретки, као некада кастрати, а Шол спада међу неколико најбољих. Карамазов се пак прославио дуетом са Стингом, али осим тога наступао је и са Џордијем Саваљом, иконом старе музике, што га сврстава у кросовер музичаре – од ренесансне лауте до електричне гитаре, са различитим резултатима.
Први део програма посвећен је музици Шекспировог доба, јер је 2016. година у којој се обележава четири века од смрти Шекспира и Сервантеса, што смо овде, у заносу савремене српске музике и православља, занемарили. Лаутиста Џон Дауленд (1563–1626) и Томас Кемпион (1567–1620) представљају енглеску ренесансну музику у најлепшем светлу, са Даулендовом песмом Come Again као врхунцем. Андреас Шол свој прекрасни глас ставља у службу музике без афектације, без намештања и позирања, са беспрекорном интонацијом и великим емоционалним учешћем, од трагичног до веселог и комичног, пуним плућима и целом својом персоном. Тако то раде велики уметници. Карамазов, осим што је имао пуне руке посла око штимовања свог осетљивог инструмента, одрадио је два интерлудија – импровизације, да би се певач одморио. Лаута је по природи тих инструмент, а Карамазов је додао још своје утишавање, као да се бојао да звук можда не оде даље од петог реда партера на Коларцу. То је било срећно решење, јер импровизовани делови нису имали никакве везе с ренесансном музиком, иако је могao да узме теме тог периода, а затим прелудира у том истом стилу. На срећу, кратко је трајало, па је опет небески глас Андреаса Шола преузео музичку причу. Тачно тако, свака песма је била музичка прича коју је Шол интерпретирао као мали музички скеч. Чаробно. Док је Карамазов мењао жицу, Шол је остављен да се сналази сам на сцени, па је акапела отпевао енглеску народну баладу The Death of Queen Jane о последњим тренуцима Џејн Сејмур, омиљене жене Хенрија Осмог, која умире непосредно после рођења његовог јединог сина. На прозаичној сцени, усред прозаичног времена, десило се чудо, глума, музика, глас, времеплов у 16. век, пожелели смо да гитариста мења жицу заувек. Иначе, ову баладу је такође прекрасно певала Џоан Баез.
Други део програма био је мешовит, од Хендлове кантате, преко народних песама Ирске, Шкотске и Америке (које су из неког разлога биле означене у програму као дела анонимног аутора, што се обично користи за рану музику), до савременог кубанског композитора Леа Брауера. Карамазов је у другом делу био озвучен, што је његов специјалитет. Као соло интерлудиј лаутиста је свирао Ј. С. Баха, у програму неидентификовани свирачки објекат, као платформу за још мало импровизације, али сада у шпанском стилу, с мало више Баха, тим редом. Мислим да Брауерове Canciones amatorias на крају нису уопште биле органски део концерта, али шта да се ради, како су извођачи решили, тако је и било. Наравно да се Шол с модерним композиторским непоштовањем људског гласа изборио као прави уметник и џентлмен. Излечио нас је бисом, Баховим Коралом, у коме је глас доминирао, а лаутиста се добро намучио да одсвира компликовано обрађени оргуљски део.
У медијима је Шол добио мање публицитета од Карамазова, надамо се да није због тога што неупућене Шол асоцира на медицинске папуче, а Карамазов на важну школску лектиру коју нису прочитали у своје време. Сала Коларчеве задужбине била је пуна, али није било много наших соло певача и певачица, да чују како се пева чисто, топло, из срца и без пренемагања. Come again, Андреас.