Почетна / Документи / Слава и усуд четворице Срба

Слава и усуд четворице Срба

ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (7)

СРБИ И СРБИЈА – НАДАХНУЋЕ УМЕТНИКА, ХЕРОЈА И ПУСТОЛОВА

kralj-petar-u-petrograduИстините приче којих нема у историјским читанкама: „Печат“ објављује непознате, узбудљиве и вредне забелешке и податке о минулом времену у којем је српски народ оставио необичан и јединствен траг у европској уметности, култури, друштвеном и политичком животу…
За смрт не треба препорука: пуковник Рајевски, алијас Вронски, дао живот за српско ослобођење;
Нико као Виктор Иго: грмео је и у француској скупштини и пред европском штампом – ЗА СРБИЈУ!
Петар Чајковски знао зашто воли Србе: новац од извођења „Српско-руског марша“ наменио српским инвалидима и ратној сирочади;
Благослов светског добровољца у борби за ослобођење потлачених Ђузепеа Гарибалдија стигао и до Србије и до хиљада добровољаца из Европе;
Помогла Србима као јунакиња на коњу, али и својим великим богатством: Холанђанка Жана Меркус постала је „српска Јованка Орлеанка“;
Без Српско-турског рата, у који је послао главног јунака, Лав Толстој не би могао да доврши свој најбољи роман „Ана Карењина“…

„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.

Пише БУДИМИР ПОТОЧАН

Према стеченом знању и образовању, као и према породичном угледу, сину јединцу Вука Караџића Димитрију и унуку јединцу Јанку сви су се дивили; али усуд који их је пратио био је далеко већи. Такође добровољци у српском рату, браћа Павел и Еуген Штурм, Лужички Срби, после рата одабрали су Србију за своју отаџбину и у њој стекли славу која опет није могла опстати без усуда 

Необично је и готово сасвим непознато да су у Српско-турски рат 1876. године дошли из иностранства четворица Срба – потпуковник Димитрије Караџић и кадет Јанко Вукомановић, као добровољци из Русије, и браћа поручник Паул и потпоручник Еуген Штурм, Лужички Срби, као добровољци из Пруске, а све њих повезивао је заједнички одлучан наум – борба за ослобођење српскога народа. Мање или више познате, њихове  биографије попримају отад мноштво сјајних, али и трагичних момената о којима се недовољно зна…

eugen-evgenije-jurisic-sturm-1Потпуковник Димитрије Караџић (1836–1883) обрео се у руској војсци још као капетан и један од најобразованијих официра, стручњак специјалиста за фортификацију. Био је син јединац „оца српске писмености“ Вука Караџића. Кадет Јанко Вукомановић (1859–1878) стигао је у Србију као руски стипендиста и полазник високе војне школе у Петрограду, у Русији. Био је син јединац Вукове кћери Мине и професора Велике школе у Београду Алексе Вукомановића. Ујак Димитрије и сестрић Јанко дошли су, дакле, у Србију да помогну ослобођење свога отечества и своје дедовине.

Поручник Паул Штурм (1848–1922) и потпоручник Еуген Штурм (1856–1902) стекли су претходно највише војно образовање у тада једном од најчувенијих војних училишта у Пруској. Добровољно су дошли у рат у Србију, јуначки се борили, постали српски поданици и остали заувек у отаџбини коју су својевољно одабрали.

[restrictedarea]

УЧЕСНИК И СВЕДОК ШУМАТОВАЧКЕ БИТКЕ Вероватно је најсветлија страница у Српско-турском рату за четрдесетогодишњег потпуковника Димитрија Караџића битка на Шуматовцу. У њој је учестовао заједно са својим сестрићем кадетом Јанком Вукомановићем.

Шуматовачка битка је највећа победа српске војске против турске извојевана у првом Српско-турском рату 1876. године. Само, ни после окончане битке, па ни сутрадан, нису тога били свесни ни победници, јуначки српски браниоци, ни генерал Черњајев, главнокомандујући српске војске. Једино очигледно трагично било је то да су нападачи оставили на стотине и стотине изгинулих на шуматовачким косама, у дољачама, по луговима и виноградима. По несносној врућини, која је владала, по јари која је пала на земљу и обузимала распадајућа телеса, сав тај смрад од којег се није имало куд утећи, чинио је призор на бојишту после битке неизрециво мучним и тешким. Но упркос свему томе, ни српским браниоцима, ни њиховом команданту генералу Черњајеву ништа, па ни то, није било сигуран показатељ да су Турци потучени и да неће, јер не могу више, напасти и сутрадан.

И као што је у својству писара и преводиоца у главном штабу Пера Тодоровић био један од најпозванијих сведока о Шуматовачкој бици, тако је био и у прилици и да, боље него ико, сагледа и све друго што се збило после боја, кад је написао и следеће:

„Шуматовац је сломио и ојадио Турке, али у српском штабу ни на дан битке, ни сутрадан 12/24. августа није се о томе ништа знало. Штавише, Черњајев је утврдо очекивао да ће Турци 12/24. августа обновити своје јурише на Шуматовац, стога је прексиноћ издао наредбу да се сутра, 12/24. августа, концентрише што је могуће више војске на висовима и косама око Шуматовца, да брани да не би Турци пруговачком дољачом обишли Шуматовац па изишли на бањско-делиградски друм.“

Али та погрешна процена генерала Черњајева имала је, с војничке тачке гледишта, још тежу последицу. Српској војсци наређене су припреме за одбрану уместо да се организује противнапад и већ поражени Турци потуку до ногу.

Ево још једног ратног збивања у којем је сведочење о учешћу потпуковника Караџића. Наиме, главнокомандујући на моравском ратишту генерал Черњајев је, још с вечери, у понедељак, у главном штабу потписао рођенданску честитку кнезу Милану, врховном команданту војске, желећи да 10/22. август обележи успехом и на бојном пољу. Надмоћније турске снаге успеле су, међутим, најпре да задрже а доцније и сасвим осујете нападе јединица под командом пуковника Рајевског, користећи новонасталу ситуацију да би своје снаге усмериле према Мрсољу, који су браниле јединице потпуковника Димитрија Караџића.

Изгледа да је у том тренутку, необично важном за исход битке, настао неспоразум, или је, можда, и то била прилика да се изравнавају неки ранији нерашчишћени рачуни. Уз ово је неопходно подсећање како је пуковник Рајевски, такође према сведочењу Пере Тодоровића, говорио с ниподаштавањем о потпуковнику Караџићу као о пијаници и отуд, ваљда, рђавом карактеру.

pavle-jurisic-sturm

ТРАГИЧНИ ГУБИТАК СИНА Битка за Мрсољ распламсавала се тако жестоко да је село у више наврата прелазило из руке у руку. У један мах Караџић је затражио од Рајевског да нападне турски бок не би ли му на тај начин олакшао одбрану. Рајевски или није могао или није хтео да се одазове и помогне му. У јеку битке и, како изгледа, неспоразума ове двојице официра, нашао се ту и генерал Черњајев. Захтевао је од Рајевског да сместа пође у напад. Овај је објаснио да би то већ учинио, али да није у могућности, јер нема довољно пешадије а има одвише артиљерије, па је процењивао да би, у случају неуспелог напада, ризиковао да му непријатељ зароби топове. Черњајев је, по свему судећи, прихватио убедљиво образложење пуковника Рајевског, па му је зато послао у помоћ два батаљона пешадије под командом мајора Кузминског. Али, нажалост, као да није било суђено да овај маневар успе. Убрзо пошто је извео напад, мајор Кузмински је рањен, а његови батаљони су напустили положај. Турци су се усредсредили и после подне извели силовит напад. Заузели су Мрсољ и одмах га спалили.

После ових сведочења о Димитријевом ратовању о њему ће још бити речи. А његов сестрић Јанко? Када се Јанко Вукомановић вратио из рата, на грудима му је висила медаља за храброст. Још две године успешно је учио војну академију у Петрограду, а онда је његовој мајци Мини упућен у Беч црни лист и обавештење да је у деветнаестој години преминуо. Никада се није поуздано дознало како и зашто. Једна верзија је да је после назеба умро од туберкулозе. Друга, да је погинуо од сопствене руке, у такозваном „руском рулету“. Како год било, трагични губитак сина јединца ојадио је несрећну мајку Мину.

Као да се неки тежак усуд уротио и против Вуковог јединца Димитрија Караџића, српског књажевског капетана и професора фортификације у Београду. Ту изузетну специјалност, коју је стицао на ондашњим најугледнијим војним академијама у Клостербруку, у Берлину и у Антверпену, нити таква знања из инжењеријске војне струке, осим њега, није имао ниједан српски официр. И његовом општем образовању, познавању страних језика, па и као културном човеку сви су се морали дивити. Никада се није заборављало да је он син Вуков, чија су дела, и после његове смрти, још више објављивана учвршћујући му бесмртну књижевну славу. Али демони страсти, коцкање и опијање, који су тако жестоко управљали Димитријевим животом, све су га немилосрдније повлачили странпутицама са којих није било излаза.

Велики је скандал био и у породици и у јавности када је, на своју руку, дао оглас и одлучио да прода имање Лагатор. Претило му је да и кривично одговара јер је покушао да из очевог тестамента истисне и мајку и сестру. Поред тога он је самовољно и унапред заложио имање да би узео 700 дуката, што је било само нешто мање од трећине вредности поседа.

Можда у светлијим моментима кад више није могао, без стида и гриже савести, да погледа ни у мајку, ни у сестру, ни у своју официрску каријеру, нити у своју будућност у Србији, па ни у било шта што би му било упориште, одлучује да напусти Београд и да окуша срећу у далекој Русији, која га је примила као нова отаџбина, и у њеној војсци, коју је морао прихватити као своју.

 

dimitrije-karadzic-i-janko-vukomanovicБЛАГОСЛОВ ПОСРНУЛОМ БРАТУ И после свега, и упркос свему, сестра Мина је та, ваљда једина, која је у писму спремна да упути неопходан благослов посрнулом брату Димитрију:

„Драги Димитрије, пошто сам се опоравила од првог ошамућујућег утиска који је на мене направила вест о твом изравнању, покушаћу да ти одговорим колико је могуће добро, јер ми је глава још грозничаво врела, мисли врве у мојој болно узбурканој души. О томе шта се десило и шта има као последицу ову катастрофу, не кажем ништа, мада све знам. Десило се и не може се мењати да си се под таквим околностима намирио. Могу само да одговорим и ако си мислио озбиљно својим обећањем да ћеш постати други човек, можеш на путу, за који си се сада одлучио, да кренеш у сусрет својој срећи! Али ти би морао да постанеш заиста други. Старе страсти које су демонском снагом владале тобом и упропастиле те, да оставиш у старој отаџбини и у нову, у коју полазиш, поред наде која ти оживљава срце, понесеш нове намере које би тако убрзано сазреле у дела која би ти прибавила нове радости, а твоје непријатеље, на које се жалиш, разоружала…“

И тако је Димитрије потражио нову срећу у новој отаџбини. Како је и где ступио у службу? Шта је чинио и како му је било? О томе се тек незнатно дознаје из понеког од објављених Мининих писама.

Није племенита Вукова кћeр ни стигла да подигне главу од туге за својим сином Јанком, а из Русије је доспео последњи црни лист који је још могао да буде упућен на њену бечку адресу. Године 1883. обавештена је о смрти свог јединог брата Димитрија Караџића. Уз обавештење још само невелики пакет у који је стало све што је претекло иза несрећног Вуковог јединца.

По знању и образовању Димитрије Караџић могао је да буде за српство оно што је за Швајцарце био славни генерал Дифур, како је писао и прижељкивао његов отац Вук Караџић, али је он, на несрећу, остао најжалоснији и најтрагичнији од све Вукове деце.

 

ОДЛУКЕ ИСПИСАНЕ НА ЦЕДУЉИЦИМА Када су добровољци браћа Штурм – поручник Паул и потпоручник Еуген – приспели у Београд и на савско пристаниште оног јунског дана 1876. године, непознати су стигли у непознато, па је и разумљиво што их нико није очекивао ни дочекао. Али ни њима није могло бити познато шта их све чека, ту, на српској обали, нити колико ће им тај долазак судбоносно определити будућност.

Изгледа да је једна аудијенција, код младог српског кнеза Милана, већ првих дана боравка, пресудно утицала да буду добро прихваћени и, убрзо, упућени у Шабац и у команду Дринског корпуса. Ту их је примио командант лично, генерал Ранко Алимпић, који је својевремено био питомац пруске Ратне академије, па неко време стицао искуство у тој војсци у хусарском пуку. Средином јуна и званично су примљени у српску војску, уз прихватање војних чинова које су дотад стекли.

Пошто је већ 30. јуна 1876. избио рат, а затим и прве борбе на дринском фронту, поручник Штурм је убрзо исказао своју храброст и војничко умеће. Нарочито се истакао у бици код Бјељине и током одбране Лешнице. На основу тога поверена му је дужност команданта добровољачког пука, што је било велико признање за младог двадесетосмогодишњег официра. Недуго затим је и одликован Таковским крстом с мачевима и Сребрном медаљом за храброст.

По свему судећи и потпоручник Еуген Штурм добро се снашао као ратник и старешина, иако о томе баш и нема података. Ипак, може се то с разлогом претпоставити на основу једне његове доцније одлуке.

У другом Српско-турском рату, у којем су обојица такође учествовали, Паул је већ унапређен у капетана друге класе и опет је командовао пуком. Тај пук, састављен од бригаде књажевачке војске, ослободио је од Турака Белу Паланку и Пирот. За показану храброст и умешност у командовању одликовао га је кнез Милан Таковским крстом IV степена и Златном медаљом за храброст, а савезник у рату, руски цар Александар II Орденом Светог Станислава III степена.

И после оба рата браћа Штурм примили су дужности у српској војсци. Некако опет јуна месеца затражили су краће одсуство да би се срели у Београду. После свега требало је да одлуче шта даље?

Да не би утицали један на другога, договорили су се да на цедуљици напишу своју одлуку. Пошто су их отворили, на обема је био исписан исти одговор. Тако су Павле и Евгеније, како су их већ посрбљено ословљавали ратни другови, а сами одлучили да своје презиме Штурм преведу с немачког на српски у Јуришић, дефинитивно одабрали да остану српски официри. Већ као српски поданици изабрали су и свог патрона Светога Саву и узели га за крсну славу.

ЖИВОТ У СРБИЈИ Официри браћа Јуришићи имали су изванредну војну спрему и зато су се тако брзо снашли, потврдили и истакли у оба рата против Турака. Добро су прихваћени и међу својим колегама у официрском кору, а као млади, наочити  момци у униформи постадоше нарочито популарни међу госпођицама. Пред њима је први попустио млађи брат. На некој седељци код ђенерала Јована Белимарковића, каже се у анегдоти, расположени и загрејани Евгеније смело је приметио и одважио се да то и каже домаћину: „Господине ђенерале, веома вам је лепа сестричина…“

За моменат су сви заћутали, а, пошто се прибрао, Белимарковић му је узвратио: „Слушај, младићу, иди кући и добро се испавај. Дођи сутра ако ћеш да потврдиш то што си вечерас казао.“ Анегдота се завршава тако што је млади Јуришић већ рано изјутра био први гост пред вилом Белимарковића на западном Врачару.

Евгеније Јуришић оженио се Олгом Поповић, кћерком београдског трговца Јована Поповића Швабе 1880. године. У том браку изродили су једанаесторо деце.

Капетан Павле Јуришић упловио је у брачну луку тек после млађег брата. Његова изабраница била је Савка, кћерка среског начелника Стевана Пироћанца. У томе браку родила му је сина Евгенија, али се двогодишње дете разболело и изненада преминуло. Млада мати никако није могла да преболи смрт свог јединчета. Разболела се и убрзо и она напустила овај свет. Породична срећа Павла Јуришића трајала је жалосно кратко.

У трупи, којом је командовао, Павле Јуришић је напредовао, а унапређења су му доносила нове више чинове на рамену. Ипак, самотништво му није остављало спокоја. Одлучује да се поново ожени. Изабрао је четрнаест година млађу Новосађанку Јелену Миловановић. Та млада, лепа и веома образована жена га је усрећила, постала му верни пратилац, потпора и ослонац, па њихову брачну хармонију није могло нарушити ни то што нису имали деце.

По потреби војне службе, како се каже, браћа Јуришићи селили су се у многе вароши широм Србије на нове, уобичајено више и одговорније дужности. Али опште прилике у држави и у друштву, материјална криза, која није могла мимоићи ни војску, неминовно се умешала и у њихов живот.

Евгеније је већ био у чину потпуковника. Између њега и осионе браће краљице Драге Машин дошло је до сукоба. Осим тога, у породици с једанаесторо деце издатака је увек напретек. У моменту неког само њему знаног клонућа, потпуковник Евгеније Јуришић дигао је руку на себе.

Тај догађај је за породицу био страшан шок. Шокиран је био и стари Београд, у којем су се људи још добро познавали. И за његовог брата Павла тај догађај је остао велика туга и велика енигма.

 

mina_vukomanovicКРАЉЕВ АЂУтАНТ После мајских догађаја 1903. који су дигли на ноге не само Београд него и Србију, а истовремено и краљевске и царске дворове широм Европе, у Краљевини Србији дошло је до смене династија и на престо је ступио краљ Петар I Карађорђевић, унук вожда Карађорђа. После извесног времена српски краљ је именовао пуковника Павла Јуришића за свог ађутанта.

Јасно је да се на такву дужност поставља официр, личност највишег поверења. Како га је задобио? Осим на основу највиших војничких врлина и потврђеног патриотизма, постојало је још нешто што није било толико очигледно. Предање о томе сачувано је у породици Јуришић, код потомака Евгенија Јуришића. Наиме, у Француско-пруском рату 1870. године краљевић Петар борио се као официр у француској војсци. Тада Паул Штурм био је подофицир у пруској војсци. После неке битке Паул и Петар нашли су се очи у очи. Будући српски краљ постао је заробљеник. И тада као да је обојицу погледало провиђење. Павел Штурм одлучује, после разговора са својим заробљеником, да га ослободи и пусти да пребегне својима. Захваљујући томе је Србија добила краља, а краљ свог ађутанта. У породичном предању Јуришићевих има још неких других и другачијих сећања о овом догађају, али њих бисмо, као мање занимљиве, изоставили.

У анегдотама из старог Београда помиње се да су двојица људи у официрским униформама свакодневно стизала у цркву на јутарње богослужење. Онај нижег стаса био је краљ Петар, кога су Београђани одмила прозвали Чича Пера, док је онај стасити пуковник био његов ађутант Павле Јуришић. Посматрао је то, као дечак, будући хроничар старог Београда Никола Трајковић, жалостан што његов краљ није онај стасити.

Свугде уз свога краља путовао је пуковник Јуришић, уз њега и у Петровград и Москву, у Цариград и Рим, у Париз и Солун, па и на Свету Гору, у српску царску лавру манастир Хиландар.

Чим је избио балкански рат, знао је где му је место. Оставља двор и стаје на место команданта Дринске дивизије првог позива. У историји Првог балканског рата остало је записано да је у пресудној бици над главнином турске војске на Зебрњаку однела победу Дринска дивизија под командом пуковника Павла Јуришића. И у бици на Брегалници, у Другом балканском рату, истицао се очинском бригом за сваког борца једнако као и својим командним умећем, да би тако и даље проносио славу српског оружја.

 

bista-generala-jurisica-u-lozniciСЕДАМ ПУТА У УНИФОРМИ РАТНИКА Није прошла ни година а генерал Павле Јуришић Штурм поново је обукао униформу ратника да би, као командант, стао на чело српске Треће армије. Командно место у Ваљеву. С њим је пошла и супруга му Јелена. Попут сликарке Надежде Петровић и других најугледнијих Београђанки и она је хтела да помаже рањеницима у Ваљевској болници. Тако је и било. А о Трећој армији и њеном уделу у славној Церској и Колубарској бици у којима су, захваљујући српском јунаштву, остварене прве победе савезника у Великом рату, историчари су одавно изрекли своја тумачења. Како и доликује, у њима је посебно место за команданта генерала Павла Јуришића Штурма.

Али када су 1915. године Србију напале здруженим снагама Немачка, Аустроугарска и Бугарска, на челу те војске нашао се фелдмаршал Аугуст фон  Макензен. Уз овог прослављеног војсковођу подсећа се на беседу коју је изговорио пред поход: „Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег…“ Тај исти фелдмаршал наредио је да се на Авали ода војна почаст непознатом српском војнику, јуначком браниоцу, и да се подигне Споменик незнаном јунаку. Фон Макензен и Павел Штурм били су вршњаци, похађали исту пруску војну академију, били саборци у Француско-пруском рату и добро се познавали. У Великом рату ратна срећа је хтела да немачки фелдмаршал и српски генерал постану љути непријатељи. Ипак, по завршетку Првог светског рата, док је фелдмаршал, као заробљеник, пловио лађом поред Београда, замолио је потпоручника Јована Ненадовића да пренесе поздраве генералу Павлу Јуришићу.

Славни српски генерал Павле Јуришић Штурм и после рата је остао у активној војној служби, сада већ троједне краљевине, све до 8. новембра 1921. године. Изгледало је као да му је омиљена униформа чувала и здравље. Како је пензионисан, тако је почео да побољева. Узалуд и сва нега његове пожртвоване супруге Јелене. Умро је на њеним рукама 13. јануара 1922. године.

Командовао је различитим формацијама српске војске – од чете до армије – у седам ратова током педесет и шест година официрске каријере. На његове груди нису ни могла да стану сва одликовања која је заслужио као официр и ратник. Ипак треба рећи да га је одликовало 12 држава са тридесет одликовања и осам споменица. Прва од тих одликовања била су она која је заслужио у Првом српско-турском рату пре 140 година.

Вуков тестамент

Упркос томе што је Вук Караџић готово читав живот провео у материјалној оскудици, мало је познато да је пред крај живота постао, ни мање ни више, него земљопоседник у Србији. И не само што је успео да култивише, обнови и прошири очевину у Тршићу него је постао и власник имања Лагатор, у оно време надомак Лознице, од око 70 јутара земље вредно хиљаду дуката и један цванцик, за колико је купљено.

И та имања, која су доносила годишњи приход од неколико стотина дуката, као и право на објављивање целокупних својих дела оставио је тестаментом својој супрузи Ани Караџић.

Али ево и прецизније шта је садржао Вуков тестамент. У њему се наводи да сав свој земљишни посед оставља на уживање супрузи Ани. Иако јој предаје имање, ни она га не може продати, заложити, нити другим начином оптеретити, него само са имања може користити приходе које доноси. После њене смрти наслеђује је син Димитрије. И њему оставља у аманет да половину прихода од имања (а ако је могуће и цео приход) даје својој сестри Мини док је жива. Земљу у Тршићу оставља одмах Димитрију. Али ако би остали без порода, као да је наслутио Вук, онда да имање припадне Друштву српске словесности (претечи Српске академије наука и уметности), да би се од прихода давале награде списатељима.

Већ и према садржају тестамента уочљива је, на известан начин, резерва, па можда и својеврсна доза неповерења коју је отац исказивао према својој деци. То никако није било без разлога. Мада су биографи чак истицали колико су Вук и Ана били брижни и нежни родитељи, они су због честих боловања, па и смрти своје деце, понекад били и родитељски болећиви, што је за последицу имало да су им деца била размажена.

Ни гроб му се не зна

Само је један гроб Караџићевих остао непознат. То је гроб Вуковог сина Димитрија у Русији. Вуков јединац, који је уз Мину био најдаровитије Вуково дете, и кости је оставио у туђини.

Према највећем образовању које је стицао у најбољим војним академијама у Европи, према култури и знањима, према томе што је био и полиглота, он је и у животу и у инжењеријској војној струци могао постићи и знатно више од чина потпуковника у руској војсци.

Нажалост демони страсти, како их је назвала његова сестра Мина, а то су били коцка и пиће, сасвим су разорили његов живот. Због њих је, као капетан српске војске и професор фортификације, морао да утекне из своје отаџбине у Русију, да се ни у њој сасвим не скраси и не смири. О том његовом животу најмање се зна. Тек понешто што је у својој преписци оставила његова сестра Мина.

Уместо споменика, који нико није имао да му подигне, ово је покушај да се, макар скромно, посредством једног фељтона, начини бар скица за биографију Димитрија Караџића, сада када се навршава тачно 180 година од његовог рођења.

Арчибалд Рајс о генералу Штурму

Између Арчибалда Рајса и Павла Јуришића Штурма било је нешто заједничко: обојица су с поштовањем изабрали српски народ као свој и Србију као своју отаџбину. У своме делу „Чујте, Срби“ Рајс је овако описао прослављеног српског генерала: „Висок, румен, врло војничког држања, он још увек има нешто од пруског официра у својој спољашњости, али његова душа је постала српска са свим жаром.“

[/restrictedarea]

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *