Сиријски рулет

ПРЕДВОРЈЕ ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Многи аналитичари процењују да се данас свет налази у већој опасности од тоталног глобалног сукоба него у време Хладног рата, чак више и него за време Кубанске кризе 1962. године. У најгоре време Хладног рата, када је Совјетски Савез називан „Империјом зла“, Вашингтон никада није тражио да званичницима Кремља буде суђено за ратне злочине. Сада да. Рат је 1962. срећом избегнут. Да ли ће тако бити и сада?

Да ли желите тотални рат? Ако је неопходно, да ли желите рат тоталнији и радикалнији од било чега што можемо и да замислимо?“, упитао је нацистички министар пропаганде Јозеф Гебелс следбенике у једном од својих најчувенијих говора. Познато као Говор у Спортпаласту, ово обраћање одржано је фебруара 1943, у тренутку када је срећа у рату Немачкој почела да окреће леђа, после пораза код Стаљинграда и Ел Аламејна. Зашто сада подсећамо на овај говор? Зато што је реторика коју је у њему користио Гебелс веома слична реторици коју данас користе бројни западни политичари, пре свега амерички, покушавајући да своје грађане увере у неопходност сукоба с Русијом. Две основне Гебелсове тезе биле су да ће, у случају да Вермахт не сломи кичму Русији, и Немачка и цела Европа пасти у руке бољшевицима и да се мора делати брзо и одлучно, јер ће у супротном бити прекасно.

Основне тезе у вези с Русијом које се провлаче кроз данашњи дискурс Барака Обаме, Џона Керија, Јенса Столтенберга, Франсоа Оланда и Ангеле Меркел, да наведемо само нека имена, јесу претња да ће руски агресор прво окупирати балтичке државе, а онда кренути у незаустављиву офанзиву на читаву Европу и да се у том смислу мора деловати превентивно и брзо, због чега се распоређују ракетни штитови, нове трупе на истоку Европе и друго. И ситуација у којој се Рајх налазио тог 18. фебруара 1943. може се упоредити са ситуацијом у којој се данас налази Запад предвођен, као и увек, Сједињеним Државама. Западу данас још не прети војни пораз од вишемилионске армије, али је јасно да је зенит прошао, да се „блицкриг“ с почетка деведесетих не може поновити, и да сада следе само порази. Прво дипломатски, а онда можда и војни. Не заборавите, Рајх је те 1943. још био снажан и далеко од коначног пораза, у стању да организује гаргантуанску офанзиву код Курска. Тако је и Запад још јак и способан за борбу, али, осим у случају да се не деси неко чудо или провиђење, пропаст је почела, што би рекао Освалд Шпенглер.

ГЕБЕЛС У АМЕРИЧКОМ ГЕНЕРАЛШТАБУ „Рат је готово загарантован“ и он ће бити „изузетно смртоносан, ни налик било чему што је наша војска искусила“, „зауставићемо вас и пребити како никада до сада нисте били пребијени“. Колико год ово личило на наставак Гебелсовог цитата с почетка текста, то није рекао он 1943. него начелник Генералштаба америчке армије Марк Мили почетком овог октобра. Коме прети такође је јасно из његовог говора – Русији, Ирану, Кини и Северној Кореји. Протеклих дана још један генерал говорио је о потенцијалном сукобу с Русијом, али из другог угла. Начелник Здруженог генералштаба америчке војске генерал Џозеф Данфорд упозорио је на саслушању пред америчким сенатом да би наметање зоне забрањеног лета изнад Сирије, за које се залаже сав амерички политички естаблишмент, представљало почетак рата. „Тренутно, сенаторе, да бисмо контролисали цео ваздушни простор изнад Сирије, морали бисмо да уђемо у рат против Сирије и Русије“, рекао је Данфорд, додајући да то није одлука коју би он донео.

Зато постоји Мили, јер неко би морао да испуни захтев Вашингтона који је најгласније изнео државни секретар Џон Кери да Русија и Асад морају одговарати за ратне злочине. „Русија и (сиријски) режим дугују свету више од објашњења… Ово су дела која захтевају одговарајућу истрагу за ратне злочине и они који су их починили биће и требало би да буду позвани на одговорност“, рекао је Кери. Поред очигледно недипломатског називања руских званичника ратним злочинцима, ова Керијева изјава има и други слој, а то је да се њом предвиђа да ће САД победити у рату, пошто је, како је историја показала, за ратне злочине могуће судити једино пораженом противнику. Другим речима, да ли Кери овим хоће да каже да САД намеравају да војно поразе Русију у отвореном рату? Ехо Керијеве претње судом за ратне злочине чуо се и из других западних престоница, пре свега Париза. Председник Франсоа Оланд је рекао да су житељи источног Алепа „жртве ратних злочина“ и да ће „одговорни за то морати да одговарају укључујући и пред Међународним кривичним судом“. Париз је отишао и корак даље и на себе преузео улогу државе, што би се у „нормалним“ околностима очекивало од Британије, која ће Савету безбедности предложити нацрт резолуције о Сирији за Русију иначе неприхватљив и увредљив и на који се зна да ће Москва морати да уложи вето. Због свега овога Путин је у последњем тренутку отказао посету Француској.

Отказивање једне посете је, ипак, тек најбенигнији дипломатски акт којим је Москва одговорила на вербалне ударе са Запада и претње ратом. Најболнији и најпровокативнији чин био је Путинова одлука да се повуче из споразума о плутонијуму и да за реактивирање истог Вашингтону постави сет услова који се могу дефинисати једино као ултиматум и то какав ниједан озбиљан међународни фактор не може да прихвати, а камоли ентитет који се сматра светским хегемоном и суперсилом. Ово у комбинацији са скоро константним вежбама међу којима су и последње Министарства за ванредне ситуације у које је било укључено чак 40 милиона људи шаље Вашингтону јасну поруку – претите нам ратом, ми смо спремни на то, дођите, нећемо устукнути.

ВОЈНИ АСПЕКТ Основни фокус у садашњем сукобу у Сирији је ситуација око Алепа, односно његовог мањег, источног дела. Као што смо и раније писали, овај град је сиријски Стаљинград и његова судбина ће у највећој мери одредити ток сукоба. Алеп је кључно бојиште. Због тога је Запад веома нервозан и жели да на било који начин спречи пад овог побуњеничко-терористичког бастиона, односно његово ослобађање. Ако сиријске и руске снаге успеју да га очисте од терориста, кичма терористичких снага биће сломљена и крај шестогодишњег рата ће бити на видику, јер ће онда владине снаге држати сва значајнија насељена места и преостаће само чишћење терориста из такорећи пустиње. Да је овако потврђује и хистерија у западним медијима главног тока где се стално говори о жртвама у Алепу, а мисли се на 250.000 људи који су у опасности од руске и сиријске оружане силе и којима терористи не дозвољавају да напусте овај град јер их користе као живи штит (и Москва и Дамаск су понудили руте не само за извлачење цивила из Алепа него су дали излаз и терористима), док се о жртвама око милион и по људи који живе у деловима под контролом регуларних снага уопште не говори. У овом контексту наступио је и ноторни Збигњев Бжежински који је оценио да би „у циљу заустављања непрекидних напада на недужне у Алепу, доступна америчка сила требало да покаже своје способности“. Шта ово тачно значи? Па вероватно улазак у рат против Дамаска, односно Москве.

У овом контексту треба посматрати и догађаје о којим смо писали у претпрошлом броју. Од споразума о примирју, до његовог кршења и краха. Запад је на примирју, како се испоставило и за шта га је Москва константно оптуживала, инсистирао да би терористима у источном Алепу дао прилику да се прегрупишу и опораве. Пошто то није баш ишло по плану, САД су прво „грешком“ бомбардовале регуларне сиријске снаге код Деир Езора, а потом оптужиле Москву и Дамаск за напад на хуманитарни конвој у Алепу. Уследила је одлука Вашингтона да прекине сарадњу са Москвом и претње употребом војне силе, односно напада на положаје сиријских регуларних снага, пре свега на њихову ваздухопловну компоненту, и могућности испоруке ручних противавионских ракета побуњеницима, што би, како је рекао портпарол Стејт департмента Џон Кирби, „без сумње довело до напада на руске интересе“ и „Русија би наставила да враћа кући своје војнике у ковчезима и наставила да губи ресурсе, можда чак и авионе“.

Као и на горе наведене „дипломатске“ претње, Русија је адекватно одговорила и на ове војне. Прво је у Тартус пребачена најмодернија верзија противваздушног система С-300 који се прикључио већ постојећем вишеслојном одбрамбеном комплексу који укључује и најновији систем С-400. Сиријско небо је на овај начин практично затворено за Американце, јер противваздушну одбрану могу тешко пробити јер би то значило намеран напад на Русију, а и да се одлуче на то, ови системи су веома покретљиви и за то би се морала платити можда превисока цена. У том контексту, руско Министарство одбране упозорило је САД и остале челнице коалиције да не нападају положаје сиријске војске. Како је рекао портпарол овог министарства генерал Игор Конашенков, сваки ваздушни или ракетни напад на територију под контролом сиријске владе довео би у опасност руско особље. „Руске противваздушне снаге тешко да ће имати времена да тачно утврде путању ракета и коме оне припадају. А све илузије аматера о постојању ’невидљивих’ авиона ће се суочити с разочаравајућом стварношћу“, додао је Конашенков. „Посебно забрињавају информације да су иницијатори таквих провокација представници ЦИА и Пентагона који су у септембру (америчког) председника известили о наводној могућности контроле над ’опозиционим’ борцима, а данас лобирају за ’кинетичке’ сценарије у Сирији“, додао је он. Москва је отишла и корак даље и објавила да ће инсталације у Тартусу, које су до сада служиле само као логистичка база за руске бродове у Медитерану, претворити у комплетну и сталну војну поморску базу. „Имаћемо сталну поморску базу у Тартусу“, рекао је заменик министра одбране генерал Николај Панков.

Америка је доведена у ситуацију да или спроведе своје претње и покрене оно што ће на крају исходити свеобухватним нуклеарним ратом, или се помири с чињеницом да ово више није једнополарни свет и почне да се понаша у складу са тим. Не знамо шта ће Вашингтон одабрати. То умногоме зависи и шта ће одабрати амерички грађани на председничким изборима 8. новембра. Уз победу Хилари Клинтон и довољан број острашћених јастребова у америчком естаблишменту спремних пре да спале цео свет, него да прихвате крај америчке хегемоније веома је могућ и армагедон.